Вавилон велики — оптужен

ПРИЛИКОМ серија конгреса одржаних по целом свету 1988⁄89, милиони Јеховиних сведока су прихватили резолуцију у којој су изразили своје гнушање према поступцима Вавилона великог, светског царства криве религије — које је пре свега заступљено у тзв. хришћанству. Искрене особе би могле да се питају: Није ли овај став преоштар? Никако. Ако помислимо како су пророци у старом Израелу осудили идолопоклонство и како је Исус оштрим речима разоткрио религиозно лицемерство његовог времена, ми, Јеховини сведоци, смо мишљења да је овај став потпуно оправдан. Бог је чак то заповедио (Исаија 24:1-6; Јеремија 7:16-20; Матеј 23:9-13, 27, 28, 37-39).

Али из којих разлога се ми гнушамо на поступке Вавиона великог? Које историјске доказе имамо да је религија пропустила да прослави Јехову, правог сувереног Господара свемира?

Савремени Вавилон презире име

Суверени Господар свемира није без имена. Он се сам идентификовао именом Јехова, што се у Библији појављује око 7 000 пута. Он приписује врло велики значај свом имену. Трећа од десет заповести гласи: „Не изговарај узалуд име Јахве, Бога свога, јер Јахве не опрашта ономе који узалуд изговара име његово.“ А Исус је у молитви Оченаш истакао име Оца следећим речима: „Нек се свети име твоје“ (2. Мојсијева 20:7, Ст; Матеј 6:9, Ба).

Што се тиче одавања части Божјем имену, хришћанство није на добром гласу. У Кинг Џемс Библији, која је изашла 1611. године, име Јехова се појављује само и у повезаности са другим именима само седам пута.a У другим преводима (такође у Даничић-Караџић) се ниједанпут не појављује. Већина религиозних заједница га не поштује. Уместо тога поставили су своје „свеце“, тројство, и у неким местима Марију, такозвану Богородицу, коју су уздигли изнад Бога Библије. Тиме је драгоцено име Јеховино такорећи избачено из употребе.b

Похвално је да припадници Ислама признају одговарајуће њиховој светој књизи Куран само једног Бога. Али његово име не употребљавају иако је оно било у Библији откривено, што је најмање 2000 година пре Курана. Хиндуси обожавају милионе богова и богиња али Јехова није међу њима.

Врло упадљиво су наступили Јевреји против Божјег имена. Хиљаде година су тврдили да су они народ Божјег имена, али су из тарадиционалних разлога изоставили Божје право име из употребе.

Зато, као Сведоци сувереног Господа Јехове потакнути смо да изразимо гнушање што Вавилон велики омаловажава Божје свето име.

Зашто презиремо вавилонске науке

Због вавилонске науке о бесмртности људске душе, милиони људи су држани у страху и били искоришћавани. Крива религија је у давној прошлости у своју корист употребила тај страх, да би душа после смрти наводно могла да буде вечно мучена у паклу. Лукаво ублажени облик ове науке је онај облик привременог мучења у чистилишту. Искрене особе плаћају мисе које се читају за њихове умрле и никада не сазнају када треба престати са плаћањем. Ове богохулне науке се не заснивају на Библији. (Упореди Јеремија 7:31.)

Библија у ствари учи да је човек жива и смртна душа. Адам није био осуђен због своје непослушности на живот у паклу или чистилишту, него на смрт. Једноставно речено: „Плата, коју грех плаћа, јесте смрт“ (Римљанима 6:23, НС; 1. Мојсијева 2:7, 17; 3:19). Библијска нада за мртве се не заснива на бесмртности душе, него на Божјем обећању ускрснућа за савршени живот у рају на Земљи (Јован 5:28, 29; Откривење 21:1-4).

Једна даљња вавилонска наука је наука о „светом тројству“. Ова наука о три особе у једном Богу није припадала веровању старих Јевреја (5. Мојсијева 5:6, 7; 6:4). Исус, који је и сам био Јеврејин, ни у ком случају није веровао а ни учио да је он свемогући Бог. Он није тврдио да припада неком тројству, као што су то Вавилонци учили (Марко 12:29; 13:32; Јован 5:19, 30; 14:28; 20:17).

Зато ми одбијамо вавилонске богохулничке науке, које заступају криве религије света. Ми обожавамо јединог истинитог Бога Јехову, кроз његовог сина, који је постао жртва измирења не само за грехе помазаних хришћана, него и за цео људски свет (1. Јованова 2:2).

