Питања читалаца

Исус је подстакао: „Борите се [„снажно се напрежите“, NW] да уђете на тесна врата, јер вам ја кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи.“ (Лука 13:24). Шта је тиме мислио, и како се то примењује данас?

Овај занимљиви одломак можемо боље разумети ако размотримо његов оквир. Неких шест месеци пре своје смрти, Исус је био у Јерусалиму за време годишњице поновног посвећења храма. Говорио је о томе како је он пастир Божјих оваца, али је истакао да Јевреји као целина нису били међу тим овцама јер нису хтели да слушају. Када је рекао да је „једно“ са својим Оцем, Јевреји су узели камење да га каменују. Побегао је у Переју преко Јордана (Јован 10:1-40).

Тамо је један човек упитао: „Господе, је ли мало оних који ће бити спасени?“ (Лука 13:23). Питање је било на месту, пошто су Јевреји у то време сматрали да ће само један ограничени број заслужити спасење. С обзиром на став који су имали, није тешко претпоставити за кога су мислили да ће сачињавати ту неколицину. Колико су се само преварили, као што ће каснији развој догађаја показати!

Исус је већ око две године био међу њима, поучавао, чинио чуда и пружио могућност да постану наследници небеског Краљевства. С којим резултатом? Они, а посебно њихове вође, били су поносни што су Аврамови потомци и што им је поверен Божји Закон (Матеј 23:2; Јован 8:31-44). Али они нису препознали глас Доброг Пастира и нису се одазвали на тај глас. Било је као да су пред њима отворена врата, с чланством у Краљевству као главном наградом ако прођу кроз њих, али они су то одбили. Само је релативно мало њих, углавном из нижих сталежа, чуло Исусову поруку истине, одазвало се и држало уз њега (Лука 22:28-30; Јован 7:47-49).

На Педесетницу 33. н. е., управо ове друге чекало је помазање светим духом (Дела апостолска 2:1-38). Они нису били међу радницима неправде које је Исус споменуо, а који ће плакати и шкргутати зубима зато што су пропустили прилику која им се пружила (Лука 13:27, 28).

Сходно томе, у првом веку Јевреји у целини, а нарочито религиозне вође представљали су ’многе‘. Они су тврдили да желе Божју наклоност — али само по својим сопственим мерилима и путевима, а не по Божјим. За разлику од њих, релативно ’мало оних‘ који су се из искреног интереса одазвали да буду део Краљевства, постали су помазани чланови хришћанске скупштине.

Размотримо сада ширу примену која се одвија у наше време. Безброј особа које посећују цркве хришћанског света поучене су да ће ићи на небо. Међутим, ова тежња није заснована на тачном учењу из Писма. Као и Јевреји раније, и они желе Божју наклоност само под својим сопственим условима.

Међутим, у наше време има и релативно мало оних који су се понизно одазвали на поруку о Краљевству, предали се Јехови и добили његову наклоност. То је водило до тога да су постали „синови краљевства“ (Матеј 13:38). Ти помазани „синови“ почели су да бивају позвани на Педесетницу 33. н. е. Јеховини сведоци већ одавно сматрају да докази о томе како Бог поступа са својим народом наводе на помисао да су у основи чланови небеске класе већ позвани. Дакле, они који су упознали библијску истину недавних година схватили су да се сада пружа нада вечног живота на рајској земљи. Они бројчано надмашују остатак помазаних хришћана којих је све мање, а који имају изглед стварног одласка на небо. Лука 13:24 не примењује се првенствено на оне који не очекују да оду на небо, али сигурно садржи мудар савет за њих.

Подстичући нас да се снажно напрежемо, Исус није рекао да он или његов Отац стављају препреке на нашем путу да би нас ометали. Али из Луке 13:24 ми разумемо да су Божји захтеви такви какви јесу да би се искључили недостојни. ’Снажно се напрезати‘ подразумева борити се, запети из петних жила. Зато бисмо се могли питати: ’Да ли сам запео из петних жила?‘ Лука 13:24 могао би се парафразирати овако: ’Ја треба да се снажно напрежем да бих прошао кроз уска врата јер ће многи тражити да уђу и неће моћи. Да ли се онда заиста снажно напрежем? Јесам ли попут једног спортисте на једном древном стадиону који даје све од себе да освоји награду? Ниједан такав спортиста не би био неодлучан, схватајући то олако. Да ли ја схватам то олако?‘

Исусове речи наводе на помисао да би неки могли тражити да ’уђу кроз врата‘ онда кад њима буде одговарало, лаганим кораком који им се свиђа. Такав став може утицати на поједине Сведоке. Неки могу размишљати: ’Знам предане хришћане који су се напрезали годинама, жртвујући се у великој мери; па ипак, крај овог злог система још увек није дошао за њиховог живота. Зато би можда било боље да мало успорим, да живим једним нормалнијим животом.‘

Лако је размишљати на овакав начин, али да ли је то стварно мудро? Примера ради, да ли су апостоли тако размишљали? Сигурно да нису. Све што су имали давали су за право обожавање — све до своје смрти. Павле је, на пример, могао рећи: „И ми [Христа] проповедамо... Око тога се ја трудим, борећи се његовом снагом, која у мени силно делује.“ Касније је написао: „Зато се и трудимо и боримо, јер се уздамо у Бога живога, који је спаситељ свим људима а особито вернима“ (Колошанима 1:28, 29; 1. Тимотеју 4:10).

Ми знамо да је Павле радио апсолутно исправну ствар тиме што се напрезао. Колико би само свако од нас био задовољан када би могао рећи као што је Павле рекао: „Добар сам рат ратовао, свршио сам трку, веру сам одржао“ (2. Тимотеју 4:7). Зато у складу са Исусовим речима записаним у Луки 13:24, свако се од нас може питати: ’Да ли се марљиво и вредно залажем? Да, да ли исцрпно, редовно доказујем да узимам к срцу Исусов савет: „Борите се [„снажно се напрежите“, NW] да уђете на тесна врата“?‘