Шта је у најбољем интересу детета?

РАЗВЕСТИ се или не развести? То је велики знак питања у мислима многих несрећно венчаних људи. Годинама уназад, на развод се мрко гледало ако не и осуђивачки, и то из моралних и религиозних разлога. И многи несрећно венчани родитељи, остајали су заједно због деце. Међутим, та светска мерила су се у скорије време радикално изменила. Данас је развод нашироко прихваћен.

Па ипак, упркос прихваћености развода, све више родитеља, судија, социјалних радника и других изражавају забринутост због штетних последица развода на децу. Сада се чује више повика упозорења. Све више доказа показује да развод може имати разоран утицај на дете. Родитељи се подстичу да мисле на последице развода по њих саме и по њихову децу. Сара Макланахан, социолог на Универзитету Принстон, наводи да „од две трећине до три четвртине породица које се разводе вероватно треба да допусте више времена и да добро поразмисле о томе да ли раде праву ствар“.

Недавна истраживања показују да су деца разведених родитеља у већој опасности од тинејџерске трудноће, избацивања из школе, депресије, развода у својим браковима и од придруживања низу прималаца социјалне помоћи. У Западном свету, разводом је погођено свако шесто дете. Историчарка Мери Ан Мејсон, у својој књизи о старатељству над децом у Сједињеним Државама, запазила је: „Дете рођено 1990. има око 50 посто шансе да потпадне под надлежност суда који треба да одлучи где ће и с ким оно живети.“

Жалосно је што се разводом не заврше увек и непријатељства, пошто се око старатељства и права на виђање детета, родитељи и даље боре по судовима приређујући тако својој деци даљњи стрес. Ти емотивно набијени сусрети у супарничкој атмосфери суднице, испитују лојалност деце својим родитељима и често их остављају са осећањем немоћи и страха.

Један породични саветник је рекао: „Развод не спасава децу. Понеки пут спасава родитеље.“ Стварност је да родитељи разводом могу решити своје личне дилеме, али у исто време они могу задати ударац својој деци, која ће можда остатак свог живота покушавати да поправе оштећење.

Опције старатељства над децом

Под непријатељством и емоционалним стресом брачног расцепа, изузетно је тешко на смирен и рационалан начин преговарати о будућој старатељској додели деце. Да би се конфронтација родитеља свела на најмању могућу меру, и да би се избегла супарничка парничења, неки правосудни органи нуде један алтернативни начин решавања спорова, као што је вансудско посредништво.

Када се води на исправан начин, посредништво омогућава родитељима да дођу до неког споразума, уместо да одлуке о додељивању деце препусте судији. Ако посредништво није могуће, родитељи ће можда преко својих адвоката моћи да се договоре о старатељству и виђању деце. Када родитељи једном дођу до споразума и ставе га на папир, судија ће потписати налог који садржи њихове жеље.

Уколико се родитељи не могу сложити око договора о старатељству, правни систем у многим земљама обезбедиће начине како би покушао да загарантује да су заштићени најбољи интереси деце. Судијина највећа брига биће деца, а не родитељи. Судија ће размотрити многе важне факторе, као што су жеље родитеља, однос детета с родитељем понаособ, склоности детета и способност сваког родитеља да обезбеди негу из дана у дан. Онда ће судија одлучити где ће и с ким дете живети, као и то како ће родитељи спроводити важне одлуке које се тичу дететове будућности.

У договорима о искључивом старатељству, овлашћење да доноси одлуке може имати један родитељ. У споразумима о заједничком старатељству, оба родитеља се морају сложити око значајних одлука, као што су здравствена заштита детета и образовање.

Питања с којима се особа може суочити

Када се суочи са судском парницом о старатељству над децом, родитељ који је Јеховин сведок такође мора узети у обзир оно што је у најбољем интересу дететове духовности. На пример, шта ако је родитељ који није Сведок, против било каквог васпитања деце на темељу Библије? Или шта ако је родитељ бивши Сведок који је искључен из хришћанске скупштине?

