1945-1990. ’Многи долазе к праведности‘ (Дан. 12:3), 4. део

У коштац с неписменошћу

Почетком 1963, Милтон Хеншел је поново посетио Сијера Леоне. Том приликом је указао на проблем с којим су браћа из подружнице већ неко време покушавала да се ухвате у коштац. Наиме, подстакао их је да се још више труде у борби против неписмености.

Неке скупштине су већ одржавале часове описмењавања на енглеском. Али након посете брата Хеншела, браћа су почела да поучавају објавитеље и заинтересоване особе да читају и пишу на свом матерњем језику. Неке скупштине су одржавале часове на два или три језика. За те часове је владало тако велико интересовање да их је похађала трећина објавитеља.

Браћа из Либерије направила су 1966. илустровани буквар за језик киси. Показали су га представницима владе, који су били одушевљени и одлучили су да се та књижица одштампа и бесплатно дели становништву. Добиле су је стотине људи у Гвинеји, Либерији и Сијера Леонеу, чиме им је омогућено да науче да читају и пишу. Касније су направљени или ревидирани буквари за друге језике, који су још многима помогли да се описмене.

Захваљујући часовима описмењавања, многи су научили да читају и пишу, што је уједно била одскочна даска у њиховом духовном напретку. О томе сведочи пример Сије Нгала, која је имала педесет година кад је постала некрштени објавитељ. Пошто је била неписмена, своју службу је бележила помоћу црног и црвеног канапа. Након што би проповедала један сат, везала би чвор на црном канапу, а после сваке накнадне посете везала би чвор на црвеном канапу. Часови описмењавања су јој омогућили да лакше води евиденцију о служби. Осим тога, с временом се крстила и побољшала у проповедању и поучавању.

У многим скупштинама у Сијера Леонеу и Гвинеји још увек се одржавају часови описмењавања. Један високи владин службеник у Сијера Леонеу рекао је браћи у подружници: „Поред тога што проповедате о Библији, заслужујете сваку похвалу што улажете труд да описмените људе у нашем друштву.“

„Камење“ је проговорило

Будући да је све више људи из различитих етничких група учило да чита, повећала се потреба за превођењем. Већина племена̂ није имала скоро никакву литературу на свом језику. Образовани људи у Сијера Леонеу читали су публикације на енглеском, а у Гвинеји на француском. Како обезбедити библијску литературу на њиховом матерњем језику?

Два мисионара из Галада су 1959. превела један трактат и брошурицу на језик менде, али подељен је мали број примерака. Десет година касније, на језик киси преведене су брошурице „Ова добра вест о Краљевству“ и Нада у праведан нови свет. Уручено је око 30 000 ових брошурица, које су коришћене за проучавање Библије са заинтересованим особама.

Подружница је 1975. почела да на језику киси издаје чланке за разматрање из Стражарске куле. Објавитељи су били пресрећни због тога. Један брат је написао: „Нико од нас није ишао у школу. Били смо попут камења које не може да говори, али то је прошлост. Јехова је учинио право чудо. Сада имамо Стражарску кулу на језику киси и можемо да говоримо о Јеховиним моћним делима“ (Лука 19:40). Потом је на киси преведено још неколико публикација.

И дан-данас већина људи у Сијера Леонеу и Гвинеји чита наше публикације на енглеском или француском, што су језици на којима се углавном одржавају састанци. Али недавно се знатно повећао број публикација на другим језицима. Библијска литература се издаје на језицима кпеле, киси, крио, малинка, менде, пулар и сусу. На свим овим језицима објављене су брошуре Слушајмо шта нам Бог говори и живимо вечно и Слушајмо шта нам Бог говори. Пошто их је лако користити у поучавању, оне многим људима који тешко читају помажу да разумеју и заволе прелепу поруку из Светог писма.

Изградња подружнице

Почетком 1960-их, браћа су у Фритауну тражила место за изградњу подружнице. То им је пошло за руком 1965, када су купили плац у улици Вилкинсон. Био је то један од најлепших делова града, с погледом на океан.

