мали, жудео сам да ме неко узме у руке, подржи, помази. Још и сад се сећам да кад би посетиоци дошли у кућу, они би ме посматрали у мојој оградици за играње, и ја бих се надао да ће ме узети. Никад то нису учинили, а ја бих почео да плачем јер ме нико никада није узео.

Такви ожиљци из детињства оставили су ме осакаћеним у мојој улози супруга и главе породице и неспособним да верујем да би ме Јехова, небески Отац, могао волети. Истина о Јехови постепено ме је променила, преселила мој концепт о њему из главе у срце, и сада знам да ме Јехова безрезервно воли. Такође знам да не постоји начин на који бисмо ми могли зарадити ту љубав. Она је незаслужена доброхотност Јехове Бога, Бога љубави.

Најважнија ствар у свему овоме јесте да због Јеховиног благослова моја жена и ја имамо добар живот. Тренутно служимо тамо где је потреба за проповедницима Краљевства већа, заједно с једном малом скупштином пуном љубави у живописном градићу у планинама Аризоне. Служим као председавајући надгледник скупштине, водим скупштински студиј књиге, и такође је моја велика радост да водим Теократску школу службе. Имам један мали посао с прањем прозора који допуњује моју пензију тако да имамо све што нам је потребно у материјалном погледу и довољно времена за нашу службу и остали део нашег служења нашем небеском Оцу пуном љубави.

Осврћући се на оно у чему сам се налазио оног јутра кад ме је моја жена гађала знаком „НЕ ЖЕЛИМО Ј.С.“, испуњен сам захвалношћу према мом небеском Оцу за оно што је учинио за мене. Од зависника који није био у стању да задржи ниједан посао и с једином надом да ћу видети сваког другог да гине заједно са мном, сада сам члан Јеховине видљиве организације на земљи, предан обзнањивању добре вести о Божјем Краљевству, јединој нади света, што је могуће већем броју особа. Јехова је такође испунио мој живот људима који ми пружају оно што сам одувек желео: љубав, поверење и прихватање.

И више не покушавам да будем „камен“ који не осећа никакав бол нити „острво“ које никада не плаче. — Испричао Лари Рубин

Гледиште Библије

Да ли Бог награђује?

ДА, ОН то чини. Да ли је, онда, себично служити Богу с наградом у изгледу? Не, јер он сам поставља награде пред своје верне слуге. У ствари, као Бог правде и љубави, Јехова себе обавезује да награди оне који му служе. Његова Реч, у Јеврејима 11:6, делимично каже: „Онај који хоће да дође к Богу треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који га траже“.

Показивање праве вере у Бога задобија његово пријатељство, а ово пријатељство води к награди. Бог благосиља оне који озбиљно траже његову наклоност.

Награде су дела љубави

Јехова жели да ми знамо да је он такав Бог који награђује оне који га воле. На пример, обзирни родитељи траже начине да награде своје дете које из љубави према родитељима спремно обавља послове по кући. Родитељи могу пружити и више него само животне потрепштине, награђујући дете неким посебним поклоном. Понекад тај поклон може чак бити новац који је стављен у банку да би детету обезбедио будућност. Према томе, Бог није као људи који немају никаквог цењења или обзирности према онима што ствари обављају из љубави или лојалности. Јехова је топлог срца и приближава се својим пријатељима. Уколико се чврсто држиш вере у њега, он ’те неће оставити и неће те напустити‘ (Јеврејима 13:5).

Бог цени и наклоњен је свим онима који чине чак и најмање услуге за њега, и пружа им даљње могућности да га упознају. Ту ствар илуструју Исусове речи у Матеју 10:40-42: „Ко вас прима, мене прима; а ко прима мене, прима онога који је мене послао. Ко прима пророка у име пророчко, примиће награду пророчку; а ко прима праведника у име праведничко, примиће награду праведничку. И ако ко напоји једнога од ових малих само чашом хладне воде у име ученичко, у истину вам кажем, неће му награда пропасти.“

Исуса је послао његов Отац, Јехова. Стога, особа која с наклоношћу прима Христове ученике — били они пророци, праведни људи или мали — у ствари прима Христа, као и Бога који је Христа послао. Та особа ће сигурно бити благословљена; она неће проћи ненаграђена. Њена ризница духовног иметка постаће пунија. Зашто? Зато што се Јехова сећа чак и најмањег услужног дела пруженог у подршку његовог Краљевства, и то дело неће проћи ненаграђено (Јеврејима 6:10).

Интересантно је да је Петар, Исусов ученик, директно питао Исуса да ли ће за њега и његове суапостоле постојати нека награда: „Ето, ми смо оставили све и идемо за тобом. Шта ћемо, дакле, добити?“ (Матеј 19:27, ДС). Исус није ово питање сматрао неприкладним, већ је дао позитиван одговор, рекавши: „Сваки који остави куће, браћу, сестре, оца, матер, жену, децу или њиве ради мога имена, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19:29, ДС).

