Чак и након што је водеће тело у првом веку решило питање обрезања, неки који су тврдили да су хришћани стално су потезали то питање. Апостол Павле их је назвао лажном браћом која су желела да „изврну добру вест о Христу“ (Гал. 1:7; 2:4; Титу 1:10).
Заговорници јудаизма очигледно су желели да умире Јудејце да не би тако жестоко прогонили хришћане (Гал. 6:12, 13). Они су тврдили да се праведност постиже држањем Мојсијевог закона што се тиче исхране, обрезања и празника (Кол. 2:16).
Сасвим је разумљиво што су се заступници таквог мишљења осећали непријатно у друштву хришћана нејеврејског порекла. Нажалост, то се могло видети чак и код неких хришћана јеврејског порекла који су били на добром гласу. На пример, када су неки из јерусалимске скупштине дошли у Антиохију, држали су се подаље од браће нејеврејског порекла. Чак се и Петар, који се раније дружио с нејеврејима, одвојио од њих и није хтео ни да једе с њима. Тиме је у ствари ишао против начела која је раније бранио. Зато га је Павле оштро прекорио (Гал. 2:11-14).