Чувај се — приписивања погрешних потицаја

ЈЕДАН истакнути телевизијски јеванђелизатор оштро је осудио једног сусвештеника због почињене прељубе. Међутим, у року од годину дана, тај јеванђелизатор који је изнео оптужбу затечен је с неком проститутком.

У једном другом случају, једна водећа светска сила послала је изасланике да доведу зараћене фракције за преговарачки сто. У међувремену, та иста нација потајно је отправила своје трговце оружјем у стране земље како би торбарили милијарде долара вредности у оружју.

Док је сушто лицемерје постало толико уобичајено, да ли је онда ишта чудно што скептицизам навелико потискује поверење? За многе је испитивање туђих потицаја постало ко̂ добар дан.

Као хришћани морамо бити пажљиви да не дозволимо таквим ставовима да утичу на наш однос с верним суверницима. Премда нас је Исус Христ подстакао да будемо „опрезни као змије“ када смо међу нашим непријатељима, он није рекао да треба да будемо подозриви према његовим правим следбеницима (Матеј 10:16, NW). Стога, какве су опасности од тога да другима приписујемо погрешне потицаје? На којим подручјима морамо бити нарочито пажљиви да бисмо избегли такво нагињање? И како можемо заштитити наш драгоцени однос са сухришћанима?

Поука из прошлости

Приписати другима погрешне потицаје без основаног разлога равно је суђењу. То је уосталом као да правимо пренагљени закључак да су њихове речи и њихова дела само врдање које прикрива нешто непоштено и пакосно. Често прави проблем лежи у погрешном виђењу ствари, као што се може видети из библијског извештаја који се налази у 22. поглављу Исуса Навина.

Израелци су завршили освајање Обећане земље и управо добили своја племенска подручја. Рувимово и Гадово племе, и пола Манасијиног племена саградила су уз реку Јордан један „велик и угледан“ олтар. Остала племена су умислила да је то био отпаднички чин. Сматрали су да ће ова три племена ту огромну грађевину употребити за приношење жртава, уместо да одлазе у Силом у шатор од састанка, на место одређено за обожавање. Племена која су изнела оптужбу, сместа су извршила припреме за војни поход (Исус Навин 22:10-12).

Њима у прилог, ступили су у везу са својом израелском браћом тако што су отпремили једну званичну делегацију с Финесом на челу. По саслушању оптужби за неверност, побуну и отпадништво од Јехове, племена која су их наводно увредила, објаснила су повод за тај огромни олтар. Уместо да буде олтар за жртвовање, требало је да „буде сведок“ јединства Израелових племена у обожавању Јехове (Исус Навин 22:26, 27). Делегација се вратила кући задовољна што ништа није било наопако у вези с њиховом браћом. Тако је био спречен грађански рат и ужасно крвопролиће.

Каква поука за нас да никада не пренаглимо у томе да другима приписујемо погрешне потицаје! Често оно што изгледа као такво код чисто површног опажања, испостави се да је сасвим другачије након поближег испитивања. Тако је то у многим видовима живота једног хришћанина.

Наше гледиште о старешинама

У испуњавању својих одговорности да ’пасу скупштину Божју‘, старешине понекад увиђају да је неопходно да саветују разне појединце у скупштини (Дела апостолска 20:28, NW). На пример, како реагујемо када нам неки старешина у вези с нашом децом говори о стварима као што су лоше друштво или неприкладно понашање с неким супротног пола? Да ли умишљамо да има неки скривени потицај и кажемо у себи: ’Њему се никада стварно није допадала наша породица‘? Ако дозволимо да таква осећања утичу на нас, касније бисмо могли зажалити. Можда је у опасности духовна добробит наше деце и требало би да ценимо користан библијски савет (Пословице 12:15).

Када нас један скупштински старешина саветује, не трагајмо за некаквим скривеним потицајем. Боље да се преиспитамо да ли постоји неки начин на који се можемо окористити његовим на Библији заснованим саветом. Апостол Павле је написао: „А и ако свако карање изгледа најпре као жалост а не као радост, али оно после даје миран плод правде онима који су научени њиме“ (Јеврејима 12:11). Онда, будимо захвални и гледајмо на ствари објективно. Упамтимо да је старешинама често једнако тешко да нам дају савет као што је нама да га примимо.

Осећања према родитељима

Када се суоче с неким ограничењима од родитеља, неки омладинци доводе у питање потицаје својих родитеља. Неки млади могу рећи: ’Зашто моји родитељи постављају толика правила? Мора да они не желе да уживам у животу.‘ Међутим, уместо да извуче такав закључак, млађарија треба да објективно сагледа ситуацију.

Родитељи су провели године старајући се о својој деци. То је учињено уз огромну материјалну и другу жртву. Да ли постоји икакав разлог да се закључи како су они сада решили да живот својих тинејџера учине мизерним? Зар није разумније мислити да љубав мотивише те родитеље да заштите своју децу и старају се о њима? Зар их не би та иста љубав подстакла да поставе извесна ограничења својој деци, која се сад сусрећу с новим изазовима у животу? Како би било безобзирно и незахвално приписати погрешне потицаје родитељима пуним љубави! (Ефесцима 6:1-3).

Наш став према сухришћанима

Многи су склони томе да прерано суде о другима и да их сврставају по неком шаблону. Шта ако и ми имамо такав став и некако смо подозриви према извесним људима? Да ли је можда у том погледу свет утицао на нас?

