Биби је била веома блиска с оцем. Зато су је речи њене пријатељице више заболеле него утешиле. „Његова смрт ми је донела само бол, ништа добро“, стално је понављала. Годинама касније, када је у једној књизи поменуто оно што је доживела, било је јасно да Биби још увек није преболела очеву смрт.

Као што је било у Бибином случају, понекад је потребно много времена да се победи бол, посебно ако смо били веома блиски са особом коју смо изгубили. Зато је сасвим логично што се у Библији за смрт каже да је „непријатељ“ (1. Коринћанима 15:26). Она немилосрдно улази у наш живот, често кад смо потпуно неспремни, и одузима нам драге особе. Нема човека кога смрт на неки начин није погодила. Зато није необично што нам је толико тешко да прихватимо смрт и све што она носи.

Можда сте се и ви питали: Колико је времена потребно да се преболи нечија смрт? Како се изборити са жалошћу? Како могу утешити оне који су изгубили неког? Постоји ли нада за оне који су умрли?

Да ли сте некада били болесни? Можда сте се тако брзо опоравили да сте и заборавили на то. Туга не пролази тако брзо. „Не постоји начин да се смрт драге особе ’преболи‘“, написао је др Алан Вулфелт у својој књизи (Healing a Spouse’s Grieving Heart). Међутим, он је додао: „Време и подршка других ублажиће вашу тугу.“

Узмимо као пример патријарха Аврахама. Како је он реаговао кад му је жена умрла? У изворном библијском тексту се каже да је он „почео“ да жали и оплакује Сару. Израз „почео да жали“ носи мисао да му је требало времена да се избори са својим губитком.a Још један пример је Јаков, коме су пренели лажну вест да је његовог сина Јосифа растргла дивља звер. Он је „дуго туговао“ за својим сином и породица није могла да га утеши. Неколико година касније, и даље је осећао велики бол при помисли на изгубљеног сина (Постанак 23:2; 37:34, 35; 42:36; 45:28).

Слично се и данас осећају многи којима је смрт одузела драгу особу. Навешћемо два примера.

• „Мој муж, Роберт, погинуо је 9. јула 2008. То кобно јутро било је исто као и свако друго. Након доручка, пре него што је кренуо на посао, као и увек смо се загрлили, пољубили и рекли једно другом ’волим те‘. Иако је прошло шест година од тада, бол није уминуо. Мислим да никада нећу преболети тај губитак“ (Гејл, 60 година).

• „Иако сам остао без жене пре више од 18 година, и даље ми страшно недостаје. Кад сам у природи и видим нешто лепо, одмах се сетим ње и помислим како би се само она радовала кад би то видела“ (Етјен, 84 године).

Јасно је да су таква болна, дуготрајна осећања потпуно природна. Свака особа тугује на свој начин и зато није мудро никога осуђивати због тога како реагује на смрт драге особе. У исто време, не треба ни себе да осуђујемо ако нам се чини да је наша жалост претерана. Како се можемо изборити с болним осећањима?

Можемо чути бројне савете о томе како се изборити с болом. Међутим, нису сви ти савети корисни. На пример, неки ће вас можда саветовати да не плачете и не показујете осећања. Други ће вас саветовати да их показујете без устезања. Библија истиче да је важно бити уравнотежен, што је у складу с научним истраживањима.

У неким културама се сматра да мушкарац не треба да плаче. Али да ли су сузе заиста нешто чега се треба стидети? Стручњаци за ментално здравље признају да је плакање саставни део процеса туговања. То што дајете одушка својим осећањима може вам помоћи да с временом наставите са животом, и поред огромног губитка који сте претрпели. Потискивање осећања могло би вам чак нашкодити. Библија не говори да је погрешно плакати или да то није мушки. Размислите о Исусу. Када је његов пријатељ Лазар умро, заплакао је пред свима иако је имао моћ да врати мртве у живот (Јован 11:33-35).

