Извори материјала за Радну свеску
2–8. НОВЕМБРА
БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ИЗЛАЗАК 39–40
Пронађимо драгуље у Божјој Речи
(Излазак 39:34) покривач од црвено обојених кожа овнова, покривач од фокиних кожа, преградну завесу,
it-2-E 884 ¶3-4
Фокина кожа
Како су је Израелци набављали. Ако се у Библији реч тахаш односи на врсту фоке, онда се поставља питање како су Израелци набављали фокине коже. Иако фоке углавном насељавају Арктик или Антарктик, неким врстама више одговара топлија клима. Једна од њих, средоземна медведица, и данас насељава делове Средоземног мора, као и друга топла мора. Током векова, човек је знатно смањио број ових фока, али у библијска времена било их је много на подручју Средоземног и Црвеног мора. Још 1832, у енглеском издању једног речника стајало је: „Фоке се могу наћи на многим малим острвима у Црвеном мору и око Синајског полуострва“ (Calmet’s Dictionary of the Holy Bible, стр. 139; видети и The Tabernacle’s Typical Teaching, by A. J. Pollock, London, стр. 47).
Древни Египћани су се бавили трговином на Црвеном мору и, наравно, размењивали робу с многим народима с подручја Средоземног мора. Према томе, Египћани су могли набавити фокине коже. Када су Израелци кренули из Египта, са собом су можда понели фокине коже које су већ имали, као и оне које су им Египћани дали уз друге драгоцености (Из 12:35, 36).
9–15. НОВЕМБРА
БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ЛЕВИТСКА 1–3
„Зашто су Израелци приносили жртве?“
(Левитска 1:3) „’Ако за жртву паљеницу приноси нешто од крупне стоке, нека изабере мужјака без мане. Нека га драге воље доведе пред Јехову на улаз у шатор састанка.
(Левитска 2:1) „’Ако неко жели да принесе Јехови принос од жита, нека узме фино брашно, прелије га уљем и на њега стави тамјан.
(Левитска 2:12) „’Можете их принети Јехови као принос од првина, али их немојте спаљивати на олтару да би се осетио угодан мирис.
it-2-E 525
Жртве и приноси
Жртве паљенице. Жртве паљенице су се целе приносиле Богу. Ниједан део жртвоване животиње није остајао ономе ко ју је приносио. (Упоредити са Су 11:30, 31, 39, 40.) Оне су представљале молбу Јехови да прихвати или да покаже да прихвата жртву за грех, која је понекад приношена уз жртву паљеницу. Попут „жртве паљенице“, Исус Христ је целог себе принео Богу.
it-2-E 528 ¶4
Жртве и приноси
Приноси од жита. Приноси од жита су се приносили заједно са жртвама заједништва, жртвама паљеницама и жртвама за грех, али и као првине жетве. Понекад су се приносили и независно од других жртава (Из 29:40-42; Ле 23:10-13, 15-18; Бр 15:8, 9, 22-24; 28:9, 10, 20, 26-28; погл. 29). Приносили су се у знак захвалности Богу за благостање и његове великодушне благослове. Уз њих су се често приносили уље и тамјан. Приноси од жита су могли бити фино брашно, печено зрневље, као и округли хлебови или погаче који су били печени у пећи или у тепсији или пржени у тигању. Део приноса од жита је стављан на олтар за жртве паљенице, део су добијали свештеници, а када је приношен уз жртву заједништва, део је припадао и ономе који га је приносио (Ле 6:14-23; 7:11-13; Бр 18:8-11). Принос од жита који се стављао на олтар није смео да садржи квасац или „мед“ (по свему судећи, сируп од смокава или неког другог воћа) који би могао да изазове ферментацију (Ле 2:1-16).
(Левитска 3:1) „’Ако неко жели да принесе жртву заједништва од крупне стоке, било мужјака било женку, нека доведе пред Јехову животињу без мане.
it-2-E 526 ¶1
Жртве и приноси
Жртве заједништва (или жртве мира). Жртва заједништва приношена је Јехови као знак мира с њим. Онај ко је приносио ту жртву и чланови његове породице јели су месо жртвоване животиње (према јеврејском предању, у дворишту светог шатора су подизане сенице, унутар завесе која је окруживала двориште; у храму су постојале трпезарије). Један део те жртве припадао је свештенику који је приносио животињу, а други део свештеницима који су том приликом вршили службу. Симболично говорећи, Јехови је припадао угодан мирис сала које је спаљено на олтару. Богу је такође припадала крв, која представља живот. Било је то као да су свештеници и они који су приносили жртву били на заједничком оброку с Јеховом, што је значило да међу њима влада мир. Ту жртву није смео јести нико ко је нечист (што се односи на било коју нечистоћу споменуту у Закону) нити се смела јести ако је њено месо стајало дуже него што је прописано (у поднебљу с топлом климом месо би почело да се квари). Онај ко би прекршио те одредбе био би кажњен смрћу. Он је оскрнавио тај оброк јер је био нечист или је јео оно што је нечисто пред Јеховом и тако показао непоштовање према оном што је свето (Ле 7:16-21; 19:5-8).
