Може ли свет бити уједињен?

’Пречесто је изгледало да је мото 1992. био мрзи свог ближњег.‘

ТО ЈЕ била Њусвикова процена. Овај часопис је додао: „Те поделе — комшија против комшије, раса против расе, националност против националности — јесу нешто чему смо одувек били склони, а овогодишњи догађаји стварају сумње у вези с тим да ли се у премоштавању тих јазова имало побољшавамо.“

Недавно су опсаде, масакри и силовања у бившој Југославији освојили новинске наслове у читавом свету. Само у Босни и Херцеговини, 150 000 особа је убијено или су нестале. И неких 1 500 000 отргнуто је од својих домова. Кажете ли да се ови трагични догађаји никада не би могли догодити у вашем суседству?

Званичник ОУН Хосе-Марија Мендилусе (José-María Mendiluce) упозорио је: „Људи се без много тешкоћа могу претворити у аутомате који мрзе и убијају... Постоји једно гледиште на Западу да рат бесни на три сата од Венеције само зато што су Балканци фундаментално различити од других Европејаца. То је веома опасна грешка.“

Кад је 1991. распуштен Совјетски Савез, убрзо је уследило етничко насиље. Убијено је неких 1 500 особа, а око 80 000 је расељено у бившој Грузијској совјетској републици. Стотине су умрле, и хиљаде су расељене борбама у Молдови. Такође, животи се губе у сукобима између Јерменије и Азербејџана, као и у другим бившим совјетским републикама.

Највећа од бивших совјетских република јесте Русија. Чак и тамо многе етничке групе траже да формирају своје сопствене независне државе. Тако је The European овог лета известио: „Руска федерација се суочава с дезинтеграцијом.“ Ове новине су рекле: „У протеклих неколико недеља, три регије су изгласале да са̂ме себе прогласе републикама... Прошле недеље су још три указивале на то да ће и оне следити пример других.“

Уколико се формирају одвојене државе, можда ћете се борити с неуобичајеним именима, као што су Калињинград, Татарстан, Ставропољ, Чечња, Вологда, Свердловск, Башкортостан, Јакутија и Приморје. Зар то не звучи слично ономе што се дешава у бившој Југославији — где су се формирале независне државе и где би се могле створити још неке државе?

Државни секретар Сједињених Америчких Држава Ворен Кристофер говорио је о „избијању на површину дуго потискиваних етничких, религиозних и регионалних сукоба“ и упитао: „Уколико не пронађемо неки начин да различите етничке групе могу живети заједно у једној земљи, колико ћемо то земаља имати?“ Казао је да би постојале хиљаде.

Свуда поделе

Колико мислите да је на почетку прошле године етничких, религиозних и регионалних сукоба напредовало? Да ли бисте рекли 4, 7, 9, 13, можда чак 15? У фебруару је Њујорк тајмс набројао тотал од 48! Телевизија вас можда не опскрбљује сликама окрвављених лешева и преплашене деце из свих 48, али зар то трагедију чини имало мање стварном за жртве?

Једва да постоји неки ћошак на планети где борбе не изгледају могућим. У Нигерији, где има око 200 етничких група, постоји претња грађанског рата. „Један такав сукоб“, известио је часопис Тајм, „могао би међусобно супротставити три највеће етничке групе — Хауса, Ибо и Јоруба.“ Додао је: „Како то неки аналитичари виде, Нигерија је Југославија која чека да се догоди.“

Етничко насиље је на сличан начин опустошило западноафричку земљу Либерију. Један герилски вођа црпио је подршку од племена̂ Гијо и Мано да би збацио председника, који је био из етничке групе Кран. Преко 20 000 је погинуло у насталом грађанском рату, а стотине хиљада су расељене.

У Јужној Африци, белци и црнци се супротстављају једни другима у борби за политичку контролу. Али та борба није само борба црних против белих. Само 1992. године, око 3 000 особа погинуло је у борбама између супарничких црних група.