Такви сценарији могу доношење одлуке учинити још компликованијом за хришћанске родитеље. Они желе да поступају на мудар и разуман начин, а желе и да сачувају добру савест пред Јеховом док уз молитву разматрају најбоље интересе деце.

У следећим чланцима осмотрићемо питања попут ових: како закон када додељује старатељство над децом гледа на религију? како да се успешно изборим са изазовом везаним за случај старатељства? како да се суочим с губитком старатељства над децом? како да гледам на споразум о заједничком старатељству с родитељем који је искључен?

Старатељство над децом — религија и закон

КОД случајева развода и старатељства над децом, религија може бити један важан — али и сложен фактор. На пример, могу се појавити питања попут ових:

Да ли судија треба да узме у обзир сведочанство у ком се тврди да је један родитељ неподесан за старатељство над децом, зато што је тај родитељ члан извесне религије, нарочито неке мањинске религије? Треба ли судија да размотри сведочанство о религиозним веровањима и обичајима родитеља, тако да би, по свом мишљењу, могао да одлучи која би религија била најбоља за дете? Да ли треба да нареди да се дете подиже у тој религији, и да забрани излагање детета утицају других религија?

Данас све више и више људи склапа бракове ван своје религије и етничког залеђа. Тако да када се ти парови разводе, могуће је да су деца већ повезана с две религиозне заједнице. Покаткад је, не тако давно, један родитељ који је укључен у разводне парнице, прихватао извесну религију која је другачија од оне коју је имао раније. Нова религиозна заједница може бити стабилишући фактор у животу тог родитеља и њему веома битна, али за децу страна. Стога ниче друго питање: може ли суд родитељу забранити да децу води на религиозне службе те религије, само зато што су оне другачије од религије коју су родитељи првобитно практиковали?

Ово су тешка питања. Она захтевају да судија размотри не само дечје потребе већ и интересе и права родитеља.

Основна права родитеља и деце

Тачно је да на судије могу утицати њихова лична религиозна гледишта. Али у многим земљама није случај да се родитељска и дечја религиозна права игноришу. Те земље могу имати уставе који судији забрањују да ограничи родитељево основно право да усмерава и подиже своје дете, а ту спада и дететово образовање и религиозно поучавање.

С друге стране, дете има право да такво васпитање прими од својих родитеља. Пре него што се судија законски умеша у религиозно васпитање детета, суд мора саслушати убедљиви доказ да „одређени религиозни поступци представљају неку непосредну и знатну претњу дететовој физичкој добробити“ (курзив наш). Пука неслагања око религије, или чак и непријатељство између родитеља у вези с религијом, нису довољна да би се оправдала интервенција државе.

У Небраски у САД, разуман корак који је једна мајка Јеховин сведок предузела у спору око старатељства, илуструје како ове законске уредбе штите и родитеље и децу. Отац који није Сведок није желео да њихова кћерка посећује религиозне састанке Јеховиних сведока у Дворани Краљевства. Нижи суд се сложио са оцем.

Мајка је онда уложила жалбу Врховном суду Небраске. Она је аргументовала да нема доказа о непосредној и значајној претњи дететовој добробити ни у једној активности Јеховиних сведока. Мајка је посведочила да ће то што „дете присуствује религиозним активностима оба родитеља и што учествује у њима... пружити девојчици основу да се одлучи коју би религију више волела када буде имала довољно година да схвата“.

Виши суд је укинуо пресуду нижег суда и изнео да је „[нижи] суд злоупотребио своју слободу одлучивања тиме што је ставио ограничења на старатељско право мајке да надзире религиозно одгајање свог малолетног детета“. Није било апсолутно никаквог доказа да је детету шкодило присуствовање на религиозним састанцима у Дворани Краљевства Јеховиних сведока.