На пример, претпоставимо да један од наше духовне браће има дивну кућу и скуп аутомобил. Да ли ћемо аутоматски закључити како је он материјалиста који не ставља интересе Краљевства на прво место у животу? Неки хришћани могу себи приуштити фине ствари, али то не значи да имају лоше потицаје или да се не ’старају најпре за краљевство‘. Можда су врло запослени у духовним активностима, великодушно користећи своја материјална средства да унапређују интересе Краљевства, можда на неки неупадљив начин (Матеј 6:1-4, 33).

Хришћанску скупштину првога века сачињавали су људи свих врста — богати и сиромашни (Дела апостолска 17:34; 1. Тимотеју 2:3, 4; 6:17; Јаков 2:5). Бог не процењује људе на основу њиховог финансијског стања, нити треба то ми да чинимо. Треба да волимо наше прокушане и верне сувернике, „не чинећи ништа по пристрасности“ (1. Тимотеју 5:21).

У овоме свету који лежи у Сотониној власти, сврставање по неком шаблону и подозривост попримају разне облике. На пример, на неку се особу може гледати као да је насилна или материјалиста, једноставно због њеног порекла. Међутим, као хришћани, не смемо пасти као жртве таквих ставова. Јеховина организација није место за нетрпељивост и подозривост. Сви прави хришћани треба да опонашају Јехову Бога, код кога „нема неправде, нити гледа ко је ко“ (2. Дневника 19:7, ДК; Дела апостолска 10:34, 35).

Буди мотивисан љубављу

Писмо јасно каже да су „сви сагрешили и лишени су славе Божје“ (Римљанима 3:23). Зато на суобожаваоце треба да гледамо као на оне који се уједињено с нама труде да приносе прихватљиву службу Јехови. Ако смо дозволили подозривости или неком другом негативном осећању да нашкоди нашем односу с духовним братом или духовном сестром, молимо се за Божју помоћ да савладамо такав став, како не бисмо постали Сотонин плен (Матеј 6:13). Он је уверио Еву да је Јехова имао погрешне потицаје, да није марио за њену добробит и да јој је ускратио слободе које би је заиста усрећиле (Постање 3:1-5). Приписивање погрешних потицаја нашој браћи служи његовим циљевима (2. Коринћанима 2:11; 1. Петрова 5:8).

Ако код себе откријемо нагињање да другима приписујемо погрешне потицаје, узмимо у обзир пример Исуса Христа. Иако је био савршени Син Божји, није тражио лоше потицаје код својих ученика. Напротив, Исус је тражио оно што је добро у њима. Када су се његови ученици отимали за истакнути положај, он није умислио да они имају искварене потицаје и заменио их с 12 нових апостола (Марко 9:34, 35). Пошто су били несавршени, можда су на неки начин били под утицајем културе отпадничког јудаизма, која је наглашавала понос и класну разлику. Исус је знао да је главни потицај његових следбеника била љубав према Јехови. Због показивања такве љубави и због тога што су се чврсто држали уз Исуса, били су богато награђени (Лука 22:28-30).

Ако би на наше верне сувернике требало да гледамо подозриво, то би било као да на ствари гледамо кроз неки искривљени објектив. Ништа не би изгледало онако како стварно јесте. Гледајмо онда кроз објектив љубави. Постоји обиље доказа да нас лојални сухришћани воле и да заслужују наш срдачан обзир (1. Коринћанима 13:4-8). Онда, покажимо им такву љубав и чувајмо се приписивања погрешних потицаја.

[Слика на 26. страни]

Како гледаш на друге који верно обожавају Бога?

[Слика на 27. страни]

Поверење и поштовање чине Јеховине сведоке једном срећном породицом

’Они остају при свом религиозном васпитању‘

ЈЕДНА жена из Мајамија, Флорида, САД, послала је локалним новинама следеће писмо: „Мом сину је 10. децембра из џепа украден новчаник на бувљој пијаци. У њему је била возачка дозвола, здравствена књижица и др., као год и 260 долара.

„Након што је директору пријавио нестанак, дошао је кући. Предвече га је позвала телефоном једна госпођа која говори шпански а којој је телефониста послужио као преводилац, рекавши да је пронашла његов новчаник.

„Дала му је своју адресу... Уручила је новчаник који је био нетакнут, укључујући и 260 долара.

„Видела је како је крадљивац зграбио новчаник и викала је. Крадљивац је бацио новчаник и побегао. До тада јој је мој син већ нестао из вида, тако да је новчаник понела кући и телефонирала.

„Она и њена породица су Јеховини сведоци. Они очевидно остају при свом религиозном васпитању.“

Јеховини сведоци не испољавају поштење да би од људи примили хвалу (Ефесцима 6:7). Уместо тога, они искрено желе да донесу хвалу свом небеском Оцу, Јехови (1. Коринћанима 10:31). Њихова љубав према Богу и ближњем тера их да објављују „јеванђеље“ о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). Помоћу тог Краљевства, Бог обећава да ће преуредити земљу у предиван рај. Тада ће земља бити не само по изгледу лепо место већ и место моралне врсноће где ће поштење вечно преовладавати (Јеврејима 13:18, NW; 2. Петрова 3:13).