Зашто одбијамо филозофије које су против Бога

Папа и свештенство хришћанства се жале ради огромног ширења атеизма, и с тим многи оправдавају своје подупирање политике, десног крила. Али настаје питање ко је допуштао неправедности и неједнакости, што је нарочито у овом последњем веку допринело ширењу атеизма? Пре свега то је било хришћанство. На пример, руска православна црква се удружила са царевима који су немилосрдно тлачили народ. Недостатак правих хришћанских вредности, у круговима оних који су се издавали као заступници Божји, допринео је стању које је створило плодно тло за атеизам.

Религиозне заједнице тзв. хришћанства су такође прихватиле теорију о еволуцији што обешчашћује Створитеља. Они приписују тих преко милион сложених и разноврсних облика живота слепим природним силама. Они чак тврде да је разноврсност настала кроз низ сретних случајности. Ова филозофија чини Бога сувишним и последица јој је да човек није одговоран никоме. Моралност постаје ствар личне одлуке (Псалам 14:1). Једна од тих последица су милијарде побачаја који се врше сваке године и то у земљама где се људи изјашњавају као верници.

Ми одбијамо ове Богу одбојне филозофије и поступке. Обожавамо Јехову „који живи на векове векова, који створи небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему“ (Откривење 10:6; 19:6).

Зашто се гнушамо на плодове Вавилона великог

Тзв. хришћанство је пропустило да пази на упозоравајуће вести које су према 2. и 3. поглављу Откривења упућене на седам скупштина и односе се на ствари као што су секташтво, идолопоклонство, блуд, млакост и равнодушност.

Приликом посете скоро сваке цркве или места обожавања, може се установити како многи религиозни људи стављају стваралаштво испред Створитеља. Како? Кроз своје обожавање светих слика и икона као и обожавање „светаца“, богородица и крстова. (Упореди Псалам 115:2-8; 1. Коринћанима 5:7; 1. Јованова 5:21).

На овим људима се испуњавају следеће речи апостола Павла: „Јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, . . . постали су луди па заменише славу бесмртнога Бога сликом и приликом смртног човека, и птица, и четвороножних животиња, и гмизаваца“ (Римљанима 1:21-23, Ча).

Зашто осуђујемо неморал Вавилона

У последњих 20 година примећује се да је хомосексуалност призната или толерисана као алтернативни стил живота. Милиони хомосексуалаца су изашли из анонимности и поносно пропагирају хомосексуалност по улицама. Како Бог мисли о њиховој хомосексуалности?

Око 3 500 година старо објашњење Библије јасно гласи: „С мушкарцем не лези као са женом. Гадост је“ (3. Мојсијева 18:22, Ба). А пре скоро 2 000 година Павле је указао да се Божја мерила нису променила; написао је: „Зато их предаде Бог срамним страстима; јер женске њихове претворише природне односе у противприродне, а тако исто и мушкарци, напустивши природне односе са женским родом, распалише се похотом један на другога, чинећи мушкарци с мушкарцима ствари срамотне, и примајући на себе саме плату достојну свог застрањивања“ (Римљанима 1:26, 27, Ба; 1. Коринћанима 6:9 10; 1. Тимотеју 1:10).

Па ипак међу свештенством тзв. хришћанства постоји толико хомосексуалаца да им је у неким већим религиозним заједницама успело да оснују утицајне лобије (тзв. „групе за притисак“). Они захтевају да се призна њихов животни стил односно да добију право грађанства и правни положај свештеника. Типичан пример за то је канадска највећа религиозна заједница, Уједињене канадске цркве, чије се вођство 24. аугуста 1988. заузело за примање хомосексуалаца на положај свештеника са 205 према 160 гласова.

Зашто се гнушамо на духовну проституцију Вавилона

У Откривењу се раскринкава блуд Вавилона са ’краљевима земље’, политичким владарима. О блудници се каже да „седи на водама великим“ а мишљени су „људи и народи, племена и језици“ (Откривење 17:1, 2, 15, Ба). Кроз свој поверљиви однос са политичким владарима крива религија је вековима употребљавала свој утицај било јавно или тајно за тлачење и пљачкање народа.