Права родитеља који није старатељ

Каткада, разведени родитељи покушавају да искористе спорове око религиозног васпитања, као средство за задобијање надзора над децом. На пример, у случају Калса против Калсе, у држави Нови Мексико у САД, оба родитеља су за време свог брака практиковала религију Сика. Али убрзо после развода, мајка се преобратила на католичанство и почела је да одвраћа децу од практиковања сикизма.

Отац је био узнемирен, и у покушају да задобије више ауторитета да религиозно васпитање деце усмерава на религију Сика, ствар је предао на суд. Како је првостепени суд реаговао на очев захтев? Одбио га је. Првостепени суд је наредио да „када су деца са [њим], она не би могла ни добровољно а ни присилно да учествују у некој делатности сикизма, што обухвата и било какву црквену делатност, камповање Сика и забавиште за Сике“.

Отац се на ту одлуку жалио Апелационом суду Новог Мексика. Тај виши суд се сложио са оцем и поништио одлуку првостепеног суда. Апелациони суд је навео: „Судови треба да се држе политике непристрасности према религијама, и треба да интервенишу у овом осетљивом и уставом заштићеном подручју само тамо где постоји јасан и потврђен доказ да то деци шкоди. Судски наметнута ограничења на овом подручју, представљају опасност да ће противуставно нарушити родитељеву слободу вероисповести или ће се сматрати да имају такав утицај.“

Такве одлуке следе дуги низ принципа који су добро утврђени у многим земљама. Разуман родитељ узеће у обзир ове принципе. Поврх тога, родитељ који је хришћанин брижљиво ће размислити о дететовој потреби да комуницира и буде са оба родитеља, као и о дететовој обавези да исказује част и мајци и оцу (Ефесцима 6:1-3).

Вансудско посредовање

Иако вансудско посредовање може бити мање формално од саслушања пред судијом, родитељ не би требало да му приступи олако. Било какви међусобни споразуми или уговори постигнути у овој старатељској парници, могли би се потврдити каснијим судским налозима. Стога би било препоручљиво да се родитељ посаветује с једним искусним адвокатом за породично право, како би засигурао да се са свим стварима које се тичу старатељства одговарајуће и фер управља.

И један и други родитељ треба да узму времена да се припреме за посреднички процес. Држање и понашање родитеља за време посредничког процеса, у великој мери може утицати на исход. Родитељи који се разводе, пречесто су толико емотивно укључени у разводну парницу да изгубе из вида важна питања: шта је у најбољем интересу детета? шта је детету потребно да би се оно развило у менталном, емотивном и физичком погледу?

Упамти да са становишта закона, код посредовања није најважније религиозно питање нити некакве друге личне несугласице, већ како родитељи могу да нађу заједнички темељ и дођу до споразума за добробит деце. Родитељ ће се вероватно суочити с религиозним или другим предрасудама, непредвиђеним питањима или манипулацијама које су обликоване да узрујају и усплахире. Пропусти сваког од родитеља могу се износити или чак преувеличавати. Међутим, када они који су укључени остају разумни, може се доћи до решења.

Понекад посреднички процес може изгледати да је растегнут и фрустрирајући. Алтернатива је проширена судска парница са својим неугодним публицитетом, финансијским теретом и штетним утицајем на дете. Засигурно, то није нимало пожељно. Као и са свим озбиљним проблемима у животу, хришћански родитељ ће желети да посредничком процесу приступи уз молитву, присећајући се надахнутог позива да ’преда Господу судбину своју, и узда се у њега; и он ће урадити‘ (Псалам 37:5).

Али шта ако се не може доћи до решења, а судија старатељство над децом додели другом родитељу? Или шта ако је један од родитеља који се разводе искључен из хришћанске скупштине? Такође, како неко треба да гледа на заједничко и искључиво старатељство? Ова питања и с њима повезана библијска начела биће размотрена у следећем чланку.