У Сомалији је умрло око 300 000 људи а милион је остало без домова кад је кланска борба букнула у грађански рат. У Бурундију и Руанди, етнички обрачуни између Хутија и Тутсија у недавним годинама довели су до хиљада погибија.

Борбе између Јевреја и Арапа у Израелу, између Хиндуса и Муслимана у Индији и између протестаната и католика у Ирској изгледају скоро несмањене. Такође је расно насиље избило прошле године у Лос Анђелесу, у Калифорнији, односећи више од 40 живота. Где год људи различитих раса, националности или религија живе једни близу других, често се догађају жестоки сукоби.

Могу ли људи решити овај велики проблем етничког раздора?

Усклађени људски напори

Осмотрите, на пример, шта се десило с напорима у бившој Југославији и у бившем Совјетском Савезу. Године 1929, формирана је Југославија у покушају да се у једну државу уједине различите етничке групе које су живеле у југоисточној Европи. На сличан начин је створен Совјетски Савез спајањем разних народа̂ различитог расног, религиозног и националног порекла. Обе земље су деценијама имале јаке централистичке владе које су их држале заједно, и коначно изгледало је да су њихови грађани научили да живе заједно.

„Етничка мапа предратне Босне, а заиста и предратне Југославије, била је као јагуарева кожа“, објаснио је један водећи Србин. „Људи су били нераздвојиво помешани.“ У ствари, око 15 одсто бракова у Југославији било је између особа из различитих етничких група. Слично стање наизгледног јединства створено је мешањем етничких група у Совјетском Савезу.

Тако је шок био велики када је, после много деценија наизгледног мира, избило етничко насиље. Данас, као што је један новинар написао, људи сад „бившу Југославију дефинишу према раси, религији и националности“. Па, када су ове снажне владе пале, јесу ли се ове земље распале?

Одговорни чиниоци

Људи по природи не мрзе људе друге етничке групе. Као што је једна популарна песма једном рекла, треба да будете ’брижљиво научени пре но што ће прекасно бити, пре него што ћете година шест ил’ седам ил’ осам имати, све људе што ваши рођаци мрзе, мрзети‘. Ова песма се односила на један млади пар с упадљивим расним разликама. Ипак, према Жарки Ковач, стручњаку за ментално здравље, људи у бившој Југославији „једва да имају било какве физичке разлике“. Упркос томе, насиље је екстремно изнад моћи појмљивости. „Унаказујете особу коју сте убили како не бисте препознали свог брата“, рекла је Ковач.

Јасно је да таква расна и етничка мржња није прирођена људској природи. Пропагандисти и рођаци који су препричавали прошла зверства брижљиво су научили људе. Ко би могао стајати иза свега тога? Покушавајући да разуме страхоте рата, један послован човек из Сарајева био је подстакнут да закључи: „После једне године босанског рата верујем да Сатана вуче конце. Ово је чисто лудило.“

Иако многи не верују у постојање Сатане Ђавола, Библија ипак указује на постојање једне невидљиве, надљудске особе која има дубоко негативан утицај на понашање човечанства (Матеј 4:1-11; Јован 12:31). Када размишљате о томе — о свој неразумној предрасуди, мржњи и насиљу — можда ћете се сложити да Библија стварно није нереална кад каже: ’[Онај] који се зове ђаво и сотона... обмањује целу земљу‘ (Откривење 12:9; 1. Јованова 5:19).

Зрачак наде

Кад узмемо у обзир скорашњи светски метеж, сан о уједињеном човечанству изгледа даљи но икад. Националистичка и етничка супарништва прете човековом постојању као никада пре. Ипак, усред ове глобалне таме, један зрачак наде сјајно светли. Током лета 1993, једна група људи из ратујућих етничких група јасно је показала једну заједничку спону која им омогућава да превазиђу етничке раздоре и да заједно раде у љубави и јединству.