Садашње и будуће награде

Одговор који је Исус дао показује да су његови следбеници награђени и сада, а биће награђени и у будућности. Једна садашња награда јесте то што постају део ширеће међународне породице духовне браће и сестара. Док цркве хришћанског света кукају због све мањег чланства и недостатка подршке, дворане за састанке Јеховиних сведока фигуративно су набрекле. Сваке године крштавају се стотине хиљада нових Сведока.

Још једна награда јесте мир ума уз задовољство и срећу које доноси пријатељство с Богом и спознање о њему. Да, „побожност са задовољством... извор [је] велике добити“ (1. Тимотеју 6:6). Она заиста одражава срећно стање ума кад је неко у стању да каже, као што је рекао апостол Павле: „Навикох бити довољан оним у чему сам“, то јест, задовољан (Филипљанима 4:11, ДК).

Кратко пре своје смрти, Павле је писао о будућој награди за „малено стадо“ Исусових помазаних следбеника — награди ускрсења у небески живот: „Добар сам рат ратовао, свршио сам трку, веру сам одржао. Мени је већ припремљен венац правде, који ће ми у тај дан дати Господ, праведан судија, и не само мени него и свима који се радују његовом појављењу“ (Лука 12:32; 2. Тимотеју 4:7, 8).

Милиони Исусових следбеника који су његове „друге овце“ очекују будућу награду вечног живота на земљи претвореној у рај (Јован 10:16). А Исус је засигурао да ће његовим следбеницима који умру бити ’враћено о ускрсењу праведника‘ (Лука 14:14).

Представи себи награду

Прикладно је покушати себи представити такве благослове, иако нико не зна тачно какви ће они бити. Не можеш ли осетити срећу описану у Исаији 25:8, ДК: „Он за навек и смрт уништава. Господ, Вечни, утире сузе са свачијег лица“? Покушај да видиш речи из Исаије 32:17: „Дело правде мир ће бити и плод правде покој и безбедност вечна.“ Да, сви ће људи заједно радити у правом пријатељству (Исаија 65:21-25). Чак и данас, марљив рад има за резултат добре домове и производе изврсног квалитета. Тада, у Божјем новом свету, здрави људи под савршеним условима биће у стању да произведу шта год је потребно да би се живот учинио радосним (Псалам 37:4).

Награде које даје Бог не могу се приписати било којој заслужној услузи с наше стране већ потичу из његове љубави као поклона, упркос нашем наслеђеном грешном стању (Римљанима 5:8-10). Међутим, постоји повезаност између очекиване награде и нашег понашања. Ми морамо озбиљно тражити Јехову с одважном вером и устрајношћу (Јеврејима 10:35-39). Другим речима, „све што чините, од срца чините као Господу а не као људима, знајући да ћете од Господа примити наслеђе у име награде“. Да, он награђује (Колошанима 3:23, 24).

Rh-фактор и ви

ПОНОСНИ отац радосно гледа наниже у своју новорођену бебу која мирно спава у наручју своје мајке. Била је то дуга ноћ у породилишту, али сада све је то прошлост. Доктор улази да би обишао своје пацијенте и да би свима честитао. „Има само још једна ствар, заиста рутинска“, каже он.

Мајчина крв је Rh-негативна, а тест је показао да је бебина Rh-позитивна, па ће бити потребно да се мајци да̂ имунизујућа инјекција. „То је само једна мала инјекција сачињена од људских антитела али је прилично битна“, уверава их доктор, „ради спречавања компликација с будућим трудноћама.“

Иако доктор можда инјекцију сматра рутинском, помињање ње и могућих „компликација“ ствара низ питања у мислима забринутих родитеља. Шта та инјекција у ствари ради? Колико је неопходна? Шта би се десило ако је родитељи не желе? За хришћанина појављује се још једно питање. Пошто Библија каже: ’Уздржавајте се... од крви‘, да ли хришћанин може прихватити ту инјекцију с добром савешћу ако она садржи људска антитела из крви неке друге особе? (Дела апостолска 15:20, 29).

Историја Rh-проблема

Пре више деценија научници су открили да људска крв садржи многе факторе, тј. антигене, који крв сваке особе чине јединственом. С временом они су научили да два система антигена у црвеним крвним зрнцима изазивају већину медицинских проблема уколико се крв једне особе доведе у контакт с крвљу друге особе. Један од ових антигена назван је „ABO“; други је назван „Rh“. Кратак преглед Rh-система помоћи ће нам да одговоримо на важна питања која ови брижни родитељи имају а која сте можда и ви постављали себи.

Године 1939, доктори су известили о збуњујућем случају 25-годишње жене чија је друга беба умрла у току трудноће. Након рађања мртве бебе, жени су дате трансфузије крви и она је развила озбиљне реакције иако је крв потицала од њеног супруга и очито била компатибилна с њеном у погледу ABO антигена. Касније су доктори наслутили да се неки непознати фактор у крви њене прве бебе помешао с њеном крвљу и „сензибилисао“ је, што је довело и до њене реакције на крв њеног мужа и до губитка њене друге бебе.

Овај непознати фактор касније је идентификован кроз експерименте који су укључивали резус (rhesus) мајмуне, па је назван „Rh-фактор“. Тај чинилац крви био је предмет интензивног медицинског интереса током читавих 1960-их јер је откривено