[Оквир на 6. страни]

Три важне особине

Један судија за породично суђење, ког је интервјуисао Пробудите се!, рекао је да међу важним особинама које он тражи код родитеља налазе се и три следеће:

Разумност — вољност да се другом родитељу одобри максималан приступ детету (где не постоји физичка или морална претња детету)

Осетљивост — свесност дететових емоционалних потреба

Самоконтрола — један уравнотежен кућни живот који би доприносио смиреној атмосфери у којој би дете могло напредовати

[Оквир на 6. страни]

Судске смернице

Неке судије, тиме што постављају смернице, покушавају да спрече беспотребне спорове око религиозних вредности родитеља. На пример:

1. Треба унапређивати један смисаон однос између детета и оба родитеља. У Врховном суду правде Канаде, Џон Сопинка је запазио да сваком од родитеља треба дозволити да се „укључи у оне активности које доприносе да се родитељ идентификује с обзиром на то ко је стварно он или она [укључујући и практиковање религије]. Од родитеља који има право приступа, не очекује се да глуми, или да током периода када виђа децу води неки фолирантски живот“.

2. Забранити родитељу који има приступ да поучава дете својим религиозним веровањима, представља кршење слободе вероисповести родитеља, осим тамо где постоји јасан, потврђен доказ о непосредној и знатној штети по дете.

[Слика на 7. страни]

У случајевима старатељства, судије носе озбиљну одговорност

[Слика на 8. страни]

Један посредник може родитељима помоћи да се размирице реше без дугих судских парница

Старатељство над децом — уравнотежено гледиште

ПРАВИ изазов често долази тек после развода — у борби за дететову наклоност и надзор над њим. Изрека „За свађу је потребно двоје“, није увек тачна. Довољан је само један доминирајући родитељ који све хоће по своме. Један адвокат породичног права из Торонта у Канади, запазио је: „У породичном праву све је врло набијено емоцијама и осећањима.“

Уместо да мисле на најбоље интересе детета, неки родитељи настављају са спором тиме што повлаче потезе око неважних питања. На пример, неки покушавају да докажу како се старатељство треба променити зато што је други родитељ Јеховин сведок који ће дете лишити ’нормалног начина живота‘.

Онај који није Сведок може покренути спорно питање око прослављања рођендана, Божића или чак и Ноћи вештица. Неки се могу жалити да ће дететово друштво и социјално прилагођавање бити ограничено ако дете одлучи да не поздрави заставу. Или неки могу набацити да ће дете, тиме што прави родитељу друштво у разговору с другима о Библији, бити психички оштећено. Неки родитељи који нису Сведоци изјављују да би живот детета био угрожен зато што родитељ Сведок не би дао пристанак да дете прими трансфузију крви.

Како један хришћанин излази на крај са аргументима тако набијеним емоцијама? Емотивно одреаговати — „доливати уље на ватру“ — не би било делотворно. Ако је предмет изнесен пред судију, и један и други родитељ имаће прилику да буду саслушани. Изузетно је важно задржати у мислима библијски савет: „Судбину своју у Господа стави, и он ће те подржати, и неће никад дати да праведник посрне“ (Псалам 55:23). Медитирајући о томе и примењујући библијска начела родитељи могу, уз Јеховину помоћ, да се ухвате у коштац са сваком могућношћу у вези са старатељством (Пословице 15:28).

Разумност

Најбољи интереси детета јесу кључно питање. Ако је родитељ претерано захтеван, може изгубити старатељство и чак се може прогласити да су му права на посете ограничена. Мудар родитељ се влада на мирољубив начин, држећи у мислима библијски савет: „Никоме не враћајте зла за зло... подајте мјесто гњеву... Не дај се злу надвладати, него надвладај зло добрим“ (Римљанима 12:17-21). Било у судници, адвокатској канцеларији или са оцењивачем старатељства над децом, родитељи треба да дозволе да „[њихова] разумност постане позната свим људима“ (Филипљанима 4:5, NW).