Иронично је што се та спона показала да је баш онај фактор који често дели човечанство — религија. Часопис Тајм је известио: „Уколико загребете било који агресиван трибализам, или национализам, обично ћете испод његове површине пронаћи религиозну срж... Религиозне мржње нагињу да буду немилосрдне и потпуне.“ У сличном правцу, часопис India Today је рекао: „Религија јесте барјак под којим се извршавају најгнуснији злочини... Она ослобађа огромно насиље и јесте једна врло деструктивна сила.“

Заиста, религија је обично саставни део проблема, а не решење. Али ова религиозна група коју смо горе споменули — група знатног мноштва — показује да религија може уједињавати, а не раздвајати. Ко у ствари сачињава ову групу? И зашто се они радују узбудљивом успеху тамо где други не успевају? Као одговор позивамо вас да прочитате следеће чланке. Ако тако учините, то вам заиста може дати нови поглед на будућност човечанства.

Јединство које запањује свет

СВЕТ је био шокиран изненадним падом комунизма и још скорије стално растућим етничким насиљем. Па ипак, у исто време, милиони у Источној Европи били су запањени јединственом, радосном активношћу једне групе која се уздиже изнад расних и националних нетрпељивости — Јеховиних сведока.

Јеховини сведоци успевају да сачувају уједињено обожавање чак и док рат бесни око њих. Године 1991, кад се међународно мноштво од 14 684 Сведока сусрело у Загребу, у Хрватској, један полицајац је рекао: „Било би добро показати масмедијима шта се на овом стадиону дешава, управо овде, где видимо Србе, Хрвате, Словенце, Црногорце и друге како у миру седе једни поред других.“

Те исте године један новинар је на конгресу у Сибиру видео Русе како грле новокрштену особу бурјатског порекла. Знајући да су ретка права пријатељства међу тако различитим људима, он је запитао: „Како сте ви били у стању да надвладате те националне баријере?“

Прошлог лета Јеховини сведоци су одржали 45 конгреса у Источној Европи и Азији, од којих су онај у Москви и онај у Кијеву били међународни. Укупно је преко 386 000 присуствовало на тих 45 конгреса — више од 112 000 у бившем Совјетском Савезу и скоро 11 000 у четири града бивше Југославије.

Упркос борбама у њиховим подручјима, око 215 Сведока успело је да од 19. до 22. августа дође на конгрес у Београду, у Србији. На њему је била присутна 3 241 особа. Један репортер је приметио: „Групе око са̂мог Сарајева биле су у могућности да присуствују. Изнајмили су један аутобус, и 56 их је дошло. Они су били из Лукавице, с Пала, из Илиџе и Вогошће. Пет особа је дошло из Бенковца. Још једна ствар вредна пажње јесте да је 23 њих од 174 који су се крстили на том конгресу било из ових кризних подручја.“

У Москви и Кијеву

Дана 28. јула 1993, Њујорк тајмс је на насловној страни имао велику фотографију Јеховиних сведока у Москви, с текстом: „Ослобађање религије у Русији довело је обраћенике на московски стадион Локомотива да се масовно крсте као Јеховини сведоци.“

Тајмс је известио: „Чланови су уплаканих лица грлили мокре новајлије. Као контраст уобичајеном понашању на Локомотиви, нико не пуши, нико не псује, нико није пијан.“ Четири дана су Сведоци из Русије и из више од 30 других земаља удобно попуњавали стадион, а највећи број присутних био је 23 743.