Често се у периоду жаљења јавља љутња, посебно ако је смрт наступила изненада и неочекивано. Постоји много разлога због којих би ожалошћена особа могла да буде љута. На пример, када јој неко у кога има поверења каже нешто непромишљено и неосновано. „Имао сам само 14 година кад ми је отац умро“, каже Мајк из Јужноафричке Републике. „На сахрани је англикански свештеник рекао да су добри људи потребни Богу и зато их узима пре времена.a Био сам тако љут због тога, јер нам је отац тада био најпотребнији. Иако је од тада прошло 63 године, те речи ме још увек боле.“

Шта можемо рећи о осећању кривице? Посебно онда када смрт неочекивано наступи, ожалошћена особа може непрестано понављати: „Можда се то не би десило да сам ја урадио ово или оно.“ Или се можда њен последњи сусрет с умрлом особом завршио свађом. То може појачати осећање кривице.

Ако се борите с љутњом или кривицом, важно је да та осећања не држите у себи. Било би мудро да разговарате с неким пријатељем који ће вас саслушати и уверити вас да су таква ирационална осећања нормална код оних који тугују за неким. Библија нас подсећа: „Прави пријатељ воли у свако доба, и у невољи брат постаје“ (Пословице 17:17).

Најбољи пријатељ ког ожалошћени могу имати јесте наш Створитељ, Јехова Бог. Излијте му сва своја осећања, јер се он „брине за вас“ (1. Петрова 5:7). И не само то, у Библији налазимо обећање да ће они који се моле Богу осетити „Божји мир који превазилази сваки ум“ (Филипљанима 4:6, 7). Допустите Богу да вам помогне утешним речима које се налазе у Библији. Саставите списак стихова који вам посебно значе. (Видети пропратни оквир.) Можда неке од њих можете научити напамет. Размишљање о тим речима може вам посебно помоћи ноћу, кад сте сами и не можете да спавате (Исаија 57:15).

Једном човеку који има око 40 година и кога ћемо звати Џек недавно је жена умрла од рака. Он каже да је понекад веома усамљен. Тада му помаже молитва. Он објашњава: „Када се молим Јехови, не осећам самоћу. Често се ноћу пробудим и не могу да спавам. Онда читам и дубоко размишљам о утешним речима из Светог писма, изливам Богу своја осећања у молитви и тада спокојство и мир испуне моје мисли и срце, што ми помаже да заспим.“

Младој жени по имену Ванеса мајка је умрла услед болести. И њој је молитва много помогла. „У најтежим тренуцима“, каже она, „једноставно бих дозивала Јехову и плакала. Јехова је услишио моје молитве и дао ми потребну снагу.“

Неки стручњаци саветују ожалошћене да помажу другима или да посвете време некој друштвено корисној активности. То им може донети радост и ублажити тугу (Дела апостолска 20:35). Многи хришћани који су изгубили драгу особу увидели су да им помагање другима доноси велику утеху (2. Коринћанима 1:3, 4).

Да ли сте се икада осећали потпуно беспомоћно у друштву драге особе која је изгубила неког? Понекад нисмо сигурни шта да кажемо или урадимо, па не урадимо ништа. Међутим, постоји много тога што можемо учинити.

Често је све што је потребно бити уз ту особу и рећи: „Тако ми је жао.“ У многим културама довољан је загрљај или стисак руке. Ако особа жели да прича, саосећајно је слушајте. Најбоље би било да учините нешто конкретно за њену породицу. Могли бисте да спремите оброк, причувате децу или помогнете око организовања сахране. Таква дела говоре гласније од много речи.

С временом ће вам бити лакше да разговарате о умрлој особи и да се осврнете на њене лепе особине или нешто што сте заједно доживели. То може орасположити ожалошћене. На пример, Пем која је пре шест година изгубила мужа, Ијана, каже: „Понекад ми пријатељи испричају нешто лепо што је Ијан урадио, за шта ја нисам ни знала, и то ми заиста греје срце.“

Истраживања су показала да ожалошћене особе у почетку добијају велику подршку, али нажалост њихове потребе касније буду заборављене јер се њихови пријатељи заокупе својим бригама. Зато се потрудите да останете уз свог пријатеља.a Многима који су изгубили неког то значи јер имају с ким да поделе бол који још увек осећају.