Понекад ће неки растављени брачни друг настојати да друге обмане, тиме што ће износити варљиве и спекулативне проблеме. Мудро је надвладати људско нагињање ка претераном реаговању на ове вербалне нападе. Здравље, религија и образовање јесу омиљене теме које растављени брачни другови користе да би на саслушању старатељског спора сковали пакост (Пословице 14:22).

Разумност обухвата способност да се размотре чињенице и да се преговара о фер споразуму. Ниједан родитељ не треба да заборави, да и након развода, дете и даље има два родитеља. Родитељи су се развели једно од другога, а не од детета. Стога, изузев под екстремним околностима, сваки родитељ када је дете код њега, треба да има слободу понашања као родитељ. И један и други треба да имају слободу да изразе своја осећања и вредности, и да дозволе детету да учествује у законитим, религиозним и неким другим активностима родитеља.

Размотримо могуће исходе саслушања: (1) заједничко старатељство, (2) искључиво старатељство и (3) ограничена права на посете. Каква је разлика између заједничког и искључивог старатељства? Како да изађете на крај када изгубите старатељство? Шта ако је један родитељ искључен?

Заједничко старатељство

Неке судије сматрају да је важно да дете задржи везу са оба родитеља. Њихово резоновање засновано је на истраживању студија које показују да дете након развода може искусити мањи стрес и емоционалну повређеност, ако су родитељи у могућности да деле старатељство. Уместо да осећа да га је један родитељ напустио, дете би имало осећај да га оба родитеља воле и да је оно укључено у оба домаћинства. „Заједничко старатељство јесте начин да оба родитеља и даље учествују“, рекао је један адвокат за породично право.

Међутим, др Џудит Волерстеин, извршна директорка Центра за породице у промени, у Кортемадери, у Калифорнији, упозорава да вам, да би заједничко старатељство функционисало, требају родитељи који су спремни на сарадњу и дете које је флексибилно и уме с људима. Ова својства су неопходна зато што у заједничком старатељству оба родитеља задржавају законско право да суделују у доношењу важних одлука које обухватају здравље, образовање, религиозно одгајање и социјални живот детета. Али то функционише само ако оба родитеља радије остају разумни у разматрању шта је у најбољим интересима њиховог детета, него шта је у њиховим властитим интересима.

Искључиво старатељство

Суд може доделити искључиво старатељство родитељу који је, по мишљењу суда, боље опремљен да се брине о дететовим потребама. Судија може одлучити да је родитељ старатељ искључиви доносилац одлука које се тичу важних питања у погледу дететове добробити. Суд често до ове одлуке долази након саслушања закључака асесора — а они су обично психолози, психијатри односно социјални радници.

Заговорници искључивог старатељства сматрају да тај споразум пружа детету више стабилности. Када родитељи нису способни или нису вољни да једно с другим делотворно комуницирају, многе истражне судије радије одабирају овај споразум о старатељству. Посве разумљиво, родитељ који није старатељ није одсечен од дететовог живота. Права на посете су уопштено додељена родитељу који није старатељ, али оба родитеља могу наставити да пружају детету потребно вођство, љубав и наклоност.

Права на посете

Није реално да родитељи гледају на старатељство над децом, као да има „победника“ и „побеђених“. Родитељи бивају успешни и „побеђују“ када виде како су им деца израсла у зреле, способне и одговорне одрасле особе. Успех у подизању деце није директно везан за законско старатељство. Тиме што се хришћанин држи услова у стварима око старатељства над децом, чак и кад изгледа да су неправедни, он показује да се ’покорава вишим властима‘ (Римљанима 13:1). Такође је важно упамтити да није време за надметање око наклоности или лојалности ваше деце, тако што би се други родитељ понижавао у покушају да се уништи његов однос с децом.

Постоје библијски примери богобојазних родитеља који су, из различитих разлога, били одвојени од своје деце. На пример, Амрам и Јохаведа, Мојсијеви родитељи, поступили су у најбољем интересу свога детета, ставивши га у малу плутајућу арку „у трску крај реке [Нил]“. Када је новорођенче пронашла фараонова кћерка, они су задржали своје поверење у Јехову. Ови мудри и верни родитељи били су награђени подашним правом на „посете“, које су они делотворно користили да би васпитавали дете Јеховином путу. Мојсије је израстао у једног истакнутог слугу правога Бога (Излазак 2:1-10; 6:20).