Главни пројекат је подразумевао да се у оквиру подружнице налазе Дворана Краљевства, мисионарски дом и канцеларије. Током изградње, возила на прометној улици често су успоравала и просто милела поред јер су радознали возачи и путници покушавали да баце поглед. Посвећење подружнице било је одржано 19. августа 1967. Програму је присуствовало скоро 300 људи, међу којима су били представници власти, као и неки од првих Сведока у Фритауну које је 1923. крстио „Библија“ Браун.

Након што је изграђена нова подружница, многи људи су почели да озбиљније гледају на Јеховине сведоке. То је уједно био одговор неким верским противницима који су тврдили да Сведоци неће потрајати у Сијера Леонеу. Нова зграда је била јасан показатељ да су се преварили.

Упамћени по ревности

Од средине 1970-их па надаље, на ово подручје су стално пристизали мисионари из Галада, што се веома позитивно одразило на проповедање у Сијера Леонеу и Гвинеји. Неки од тих мисионара су већ служили у Африци и брзо су се навикли на овдашње услове. Другима је то био први сусрет са овим континентом. Како ће се навићи на живот у земљи која је названа „гробљем белаца“? Погледајмо шта су неки од њих рекли.

„Људи су били понизни и духовно гладни. Била сам пресрећна док сам посматрала како им истина мења живот набоље“ (Ханелора Алтмајер).

„Било је тешко навићи се на тропску климу и опасност од болести. Али радост коју ми је донело помагање људима доброг срца била је вредна тога“ (Шерил Фергусон).

„Научила сам да будем стрпљива. Сећам се да сам питала једну сестру када ће јој доћи гости, а она је одговорила: ’Данас или сутра. А можда и прекосутра.‘ Мора да сам изгледала запањено, чим ме је она уверавала: ’Али сигурно ће доћи!‘“ (Кристина Џоунс).

„У мисионарском дому у Фритауну живело је нас четрнаесторо мисионара из различитих земаља и култура. Делили смо два ве-цеа, један туш, једну веш-машину и кухињу. Имали смо мало хране, која је била лошег квалитета. Струја је нестајала без икакве најаве и то је понекад трајало данима. Већина нас је добила маларију или неку другу тропску болест. Премда ово можда звучи као ноћна мора, то је имало добре стране — научили смо да живимо заједно, да опраштамо и да се нашалимо кад нам је тешко. Служба проповедања је била право уживање и склопили смо чврста пријатељства једни с другима“ (Роберт и Полин Ландис).

„У Сијера Леонеу смо провели неке од најлепших година нашег живота. Никад се нисмо покајали што смо били тамо и ништа нам није било тешко. Само нам много недостаје“ (Бенџамин и Моника Мартин).

„Једном смо преноћили код једне жене која је проучавала. Изнела је пред нас јело необичног изгледа. ’То је шарка‘, рекла нам је. ’Извадила сам јој отровне зубе. Послужите се.‘ Тактично смо одбили, али она нас је упорно нуткала. Није било лако снаћи се у оваквим ситуацијама, али ценили смо срдачност и гостољубивост наших домаћина и много смо их заволели“ (Фредерик и Барбара Мориси).

„Током 43 године мисионарске службе, живела сам у истом дому с више од 100 мисионара. Каква је предност била упознати толико људи различитих карактера, који ипак имају исти циљ! И каква је радост бити Божји сарадник и посматрати како људи прихватају библијску истину!“ (Линет Питерс).

„Каква је радост бити Божји сарадник и посматрати како људи прихватају библијску истину!“

Од 1947, У Сијера Леонеу је служило 154 мисионара, а у Гвинеји 88. Још многи Сведоци су дошли да служе по потреби. Данас у Сијера Леонеу има 44 мисионара, а у Гвинеји 31. Њихова самопожртвованост и залагање у служби утицали су на животе многих. Алфред Ган, дугогодишњи члан Одбора подружнице, каже: „Много их волимо и ценимо.“