ЧЕТРНАЕСТОГ априла 1989, док сам водио састанак у граду Маумере, на острву Флорес, полиција је упала у кућу и ухапсила мене и још троје објавитеља.

Чувари у затвору су покушавали да нас приморају да поздравимо заставу. Пошто смо одбили, они су нас тукли, шутирали и пет дана терали да стојимо на сунцу које је немилосрдно пекло. Ноћу смо се у својим малим ћелијама тресли од хладноће на голом бетону, прљави, изморени и израњавани. Управник затвора је упорно покушавао да нас наведе да се предомислимо, али ми смо му рекли: „Све док смо живи, нећемо поздравити заставу.“ Попут бројних хришћана пре нас, сматрали смо чашћу што трпимо „због праведности“ (1. Петр. 3:14).

СВЕ већа нетрпељивост између муслимана и хришћана кулминирала је насиљем 19. јануара 1999. Настао је општи хаос, и то свега три километра од моје куће.a

Након што сам склонио породицу на безбедно, позвао сам телефоном остале објавитеље да проверим како су. Подстакао сам их да остану смирени и да избегавају опасна подручја. Касније су старешине посетиле сувернике да би их ојачале и подстакле да одржавају састанке у мањим групама.

Подружница нам је рекла да евакуишемо сваког објавитеља који је живео у том подручју, а ми смо то пренели другим породицама. Једног брата који је одбио да оде касније је убила наоружана руља. Али сви који су послушали савет подружнице остали су живи.