Извори материјала за Радну свеску

6–12. ЈАНУАРА

БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ПОСТАНАК 1–2

„Јехова ствара живот на земљи“

(Постанак 1:3, 4) И Бог рече: „Нека буде светлост.“ И настала је светлост. Бог је видео да је светлост добра, и Бог је раздвојио светлост од таме.

(Постанак 1:6) Затим Бог рече: „Нека буде небески свод између вода и нека се раздвоје воде од вода.“

(Постанак 1:9) Затим Бог рече: „Нека се воде испод небеса сакупе на једно место и нека се покаже копно.“ И било је тако.

(Постанак 1:11) Затим Бог рече: „Нека из земље никне трава, биље које носи семе, плодно дрвеће које по својим врстама на земљи рађа плод у коме је његово семе.“ И било је тако.

it-1-E 527-528

Стварање света

Када је Бог првог дана рекао „нека буде светлост“, дифузна светлост се по свему судећи пробила кроз слојеве облака, иако се извори тог светла још нису видели с површине земље. Изгледа да се то одвијало постепено, баш као што је превео Џејмс Вотс: „И светлост се постепено појављивала“ (Пст 1:3, A Distinctive Translation of Genesis). Бог је раздвојио светлост од таме – светлост је назвао дан, а таму ноћ. То показује да се Земља окретала око своје осе и око Сунца, тако да су се на њеној западној и источној хемисфери смењивали дан и ноћ (Пст 1:3, 4).

Бог је другог дана начинио небески свод, то јест простор, тако што је раздвојио „воде од вода“. Мања количина воде је остала на земљи, док је већа количина воде подигнута високо изнад површине земље, а између њих се појавио тај простор, то јест небески свод. Бог је небески свод назвао небо и оно се односило на непосредну близину планете земље, будући да се за воде које су биле сакупљене изнад небеског свода не каже да су обухватале звезде и друга небеска тела (Пст 1:6-8).

Трећег дана је Бог својом чудесном силом сакупио воде на земљи и показало се копно. Бог, а не нека пука случајност или еволуција, побринуо се да тог истог дана атоми материје оживе, тако да су настали трава, биље и дрвеће. Све три наведене групе су имале семе захваљујући ком су могле да се размножавају по „својим врстама“ (Пст 1:9-13).

(Постанак 1:14) Затим Бог рече: „Нека на небеском своду буду извори светлости да деле дан од ноћи, и да служе као знакови за доба, дане и године.

(Постанак 1:20) Затим Бог рече: „Нека водама проврви мноштво живих душа, и нека летећа створења лете над земљом по небеском своду.“

(Постанак 1:24) Затим Бог рече: „Нека земља пусти из себе живе душе по својим врстама, стоку, друге животиње што се мичу и дивље животиње земаљске по својим врстама.“ И било је тако.

(Постанак 1:27) Тада је Бог створио човека по својој слици, створио га је по Божјој слици – створио је мушкарца и жену.

it-1-E 528 ¶5-8

Стварање света

Вредно је пажње да се у Постанку 1:16 не користи хебрејски глагол бара, што значи „стварати“, већ аса, што значи „начинити“. Сунце, Месец и звезде су створени много пре четвртог дана, будући да они спадају у „небеса“ о којима се говори у Постанку 1:1. Бог је четвртог дана „начинио“ та небеска тела у том смислу што им је дао нову улогу у односу на земљу и свод изнад ње. То што их је „Бог поставио на небески свод“ значи да су постали видљиви са површине земље, као да се налазе на небеском своду. Поред тога, требало је да ови извори светлости служе „као знакови за доба, дане и године“, а касније ће се човек на разне начине равнати према њима (Пст 1:14).

Најважнији догађај петог дана било је стварање првих животиња на земљи. Бог није створио једно створење које је требало да еволуира у друге облике, него је својом силом створио мноштва живих душа. Библија каже да је „Бог створио велике морске животиње и све живе душе што се мичу, које су проврвеле водама по својим врстама, и сва крилата створења по својим врстама“. Будући да је био задовољан оним што је створио, Бог их је благословио и рекао им „множите се“, што је било могуће јер је он овим створењима која су припадала разним породицама дао способност да се размножавају „по својим врстама“ (Пст 1:20-23).

