Да ли сте знали?

Зашто се на крају молитве каже „амин“?

Реч „амин“ и на грчком и на српском јесте транслитерација хебрејске речи амен. Овај израз који се обично изговара углас након молитве, заклетве, благослова или клетве у основи значи „тако је“ или „нека буде тако“. Тиме се изражава сагласност с мислима које су управо изречене. Према једном делу, „ова реч означава уверење, истинитост, верност и одсуство сумње“. У библијска времена, коришћење овог израза законски је обавезивало особу да испуни заклетву или уговор, као и да сноси последице уколико их не испуни (Поновљени закони 27:15-26).

Док је проповедао и поучавао, Исус је неке своје изјаве започињао с речју „амин“. Тиме је истакао да је оно о чему је говорио потпуно поуздано. У тим случајевима, грчка реч амин преведена је као „заиста“ или „у истину“ (Матеј 5:18; 6:2, 5, Бакотић). Када се двапут употребљава, као у Јеванђељу по Јовану, тај израз се преводи као „заиста, заиста“ (Јован 1:51). Сматра се да је Исусова употреба речи амин на овај начин јединствена у религиозној литератури.

У грчком делу Светог писма Исусу је дата титула „Амин“ да би се показало да је његово сведочанство ’верно и истинито‘ (Откривење 3:14).

Шта су били Урим и Тумим?

Изгледа да су се Урим и Тумим у древном Израелу користили да би се сазнала Јеховина воља у стварима које су се тицале народа или његових вођа. Ови предмети су били поверени првосвештенику и чували су се у ’судском напрснику‘ (Излазак 28:15, 16, 30). Иако се у Писму нигде не описује како су изгледали нити како су се тачно користили, на основу неких стихова може се закључити да су служили као жреб како би се од Бога добио потврдан или одричан одговор, или га уопште није било.

Осмотримо један пример такве употребе. Авијатар је донео Давиду ефод са Уримом и Тумимом, који је вероватно био првосвештеников. Давид је питао Јехову: ’Хоће ли Саул кренути за мном?‘ и ’Хоће ли ме становници Кеиле предати у његове руке?‘ Одговор на оба питања био је потврдан тако да је Давид могао да донесе исправне одлуке (1. Самуилова 23:6-12).

Краљ Саул је раније користио Урим и Тумим да сазна да ли је кривица на народу или на њему и Јонатану, а затим да открије да ли је крив он или његов син (1. Самуилова 14:40-42). Касније, када је Саул изгубио Јеховину наклоност, он му више није пружао вођство „ни у сновима, ни преко Урима, ни преко пророка̂“ (1. Самуилова 28:6).

Према јеврејском предању, Урим и Тумим су престали да се користе након што је Јеховин храм био уништен 607. пре н. е.

[Слика на 27. страни]

„Амин“, Откривење 3:14; Александријски кодекс, 5. век н. е.