Размотримо пример младе жене из Јапана која се зове Каори. Она је доживела тежак ударац кад јој је умрла мајка, а након 15 месеци и старија сестра. Много јој је значила стална подршка пријатеља. Посебно се издвајала Рицуко, која је доста старија од Каори. Она је желела да јој постане блиска пријатељица. „Да будем искрена“, каже Каори, „то ми се није свиђало. Нисам желела да неко заузме место моје мајке, нити сам мислила да то ико може. Међутим, Рицуко је заиста била добра према мени и зближиле смо се. Сваке седмице смо заједно проповедале и ишле на састанке Јеховиних сведока. Позивала ме је на чај, доносила ми оброке и много пута ми написала писмо. Њена позитивност ми је много значила.“

Прошло је дванаест година од како је Каори изгубила мајку. Она данас са својим мужем пуновремено проповеда. „Рицуко и даље брине за мене. Кад сам у граду где она живи, увек је посетим и уживам у њеном окрепљујућем друштву.“

Још једна особа којој су пријатељи пуно помогли јесте Поли, Сведокиња са Кипра. Полин муж, Созос, био је брижан старешина у скупштини Јеховиних сведока. Зато су често позивали у госте децу без родитеља и удовице (Јаковљева 1:27). Нажалост, Созос је оболео од тумора на мозгу и умро у 53. години. „Изгубила сам мужа с којим сам била 33 године у браку“, каже Поли.

Након његове смрти, Поли се са 15-годишњим сином, Данијелом, преселила у Канаду. Тамо су их суверници лепо прихватили. „Пријатељи из наше нове скупштине нису ништа знали о нама и о тешком губитку који смо претрпели“, каже Поли. „Али били су заиста добри према нама и помагали нам на разне начине. То је значило мом сину јер му је у том периоду нарочито недостајао отац. Старешине из те скупштине су обратиле посебну пажњу на Данијела. Један од њих га је увек позивао када се организовало неко дружење.“ Поли и њен син су сада много боље.

Свакако, постоји много начина на које можемо помоћи онима који су изгубили неку драгу особу. Библија такође пружа утеху јер нам открива чему се можемо надати у будућности.

Можда се сећате да је Гејл, коју смо раније цитирали, рекла да мисли да никада неће преболети губитак мужа. Ипак, она једва чека да га поново види у новом свету који је обећао Бог. Она каже: „Моји омиљени стихови се налазе у Откривењу 21:3, 4, где пише: ’Сам Бог биће с њима. Он ће обрисати сваку сузу с њихових очију и смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола више неће бити. Нестало је оно што је некад било.‘“

Гејл каже: „Ове речи пружају праву наду. Искрено саосећам са онима који су изгубили некога али не знају за ту наду, наиме да ће моћи поново да виде своје вољене.“ Због онога у шта верује, Гејл много сати посвећује проповедању и другима преноси Божје обећање о будућности кад „смрти више неће бити“.

„То није могуће“, можда кажете. Размислите на тренутак о човеку по имену Јов. Он је боловао од тешке болести (Јов 2:7). Иако је због тога пожелео да умре, ипак је веровао да Бог има моћ да га врати у живот. С потпуним поверењем је рекао: „О, кад би ме у гроб склонио [...] Позваћеш ме, и ја ћу ти се одазвати. Ужелећеш се дела руку својих“ (Јов 14:13, 15). Био је сигуран да ће недостајати свом Богу и да ће га он радо вратити у живот.

Бог ће то ускоро и учинити! Кад наша планета буде претворена у рај, ускрснуће и Јов и још безброј других (Лука 23:42, 43). У Библији налазимо потврду да ће се то сигурно десити (Дела апостолска 24:15). Исус је рекао: „Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути његов глас и изаћи ће“ (Јован 5:28, 29). Јов ће видети испуњење тог обећања. Поново ће осетити младалачку снагу и његово тело ће заувек бити „свеже као у младости“ (Јов 33:24, 25). То очекује све оне који су захвални Богу јер ће ускрснути њихове вољене и омогућити им да се заједно с њима радују вечном животу на земљи.

Ако сте изгубили неку драгу особу, све ово о чему смо говорили можда неће у потпуности отклонити ваш бол. Али дубоко размишљање о Божјим обећањима, која се налазе у Библији, може вам улити наду и снагу да истрајете (1. Солуњанима 4:13).

Уколико желите да сазнате још нешто о томе како се борити са жалошћу или вас занима одговор на питање: „Зашто Бог допушта зло и патњу?“, посетите наш веб-сајт jw.org. Тамо ћете наћи утешне и логичне библијске одговоре на своја питања.