Међутим, шта ако је један родитељ искључен? Да ли да хришћански родитељ омогући да се дете посећује? Скупштински поступак искључења тиче се само духовног односа између тог појединца и хришћанске скупштине. У ствари, оно прекида духовне споне. Али однос родитељ-дете остаје нетакнут. Родитељ старатељ мора поштовати права на посете родитеља који је искључен. Међутим, ако родитељ који није старатељ представља непосредну и битну претњу дететовом физичком и емотивном добру, онда суд (не родитељ старатељ) може уредити да он посећује дете под надзором треће особе.

Никада нисте сами

Разводна парница и затим спорови око старатељства над дететом јесу емотивно исцрпљујућа искуства. Једна заједница која је у почетку тако обећавала, распршила се заједно са сновима тог пара, плановима и ишчекивањима. На пример, неверство или екстремно злостављање може неку лојалну супругу присилити да затражи законску заштиту за себе и своје дете. Ипак, осећања кривице или недораслости могу истрајавати док дубоко размишља шта је пошло наопако или како се ствар могла ефикасније решити. Многи парови брину о реакцији деце на породични расцеп. Судска расправа за старатељство може постати емоционални тобоган, који не само да испитује интегритет некога као брижног родитеља већ испитује и његову веру и поверење у Јехову. (Упореди с Псалмом 34:16, 19, 20, 23.)

Када неки недужни супружник реши да покрене поступак због злостављања детета или екстремног злостављања у браку, или да би заштитио своје здравље од опасности добијања сексуално преносивих болести од неверног брачног друга, нема потребе да осећа кривицу нити да осећа да га је Јехова напустио (Псалам 37:28). Неверни брачни друг, односно онај који злоставља јесте онај који је прекршио свети брачни завет и ’неверу чинио‘ свом брачном партнеру (Малахија 2:14).

Наставите да пред човеком и пред Јеховом ’имате увек чисту савест‘, тиме што ћете примењивати библијска начела, што ћете се поштено односити према свом растављеном брачном другу и показивати флексибилност у својим споразумима о старатељству. ’Боље је, ако је таква воља Божја, да претрпите чинећи добро, неголи чинећи зло‘ (1. Петрова 3:16, 17).

Што се тиче деце, њих треба уверити да породични расцеп није њихова кривица. Понекад ствари једноставно не испадну онако како је планирано. Али примена библијских начела може ублажити утицај развода, тако што охрабрује на отворен и увиђаван дијалог између родитеља и деце. Рецимо, то се може учинити тако што се детету допусти да има активну улогу у планирању породичног живота након развода. Тиме што сте стрпљиви и добри, и што сте заинтересовани за осећања деце и слушате како се изражавају, много ћете учинити у томе да им помогнете да се прилагоде на нове распореде и услове живота.

И други могу помоћи

Родитељи нису једини који могу помоћи детету које проживљава расцеп породице. Чланови породице, наставници и пријатељи могу много учинити да подрже децу разведених родитеља и умире их. Баке и деде нарочито могу много учинити да би допринели стабилности и емоционалној добробити деце.

Баке и деде који су хришћани, могу пружати деци духовну поуку и омогућити им здраве активности, али морају поштовати одлуке родитеља о религиозном васпитању, јер су родитељи ти, а не баке и деде, који имају морално и законско овлашћење да доносе такве одлуке (Ефесцима 6:2-4).

Уз такву подршку, деца разведених родитеља могу преживети расцеп брака својих родитеља. И могу наставити да ишчекују благослове Божјег новог света, где ће све породице бити ослобођене ’од ропства распадања да би суделовале у слободи славе деце Божје‘ (Римљанима 8:21; 2. Петрова 3:13).