Шестог дана „Бог је начинио дивље животиње земаљске по њиховим врстама, стоку по њеним врстама и све друге животиње што се мичу на земљи по њиховим врстама“, и то је било добро као и све претходно што је створио (Пст 1:24, 25).

Бог је на крају шестог стваралачког дана створио потпуно другачије биће, које је било вишег облика од животиња, а нижег од анђела. Створио је човека по својој слици, сличног себи. Премда се у Постанку 1:27 само укратко каже да је Бог створио „мушкарца и жену“, у паралелном запису из Постанка 2:7-9 описује се да је Јехова Бог створио човека од земаљског праха, удахнуо му у ноздрве дах живота, да је човек постао жива душа и да су му били обезбеђени рајски дом и обиље хране. Јехова је том приликом користио елементе који су се налазили у земљи и од њих створио човека. Затим је искористио једно Адамово ребро како би створио прво људско биће женског пола (Пст 2:18-25). Након што је створена жена, „људска врста“ је била потпуна (Пст 5:1, 2).

Пронађимо драгуље у Божјој Речи

(Постанак 1:26) Затим Бог рече: „Начинимо човека по својој слици, сличног нама, и нека влада над морским рибама, над створењима која лете по небу, над стоком, над свом земљом и над свим другим животињама што се мичу по земљи.“

it-2-E 52

Исус Христ

Није Створитељ. Иако је Син учествовао у стварању, не може се рећи да је Створитељ као његов Отац. Стварање је било могуће захваљујући Божјем светом духу, то јест сили којом се Бог служи (Пст 1:2; Пс 33:6). Будући да је Јехова извор живота, сва видљива и невидљива бића њему дугују живот (Пс 36:9). Син није био Створитељ или сустворитељ, него онај којим се Јехова Створитељ послужио да би све створио. Сам Исус је сву заслугу за стварање приписао Богу, као што каже и Библија (Мт 19:4-6).

13–19. ЈАНУАРА

БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ПОСТАНАК 3–5

„Катастрофалне последице прве лажи“

(Постанак 3:15-19) Ставићу непријатељство између тебе и жене и између твог потомства и њеног потомства. Оно ће ти главу здробити, а ти ћеш га у пету ранити.“ Жени рече: „Веома ћу умножити твоје муке у трудноћи и у боловима ћеш децу рађати. Жудећеш за својим мужем, а он ће над тобом господарити.“ А Адаму рече: „Зато што си послушао глас своје жене и јео с дрвета за које сам ти заповедио: ’С њега не смеш да једеш‘, земља нека је проклета због тебе. С муком ћеш јести њен род све дане свог живота. Трње и коров ће ти расти, а ти ћеш јести пољско биље. У зноју свог лица јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу, од које си и узет. Јер си прах и у прах ћеш се вратити.“

it-2-E 186

Порођајни болови

Муке при порођају. Кад је прва жена Ева згрешила, Бог јој је рекао какве ће то последице имати на рађање деце. Да је остала послушна Богу, не би изгубила његов благослов и порођај би јој доносио само радост, јер „благослов од Јехове обогаћује, и никакав бол Бог при том не задаје“ (Псл 10:22). Али сада ће тело услед несавршености осећати бол и то ће постати опште правило. У складу с тим, Бог је рекао жени (а често се у Библији за ствари које он допушта говори као да их проузрокује): „Веома ћу умножити твоје муке у трудноћи и у боловима ћеш децу рађати“ (Пст 3:16).