Један још већи међународни конгрес Јеховиних сведока одржан је у Кијеву, главном граду Украјине. Тамо се највећи број присутних од 64 714 сакупио на Республиканском стадиону, који је један од највећих у Источној Европи. Насловна страна часописа Evening Kiev известила је: „Јеховини сведоци... су уједињени не само плавим беџевима на којима пише ’Божанска поука‘ већ истинском вером.“

Како се постиже јединство

Како је такво јединство могуће добро је приказала једна старија Украјинка Сведокиња на кијевском конгресу. Она је показала према небу и рекла, „Јехова“. Затим је ширећи руке да би направила круг подигла један прст. Њена порука била је јасна: ’Ми смо сви једно, уједињени кроз божанску поуку Јехове Бога.‘

Интересантно је да је Британска енциклопедија саставила извештај о Јеховиним сведоцима у бившем Совјетском Савезу, показујући зашто су Сведоци уједињени. Она је објаснила: „Они знају своје науке [засноване на Библији], ревни су прозелитисти и свој читав живот усклађују са својим религиозним уверењима.“ Како је, према томе, било прикладно што је тема конгреса̂ Јеховиних сведока овога лета била „Божанска поука“!

Исус Христ, који се заузимао за божанску поуку, указао је на важан уједињујући принцип када се молио у вези са својим следбеницима: „Нису они од света, као ни ја што нисам од света.“ Да, положај неутралности Јеховиних сведока уједињује их, баш као што је Исус тражио кад је молио: „Да сви буду једно, као ти, Оче што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јован 17:16-21).

Искуство једног делегата из Шпаније приказује како то што није део овога света уједињује Божји народ. На путу до конгреса у Москви, седео је поред једног човека из Авганистана који је објашњавао како су људи чак исте религије убијали једни друге у грађанском рату у тој земљи. „Коју политичку партију подржава ваша религија?“ упитао је затим. „Ниједну“, био је одговор. Пошто су Јеховини сведоци политички неутрални, они нису укључени у етничке борбе, које један народ супротстављају другоме.

Делегати који су путовали из бивше совјетске републике Казахстан лично су искусили колико рат може бити застрашујућ. Њихов воз је био ухваћен усред пушчане паљбе између супарничких снага. Како су срећни били што су безбедно стигли у Кијев и радовали се љубави и јединству међу бројним етничким групама многих нација на стадиону!

Бројни немачки и руски делегати су нарочито ценили оно што је божанска поука за њих учинила. Једну генерацију раније, као младићи, они су покушавали да једни друге убију током Другог светског рата. Али током кијевског конгреса, били су уједињени у правом обожавању, као што се види на 7. страни.

Посматрачи су били запањени

Москва, град с неких девет милиона становника, раније је имао мало могућности да се упозна с Јеховиним сведоцима. Истина, многи су чули о њиховом прогањању и затварању под комунизмом. Такође, до лета прошле године у Москви је формирано 18, а у Кијеву 13 скупштина како би се сместило растуће мноштво присутних на састанцима Сведока̂. Али сада је локални народ видео десетине хиљада делегата с беџевима на конгресним местима и посвуда у њиховим градовима! Многи посматрачи били су задивљени.

Главни московски ватрогасни инспектор је рекао: „Овај конгрес је изузетно упечатљив. Дивно је што толико много људи различитих националности могу пронаћи заједнички језик. Запањен сам чистоћом и уредношћу ваших људи. На овом стадиону радим већ 20 година и никада нисам видео ишта слично.“

Један туристички водич је рекао: „Обично, када водим неку групу, њено нејединство постаје очигледно чим напустимо аеродром. С Јеховиним сведоцима то није тако.“ Један посетилац кијевског конгреса узвикнуо је: „Ви сте стварно уједињени. Каква разлика у односу на оно што постоји изван зидова стадиона!“

Кад је у четвртак, 22. јула, отпочео московски конгрес неколико радника који су стајали на врху једне оближње велике конструкције виђени су како су моментално прекинули свој посао. Очигледно су били импресионирани звуком од преко 23 000 гласова који су се огласили у песми. Били би чак и више запањени да су знали како су песме певане на доста више од туцета различитих језика. Чак су и глуви Сведоци, у немогућности да певају својим гласовима, „певали“ својим рукама уз помоћ знаковног језика.