Примери такве утицајне власти су конкордати и уговори које је Ватикан склопио у 20. веку са нацистичким и фашистичким властодршцима. Као последица тога, утицај који је црква вршила на стадо довео је до његовог потпуног подвргавања безобзирним владарима. 1929. Ватикан је склопио конкордат са фашистичким диктатором Бенитом Мусолинијем. Шта се десило иза тога у Немачкој? По изјави немачког кардинала Фаулхабера, папа Пије XI је рекао о Хитлеру: „Ја сам радостан; он је први државник који је отворено говорио против бољшевизма.“ Фаулхабер је касније изјавио: „Моје путовање за Рим је потврдило то што сам у ствари већ одавно наслућивао. У Риму се националсоцијализам и фашизам сматра за једину могућност ослобођења од комунизма и бољшевизма.“

Пре 1933. католички бискупи Немачке су били против нацистичке филозофије. Али као што је писао немачки писац Клаус Шолдер у својој књизи Цркве и Трећи рајх, бискупи су били упућени од кардинала Паћелија, ватиканског посланика у Немачкој, да промене свој став према националсоцијализму. Чиме је проузрокована ова промена? Био је то изглед на конкордат између Трећег рајха и Ватикана, који је склопљен 20. јула 1933.

Клаус Шолдер извештава: „Приликом избора и плебисцита 12. новембра [1933] Хитлер је пожњео плодове конкордата Рајха: неочекивано велики број гласова ’да’, пре свега код бирача у католичким круговима.“

Неке вође протестантских цркава су додуше наступиле против преузимања власти нацизма 1933, али њихови гласови су се ускоро изгубили у масовном урликању националиста. Шолдер објашњава: „У протестантској цркви се ускоро јасно показала све већа спремност да се раскине са дотадашњом опрезношћу, и да се прикључи националној еуфорији и ентузијазму . . . Први пут се појављују јавна црквена објашњења која безусловно подупиру нови Рајх.“ Да, и протестантизам се продао националсоцијализму и био му на услузи као и католичка црква.

Како историја показује, крива религија је вековима сарађивала са утицајном владајућом елитом, јачајући њен углед на штету народа. Духовне вође света нису одражавале „Христове мисли“ него су биле похлепне за влашћу, поседом и богатством. Као Јеховини сведоци ми се гнушамо на ту духовну проституцију (Јован 17:16; Римљанима 15:5; Откривење 18:3).

Зашто се грозимо на вавилонску кривицу за крв

У Откривењу је Вавилон велики оптужен због својих крвавих злочина: „И видех ту жену пијану од крви светих и од крви сведока Исусових. И код ње се нађе крв пророка и светих и свију који су побијени на земљи“ (Откривење 17:6, Ба; 18:24, Ба).

Историја криве религије сведочи о мржњи и проливању крви у којој хришћанство има нејвећи удео. Два светска рата су избила у редовима такозваних хришћанских народа. „Хришћанске“ политичке вође су се 1914. и 1939. ухватиле оружја, а свештенство свих народа који су учествовали у рату, дало је за то свој благослов. У делу The Columbia History of the World о првом светском рату речено је следеће: „Опала је вредност истине као и вредност људских живота и није се могао чути скоро ниједан глас протеста. Чувари Божје речи су водили ратно певање. Тотални рат је коначно значио тоталну мржњу.“ (наш курзив.) Свештеници су на ратним пољима подстрекавали војнике са патриотским жаром, и млади људи су постали топовска храна на обе стране. У истом делу пише: „Систематско тровање људског ума по растућем национализму . . . била је даљња препрека у потрази за миром.“

Крива религија користи у целом свету конфликте између Јевреја и муслимана, Хиндуса и Сика, католика и протестаната, муслимана и Хиндуса као и будиста и Хиндуса да би стварала мржњу. Да, крива религија је и надаље одговорна за крвопролиће „свију који су побијени на земљи“ (Откривење 18:24).

С обзиром на све ове доказе Јеховини сведоци су убеђени да је резолуција на конгресу 1988. била прикладна и савремена. Са правом осуђујемо криву религију, Вавилон велики, као блудницу која је на себе навукла кривицу за крв. Ми јављамо свету једини пут до правог мира и правог обожавања и позивамо га да се обрате сувереном господару свемира, Јехови Богу, и то кроз онога кога је он послао на Земљу, Исуса, који је Христ или Месија. То значи, признати Божје Царство као праведну, вечно постојећу владавину, која једино може да задовољи потребе човечанства. То такође значи да је сада време да послушамо заповест: „Изиђите из ње [Вавилона великог], народе мој, ако не желите да учествујете у њеним гресима и ако не желите да примите део њених мука“ (Откривење 18:4, НС; Данило 2:44; Јован 17:3).

[Фусноте]