Пронађимо драгуље у Божјој Речи

(Постанак 4:23, 24) Ламех је саставио ове речи за своје жене Аду и Селу: „Чујте глас мој, жене Ламехове; послушајте реч моју: Убио сам човека који ме је ранио, младића који ме је ударио. Ако ће Каин бити освећен седам пута, онда ће Ламех седамдесет и седам пута.“

it-2-E 192 ¶5

Ламех

У песми коју је Ламех саставио за своје две жене види се колико је друштво тог времена било насилно (Пст 4:23, 24). Ламех је спевао следећу песму: „Чујте глас мој, жене Ламехове; послушајте реч моју: Убио сам човека који ме је ранио, младића који ме је ударио. Ако ће Каин бити освећен седам пута, онда ће Ламех седамдесет и седам пута.“ Изгледа да се тим речима Ламех бранио, говорећи да није намерно убио човека као што је то учинио Каин. Тврдио је да се то десило у самоодбрани, када га је овај напао и ранио. Тако је његова песма заправо била захтев за изузеће упућен свакоме ко би желео да му се освети за убиство.

(Постанак 4:26) А и Ситу се родио син коме је дао име Енос. У то време почело се призивати Јеховино име.

it-1-E 338 ¶2

Хула

Обичај да се призива Јеховино име с којим се започело пре Потопа, у време Еноса, мора да није био исправан зато што се Авељ много раније несумњиво обраћао Богу користећи његово име (Пст 4:26; Јев 11:4). Ако је ово призивање Јеховиног имена значило да се оно злоупотребљавало и да се давало људима или идолима, као што то претпостављају неки библисти, онда би то представљало хулу.

27. ЈАНУАРА – 2. ФЕБРУАРА

БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ПОСТАНАК 9–11

„Цела земља је имала само један језик“

(Постанак 11:1-4) Цела земља је имала само један језик и исте речи. Док су људи ишли према истоку открили су једну равницу у земљи Сенар, и ту су се населили. Тада су једни другима говорили: „Хајде да правимо цигле и да их печемо.“ Тако су им цигле служиле као камен, а земљана смола као малтер. Затим су рекли: „Сазидајмо себи град и кулу којој ће врх допирати до небеса да бисмо себи стекли славно име и да се не бисмо расејали по свој земљи.“

it-1-E 239

Вавилон Велики

Древни Вавилон. Град Вавилон је настао у равници у земљи Сенар у исто време када се кренуло са изградњом Вавилонске куле (Пст 11:2-9). Главни разлог због ког су градитељи хтели да изграде ту кулу и град био је да себи стекну „славно име“, а не да прославе Божје име. На подручју древног Вавилона, али и широм Месопотамије, пронађене су степенасте пирамиде, познате и као зигурати. Свима њима је било заједничко то што су грађене у верске сврхе, па је с том сврхом вероватно настала и ова првобитна кула, без обзира на њен облик и стил. Јехова Бог је предузео одлучну акцију како би осујетио градњу тог храма у Вавелу. Тиме је показао да је осудио тај град, будући да је у њему настала лажна религија. Име овог града на хебрејском је Вавел, што значи „збрка“, док његово име и на сумерском (Кадингира) и на акадском (Вавилу) значи „Божја капија“. Дакле, преостали становници Вавела су му променили име да оно не би подсећало на Божју казну, али је ново име и даље повезивало тај град с религијом.

it-2-E 202 ¶2

Језик

У Постанку је описано како су се након Потопа људи ујединили у намери да поступе супротно ономе што је Бог заповедио Ноју и његовим синовима (Пст 9:1). Нису желели да послушају Божју заповест да напуне земљу и рашире се по њој већ су одлучили да остану заједно, населивши се у једној равници, која се налазила у земљи Сенар у Месопотамији. То место је са својом кулом требало да постане центар њиховог верског живота (Пст 11:2-4).

(Постанак 11:6-8) Затим је Јехова рекао: „Они су један народ и сви говоре једним језиком, и ево шта су почели да раде. Шта год науме да ураде, ништа им неће бити недостижно. Хајде да сиђемо и да им направимо пометњу у језику тако да не разумеју један другога.“ Тако их је Јехова оданде расејао по целој земљи, и касније су престали да зидају град.

