У древном свету путовање копном је било спорије, напорније и вероватно скупље од пловидбе морем. Међутим, до многих места се могло доћи само пешице.
Човек је могао да препешачи око 30 километара дневно. Био би изложен различитим временским условима, на пример киши, врућини и хладноћи, а постојала је и опасност да буде опљачкан. Апостол Павле је споменуо да је често путовао и да је био у опасности од река и разбојника (2. Кор. 11:26).
На подручју Римског царства постојала је разграната мрежа поплочаних путева. Дуж главних путева налазиле су се гостионице, које су једна од друге биле удаљене дан хода. Између њих су постојале крчме у којима су путници могли набавити основне намирнице. Писци из тог времена описују гостионице и крчме као прљава, претрпана и влажна места пуна бува. Била су на веома лошем гласу јер су тамо свраћали најгори људи. Гостионичари су често пљачкали своје госте, а неретко су зарађивали и на проституцији.
Хришћани су свакако избегавали таква места кад год је то било могуће. Међутим, када су путовали у земље у којима нису имали рођаке или пријатеље, вероватно су им она била једини избор.