Најомиљеније место окупљања у вечерима био је московски огроман Црвени трг, баш изван зидова Кремља. Вече пре него што је конгрес почео (није се смркло пре десет сати), многе стотине Сведока различитих раса и националности радосно су се тамо грлиле. Један репортер часописа Moscow Times се ту задесио и био је радознао. „Кога представљате?“ питао је. Кад му је речено, казао је: „Никада нисам видео срећно мешање толико пуно различитих људи на Црвеном тргу. Обично су тако велике групе овде да би демонстрирале и протествовале против нечега.“

Грађани и Москве и Кијева били су заиста импресионирани хиљадама делегата с беџевима који се узбуђено поздрављају, грле и покушавају да комуницирају једни с другима. Један бизнисмен из Ирана који је био у посети Кијеву приступио је једном Сведоку из Сједињених Америчких Држава и рекао: „Ви поседујете нешто дивно. Посматрао сам вас последњих неколико дана. Желим да прочитам нешто од ваше литературе на енглеском.“ Објаснио је да када не би морао идућег јутра да оде за Иран, дошао би на конгрес.

По целој Москви и целом Кијеву — нарочито на улицама, трговима и у возилима подземне железнице — конгресни делегати су приступали људима како би понудили библијске трактате и брошуре. Сваке вечери Сведоци су се могли видети како стоје близу Лењиновог маузолеја на Црвеном тргу, мирно разговарају и дистрибуишу трактате. Понуда је обично била спремно прихватана, често уз топли осмех. Уколико је понуда начињена у возилу подземне железнице, особа би обично одмах почела с читањем. Није било необично видети пет или шест особа у неком возилу како читају библијске трактате.

Након што је прочитао поруку, путник подземне железнице би често изразио своје цењење. „Нисмо имали прилике да научимо такве ствари“, објаснио је средовечан човек на неспретном енглеском. „Пуно вам хвала.“ У другом случају, један млад човек и његова мајка били су толико импресионирани поруком да су изашли из возила подземне железнице на станици где је конгресни делегат излазио како би наставили разговор.

Кијев је био испуњен с преко 50 000 Сведока делегата који су дошли из преко 30 земаља, и свима је био потребан смештај. Већина их је одсела у хотелима, приватним домовима и школама, а око 1 800 њих је смештено на шест бродова. Домаћица на једном од бродова оставила је поруку за Сведоке. Рекла је: „Изгледа ми као да сте дошли с друге планете. Имате толико лепоте и хармоније да ви доносите благослов. Могло би се десити да сте Божја деца. Све време о томе размишљам.“

Како је згодно што су Јеховини сведоци били у могућности да одрже своје велике конгресе и што су службеници и такви људи могли видети тако добре хришћанске особине и понашање које прославља Бога! Локални званичници који су радили са Сведоцима нису имали ништа до хвале за њихову ефикасност, учтивост и добру сарадњу с управом стадиона и другим градским одељењима.

„Тај стадион није тако добро очишћен већ 13 година“, рекао је један службеник у Кијеву. Тамо је један полицајац узвикнуо: „Какви људи! То је као да си у неком новом свету. Једноставно не могу да разумем зашто сте ви били прогањани.“

Врхунске тачке конгреса

За Сведоке у Москви и Кијеву, можда је главна врхунска тачка била присутност хиљада делегата из многих других земаља, укључујући чланове Водећег тела Јеховиних сведока. Радост само тога што су заједно, уједињени у мирољубивом обожавању с толико пуно различитих националности, била је неописива. Кад је завршни говорник у Москви и у Кијеву казао да наша највиша захвалност припада Јехови Богу, који је омогућио овај конгрес, публика се подигла на ноге и грмнула непрекидним аплаузом неколико минута све док говорник није наставио свој говор.