it-2-E 202 ¶3

Језик

Свемоћни Бог је осујетио њихова дрска настојања тако што им је направио пометњу у језику и међу њима створио раздор. Због тога нису више могли да сложно раде на свом пројекту, па су се расули по целој земљи. Та пометња у језику их је такође спречавала или успоравала да иду у погрешном правцу, то јест у њиховој побуни против Бога, будући да им је било теже да удружују интелектуалне способности и физичку снагу како би остварили своје амбиције. То им је такође отежавало да користе знање до којег су долазиле различите језичке групе, знање које није потицало од Бога него су га људи стицали на основу свог искуства и истраживања (Упоредити с Про 7:29; Пз 32:5). Дакле, иако је та пометња умногоме разјединила људско друштво, заправо га је заштитила јер је успорила људе у остваривању опасних и штетних циљева (Пст 11:5-9; упоредити с Ис 8:9, 10). Довољно је само да погледамо нека данашња достигнућа која су настала захваљујући удруживању многих сазнања и како их је човек злоупотребио, па да разумемо шта је Бог пре много година предвидео да ће се десити ако се буде наставила изградња Вавилонске куле.

(Постанак 11:9) Зато је тај град назван Вавел, јер је тамо Јехова направио пометњу у језику којим се говорило на целој земљи. Јехова их је оданде расејао по целој земљи.

it-2-E 472

Народи

Пошто су људи сада говорили различитим језицима и због тога имали потешкоћа у споразумевању, свака језичка група развила је своју културу, уметност, обичаје, менталитет и религију (Ле 18:3). Будући да нису познавали правог Бога, сваки народ је измислио своје богове и идоле (Пз 12:30; 2Кр 17:29, 33).

Пронађимо драгуље у Божјој Речи

(Постанак 9:20-22) Ноје је почео да обрађује земљу и засадио је виноград. Једном кад је пио вино, опио се и открио се у свом шатору. А Хам, Хананов отац, видео је голотињу свог оца и отишао да то каже двојици своје браће која су била напољу.

(Постанак 9:24, 25) Кад се Ноје пробудио, отрезнивши се од вина, и кад је сазнао шта му је учинио најмлађи син, рекао је: „Нека је проклет Ханан. Нека буде најнижи роб својој браћи.“

it-1-E 1023 ¶4

Хам

Могуће је да је Ханан лично био умешан у овај непријатан догађај и да га његов отац Хам није укорио због тога. Још једна могућност је да је Ноје под Божјим надахнућем изрекао пророчанство јер је поквареност коју је тада испољио Хам вероватно већ била очигледна и код његовог сина Ханана, па ће је по свему судећи наследити и Хананови потомци. То проклетство се у извесној мери испунило када су Израелци, који су били потомци Сима, покорили Хананце. Они који тада нису били уништени, на пример Гаваоњани, постали су робови Израелцима (ИН 9). Даљње испуњење овог проклетства уследило је када су потомци Хамовог сина Ханана доспели под власт светских сила Медо-Персије, Грчке и Рима, које воде порекло од Јафета.

(Постанак 10:9, 10) Био је моћан ловац који се противио Јехови. Зато се каже: „Баш као Неврод, моћан ловац који се противио Јехови.“ Он је најпре краљевао над Вавелом, Орехом, Архадом и Халном, у земљи Сенар.

it-2-E 503

Неврод

У почетку је Невродово краљевство обухватало градове Вавел, Орех, Архад и Халну, који су се налазили у земљи Сенар (Пст 10:10). Дакле, вероватно је Неврод наредио да се изгради Вавел и Вавилонска кула. Тај закључак је у складу са оним што је забележио јеврејски историчар Јосиф Флавије: „Нимрод је такође постепено преиначавао начин управљања у тиранију, увидевши да не постоји други начин окретања људи од страха пред Богом, осим њиховог непрестаног довођења у зависност од његове сопствене моћи. Такође још говораше да би се он успротивио Богу када би овај наумио да још једном потопи свет: јер ће он, Нимрод, подићи кулу толико високу да је вода неће моћи да досегне! Поврх свега, Нимрод је тврдио чак и то да ће се он лично осветити Богу за уништење које је послао на очеве тадашњих људи! Велико мноштво људи беше спремно да следи пут који им је Нимрод предодредио, и да у потчињавању Богу не виде ништа друго до узор кукавичлука. Стога такви [...] подигоше кулу која [...] узрасте веома висока и много пре но што је ико то могао очекивати“ (Јудејске старине, 1. књига, 4. погл., 2, 3. одл.).