Пронађимо драгуље у Божјој Речи
(Левитска 3:17) „’Ово је трајна одредба које треба да се држите из нараштаја у нараштај у свим местима где живите: Не смете јести ни сало ни крв.‘“
it-1-E 813
Сало
Зашто је тај закон донет. Према Мојсијевом закону, и крв и сало су припадали Јехови. У крви је живот, који само Јехова може дати и зато она припада њему (Ле 17:11, 14). Сало се сматрало најбољим делом животиње. Приношењем животињског сала признавало се да најбоље припада Јехови који све даје у изобиљу. Онај ко је приносио ту жртву показивао је да жели дати Богу најбоље. Будући да је предочавало најбоље што су Израелци могли дати Јехови, за сало је речено да се спаљивало на олтару као „храна“ Јехови и како би он осетио „угодан мирис“ (Ле 3:11, фусн., 16). Према томе, човек који би јео сало незаконито би присвајао оно што је посвећено Богу и тиме задирао у његова права. То се кажњавало смрћу. Међутим, за разлику од крви, сало се могло користити у друге сврхе, што је важило барем за сало животиње која је угинула или су је растргле дивље животиње (Ле 7:23-25).
16–22. НОВЕМБРА
БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ЛЕВИТСКА 4–5
„Дај Јехови најбоље“
(Левитска 5:5, 6) „’Ако буде крив за нешто од тога, онда нека призна у чему је згрешио. Нека за грех који је починио донесе Јехови жртву за преступ, женку од ситне стоке – јагње или јаре. Нека то буде жртва за грех. Тада ће свештеник за њега извршити обред очишћења од греха.
it-2-E 527 ¶9
Жртве и приноси
Жртва за преступ (кривицу). Жртва за преступ, то јест кривицу такође се приносила због почињеног греха, јер је кривица увек последица греха. Она се приносила за посебне грехе и донекле се разликовала од других жртава за грех. Била је приношена зато што је преступник згрешио Јехови или другом човеку. Таквом жртвом преступник би дао Јехови надокнаду за то што му је згрешио. Тиме би уједно показао жељу да поново стекне права која је изгубио због греха и да му се ублажи казна. (Упоредити са Ис 53:10.)
Пронађимо драгуље у Божјој Речи
(Левитска 5:15, 16) „Ако неко поступи неверно и ненамерно се огреши о оно што је посвећено Јехови, онда нека Јехови као жртву за преступ доведе из стада овна без мане. Вредност овна одређује се у сиклима сребра, према сиклу који се чува на светом месту. Нека да надокнаду за то што се огрешио о свето место и томе дода још петину процењене вредности. Нека то да свештенику заједно са овном који се приноси као жртва за преступ да би свештеник за њега извршио обред очишћења, па ће му бити опроштено.
it-1-E 1130 ¶2
Светост
Животиње и пољопривредни производи. Прворођена мушка младунчад краве, овце или козе сматрана су светим пред Јеховом и није их требало откупљивати. Требало их је принети на жртву и део те жртве је требало да припадне свештеницима (Бр 18:17-19). Првине бербе и жетве и десетак, били су свети, као и све жртве и дарови посвећени за службу у светилишту (Из 28:38). Све ствари посвећене Јехови сматране су светима. На њих је требало озбиљно гледати и нису смеле да се користе у свакодневне сврхе. Пример тога налазимо у закону о десетку. Рецимо, ако би неки човек одвојио десетак од пшенице, али би онда он или неко из његовог домаћинства ненамерно узео део тога да би припремио храну, био би крив за кршење Божјег закона о светим стварима. Закон је налагао да он то надокнади тако што би дао исту количину пшенице коју је одвојио као десетак и томе придодао петину њене вредности. Уз то је требало да принесе здравог овна као жртву за преступ. На тај начин се код Израелаца будило дубоко поштовање према ономе што је посвећено Јехови (Ле 5:14-16).
23–29. НОВЕМБРА
БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ЛЕВИТСКА 6–7
Пронађимо драгуље у Божјој Речи
(Левитска 6:13) Ватра на олтару нека стално гори. Не сме да се угаси.
it-1-E 833 ¶1
Ватра
У светом шатору и храму. Ватра је била саставни део свете службе у светом шатору и касније у храму. Сваког јутра и у сутон, првосвештеник је палио ка̂д на кадионом олтару (Из 30:7, 8). Божји закон је прописивао да ватра на олтару за жртве паљенице треба стално да гори (Ле 6:12, 13). Премда је општеприхваћено, традиционално јеврејско веровање да је прву ватру на олтару чудом запалио Бог нема основа у Писму. Према ономе што је Јехова рекао Мојсију, требало је да Аронови синови „запале ватру на олтару и наслажу дрва на ватру“ пре него што ставе жртву на олтар (Ле 1:7, 8). Тек након што су Арон и његови синови постављени за свештенике и након што је принета жртва за увођење у свештеничку службу, Јехова је послао ватру, вероватно из стуба од облака изнад светог шатора, да спали жртву на олтару. Према томе, ватра која се чудом појавила није запалила дрва на олтару већ је „спалила жртву паљеницу и сало на олтару“. Ватра која је након тога горела на олтару настала је мешањем ватре коју је послао Бог и ватре која је већ горела на олтару (Ле 8:14–9:24). Нешто слично се десило када је након Соломонове молитве приликом посвећења храма Јехова послао ватру да спали жртве (2Ле 7:1; за још примера када је Јехова послао ватру као знак да прихвата приносе и жртве својих слугу видети и Су 6:21; 1Кр 18:21-39; 1Ле 21:26).