Друге врхунске тачке конгреса били су говори које су чланови Водећег тела сваког дана држали на енглеском и кратки извештаји које су износили делегати из различитих земаља. Ове енглеске презентације симултано су превођене на многе језике. На пример, у Кијеву на 16! На тај начин, седећи у оним секторима који су намењени за одређену језичку групу, делегати су могли чути тај део програма на свом сопственом језику.

Још једна врхунска тачка конгреса било је излажење нове брошуре Шта је сврха живота? на руском и украјинском. Посебно се ценило излажење Водича за школу теократске службе, на руском, који се користи да опреми Јеховине сведоке како би делотворније преносили библијске истине. Такође је на руском издата Моја књига библијских прича, један сажет, хронолошки приказ библијске историје написан посебно за младе. Већ је преко 36 милиона примерака ове књиге одштампано на више од 80 језика.

Огромно крштење нових ученика заиста је била врхунска тачка конгреса. Чињеница да су многи од оних који су крштени били омладинци није прошла незапажено. На конференцији за штампу у Кијеву, један дописник новина Osvita упитао је: „На вашем конгресу приметљив је знатан број младих. Они су љубазни, пријатног изгледа и доброг понашања. Како ви то радите? Имате ли посебну политику за младе? Ја радим с младима, и јако ме интересује да знам.“

Иако предање Богу мора бити засновано на спознању, а не на емоцијама, са̂мо крштење је ипак једна емоционална прилика, која дира срце. У Москви, мноштво је стајало и аплаудирало од кад је 1 489 кандидата за крштење почело да се креће према три базена за крштавање па све док нису сви били крштени, више од једног сата касније.

У Кијеву, где је било преко 64 000 присутних, било је постављено шест базена за крштење на једном крају стадиона. Уз шест или више крштаватеља у сваком базену, свака два минута био је уроњен еквивалент једне прилично велике скупштине. Па ипак, крштење је трајало преко два сата! На Међународном конгресу „Божја воља“ 1958. у Њујорку, крштено је 7 136 особа. Али у Кијеву, 7 402 новопостављена Сведока Јехове из Украјине и других бивших република Совјетског Савеза учинили су то највећим забележеним хришћанским крштењем. То су биле само особе које говоре руски с територија где су Јеховини сведоци баш донедавно били забрањени, и то деценијама!

Једна врхунска тачка конгреса у Београду била је присутност делегата из ратом разорених, запоседнутих подручја̂. „Ови делегати су много пута топло изразили захвалност за предност која им је указана да дођу на конгрес“, известио је један конгресни радник. „Међутим, ми мислимо да је право охрабрење дато нама осталима који смо били у могућности да се с њима сусретнемо и да се осведочимо у њихову љубав и ревност за библијску истину.“

На многим конгресима „Божанска поука“ прочитано је дирљиво писмо из Сарајева написано претпрошле зиме. „Температура је око минус 15° C“, рекао је писац. „С мојом женом сам и два сина и немамо струје нити довољно дрва... Могу се чути паљба из машинки и експлозије. Али у нашим срцима смо мирни и топло нам је ради истине и ради нашег доброг односа с Јеховом... Молимо вас да наставите да се молите Јехови да нам помогне да истрајемо и издржимо сав овај терор, чврсти у вери. Молимо се за вас!“

Како то мења ствари?

Кад се посматрају на позадини разједињености која се испољава међу религијама света, Сведоци очито стоје у оштрој супротности. Али стварно, колико они заиста могу променити ствари? Годинама раније је, у вези с једним конгресом Сведока̂, један уводни чланак навео: „Доста је да се каже да уколико би цео свет живео према [библијској] вероисповести Јеховиних сведока ту би био крај крвопролића и мржње, а љубав би владала као краљ.“

Ипак, већина човечанства није никада следила божанску поуку. У првом веку, они су чак одбијали да слушају Божјег сина, Исуса Христа. Да ли је зато претерано очекивати да ћемо једног дана видети један уједињени свет? Како је таква ствар могућа?