30. НОВЕМБРА – 6. ДЕЦЕМБРА
БЛАГО ИЗ БОЖЈЕ РЕЧИ | ЛЕВИТСКА 8–9
„Докази Јеховиног благослова“
(Левитска 8:6-9) Мојсије је затим довео Арона и његове синове и опрао их водом. После тога је Арону обукао дугу хаљину, опасао га појасом, обукао му тунику без рукава, ставио на њега ефод, па му је притегао и свезао исткани појас који је на ефоду. Затим му је причврстио напрсник, а у напрсник је ставио Урим и Тумим. На главу му је ставио турбан, а на предњу страну турбана причврстио је сјајну плочицу од злата, свети знак предања, као што је Јехова заповедио Мојсију.
(Левитска 8:12) На крају је мало уља за помазање излио Арону на главу и помазао га, да би га посветио.
it-1-E 1207
Увођење у свештеничку службу
Мојсије је опрао водом Арона и његове синове Надава, Авијуда, Елеазара и Итамара (или им је рекао да се оперу водом) код бакарног умиваоника у дворишту светог шатора, а затим је обукао Арону величанствену првосвештеничку одећу (Бр 3:2, 3). Та посебна одећа предочавала је одлике и одговорности службе коју је Арон обављао. Затим је Мојсије помазао свети шатор, све предмете и посуђе у њему, олтар за жртве паљенице и умиваоник, као и њихов прибор. Тиме их је посветио, то јест одвојио да буду коришћени искључиво у служби Богу. На крају је Мојсије помазао Арона тако што му је на главу излио уље (Ле 8:6-12; Из 30:22-33; Пс 133:2).
(Левитска 9:1-5) Осмог дана Мојсије је позвао Арона, његове синове и израелске старешине. Рекао је Арону: „Узми за себе теле као жртву за грех и овна као жртву паљеницу, обоје без мане, и доведи их пред Јехову. А Израелцима реци: ’Узмите јарца као жртву за грех, а теле и младог овна – обоје од годину дана и без мане – као жртву паљеницу. Узмите јунца и овна као жртве заједништва, да их жртвујете пред Јеховом, и принос од жита припремљен са уљем, јер ће вам се данас појавити Јехова.‘“ Тако су они довели пред шатор састанка све што је Мојсије заповедио. Онда је приступио цео народ и стао пред Јехову.
it-1-E 1208 ¶8
Увођење у свештеничку службу
Осмог дана након што су уведени у службу, свештеници су први пут (без Мојсијеве помоћи) обавили своју службу тиме што су извршили обред очишћења за Израелце, не само због урођеног греха већ и због непослушности коју су кратко пре тога показали када су направили златно теле, чиме су изазвали Јеховин гнев (Ле 9:1-7; Из 32:1-10). На крају прве службе коју су обавили тек постављени свештеници, Јехова је показао да их одобрава и подржава тако што је послао ватру, по свему судећи из стуба од облака изнад светог шатора, да спали остатке жртве на олтару (Ле 9:23, 24).
Пронађимо драгуље у Божјој Речи
(Левитска 8:14-17) Онда је довео јунца одређеног за жртву за грех, па су Арон и његови синови положили руке на главу јунца, жртве за грех. Мојсије га је затим заклао, узео крв и прстом је ставио на све рогове олтара и тако је очистио олтар од греха, а осталу крв је излио на подножје олтара. Тако га је посветио да би се на њему приносиле жртве за очишћење од греха. После тога је узео све сало које је било на цревима, сало с јетре, оба бубрега и њихово сало, па је то спалио на олтару. А све што је преостало од јунца – његову кожу, месо и балегу – дао је да спале изван логора, као што му је Јехова заповедио.
it-2-E 437 ¶3
Мојсије
Бог је поставио Мојсија за посредника савеза на темељу Закона који је склопио са Израелцима. Био је то положај који ниједан човек није имао пред Богом све док Исус Христ није постао посредник новог савеза. Мојсије је крвљу жртвованих животиња пошкропио књигу савеза и на тај начин представио Јехову као једну „страну“, а народ (вероватно старешине као његове представнике) као другу „страну“ у том савезу. Прочитао је књигу савеза народу који је на то рекао: „Чинићемо све што је Јехова рекао и бићемо му послушни“ (Из 24:3-8; Јев 9:19). Као посредник савеза, Мојсије је од Јехове добио нацрт за шатор састанка, надгледао је његову изградњу и израду свег потребног прибора, затим је увео Арона и његове синове у свештеничку службу и посебним уљем помазао свети шатор и првосвештеника Арона. Након тога је надгледао прву службу коју је обављало тек посвећено свештенство (Из погл. 25-29; Ле погл. 8, 9).