По повратку из Јерихона, Исус и његови ученици су провели три ноћи у Витанији. Сада је био 10. нисан и рано ујутро су кренули за Јерусалим. Исус је успут огладнео и кад је угледао дрво смокве, кренуо је према њему.

Био је март, а смокве сазревају тек у јуну. Међутим, ова је већ била олистала, па је Исус претпоставио да би могло бити плода на њој. Али није било тако. Лишће је уливало лажну наду. Зато је проклео смокву: „Нека нико више никада не једе плода с тебе“ (Марко 11:14). Дрво је одмах почело да се суши. Исус ће значење својих речи објаснити тек следећег јутра.

Убрзо је са својим ученицима стигао у Јерусалим. Отишао је у храм, који је осмотрио претходног поподнева. Међутим, овог пута је предузео нешто, слично ономе што је учинио на Пасху пре три године, 30. н. е. (Јован 2:14-16). ’Истерао је оне који су продавали и куповали у храму.‘ Такође је ’испревртао столове мењачима новца и клупе онима који су продавали голубове‘ (Марко 11:15). Није никоме дозволио да храмско двориште користи као пречицу да би нешто пренео с једног краја града на други.

Зашто је предузео тако оштре мере против оних који су у храму мењали новац и продавали животиње? Он је одговорио: „Зар није писано: ’Мој дом зваће се дом молитве за све народе‘? А ви сте од њега направили разбојничку пећину“ (Марко 11:17). Назвао их је разбојницима зато што су тражили веома много новца за животиње које су људи куповали како би принели жртве Јехови. Исус је на такве поступке гледао као на изнуђивање или разбојништво.

За то су чули и свештенички главари, писмозналци и водећи људи у народу, и поново су покушали да га ухвате и убију. Међутим, није им пошло за руком јер је народ похрлио да га чује.

На Пасху нису дошли само Јудејци, већ и прозелити, то јест они који су се преобратили на јеврејску религију. Међу њима су били и неки Грци који су дошли да се поклоне Јехови за тај празник. Они су пришли Филипу, вероватно због његовог грчког имена, и тражили да виде Исуса. Филип можда није био сигуран да ли је то на месту и зато се посаветовао с Андријом. Њих двојица су се обратила Исусу, који је изгледа још увек био у храму.

Исус је знао да ће за пар дана бити погубљен. Према томе, није било време да задовољи људску знатижељу, нити да тражи признање у народу. Зато је то на сликовит начин објаснио: „Дошао је час да Син човечји буде прослављен. Заиста, заиста, кажем вам, ако зрно пшенице не падне у земљу и не умре, остаје само. Али ако умре, доноси обилан род“ (Јован 12:23, 24).

Само једно зрно пшенице може изгледати безначајно. Међутим, ако се посади у земљу и као такво „умре“, оно може проклијати и с временом израсти у биљку која ће донети много плода. Исто тако, смрт једног верног и савршеног човека, Исуса, омогућиће вечни живот многима који имају самопожртвован дух сличан његовом. Зато је Исус рекао: „Ко воли свој живот, уништава га, а ко мрзи свој живот у овом свету, сачуваће га за вечни живот“ (Јован 12:25).

Његове речи се не односе само на њега, будући да је рекао: „Ако неко хоће да ми служи, нека иде за мном. И где сам ја, тамо ће бити и мој слуга. Ако ми неко буде служио, Отац ће му исказати част“ (Јован 12:26). Они којима његов Отац искаже част, постаће његови сувладари у Краљевству. Каква предивна могућност!

Имајући у виду велику патњу и болну смрт која га чека, Исус је рекао: „Сад је моја душа узнемирена. Шта да кажем? Оче, спаси ме од овог часа.“ Па ипак, није се супротставио Божјој вољи, већ је додао: „Зато сам и дошао до овог часа“ (Јован 12:27). Намеравао је да у потпуности изврши Божју вољу, а она је укључивала и његову жртвену смрт.

Био је понедељак, 10. нисан, и Исус је у храму говорио о смрти која га је чекала. Пошто се бринуо како ће његова смрт утицати на име његовог Оца, рекао је: „Оче, прослави своје име.“ С неба се тада зачуо снажан глас како каже: „Прославио сам га и опет ћу га прославити“ (Јован 12:27, 28).

Присутни су били збуњени. Неки су мислили да су чули грмљавину, док су други рекли: „Анђео му је говорио“ (Јован 12:29). Међутим, они су управо чули Јехову! Ово није био први пут да су људи чули како Бог нешто каже о Исусу.

Три и по године раније, када се Исус крстио, Јован Крститељ је чуо како Бог за Исуса каже: „Ово је мој Син, вољени, који је по мојој вољи.“ Касније, на Пасху 32. н. е., када се Исус преобразио пред Јаковом, Јованом и Петром, њих тројица су чула како Бог каже: „Ово је мој Син, вољени, који је по мојој вољи! Њега слушајте!“ (Матеј 3:17; 17:5). Али сада, трећи пут, Јеховин глас су многи чули.

Тада је Исус рекао: „Овај глас није био ради мене, него ради вас“ (Јован 12:30). Био је то доказ да је он заиста Божји Син, проречени Месија.

Поред тога, Исус је својом верношћу показао како људи треба да живе, а и потврдио је да Сатана Ђаво, владар овог света, заслужује да буде уништен. Исус је о томе рекао: „Сада је суђење овом свету, сада ће владар овог света бити избачен.“ Исусова смрт неће бити пораз, већ победа. Како то? Он је објаснио: „Кад будем подигнут са земље, привући ћу к себи све врсте људи“ (Јован 12:31, 32). Када буде умро на стубу, Исус ће многе привући к себи тако што ће им омогућити вечни живот.

Када су чули да ће Исус бити подигнут, многи су узвикнули: „Чули смо из Закона да Христ остаје заувек. Како онда ти кажеш да Син човечји мора бити подигнут? Ко је тај Син човечји?“ (Јован 12:34). Већина није прихватила Исуса као Сина човечјег и обећаног Месију, и поред тога што су имали много доказа и чак чули Божји глас.

Као што је то и раније чинио, Исус је на себе указао као на „светлост“ (Јован 8:12; 9:5). Зато је подстакао окупљено мноштво: „Светлост ће још мало бити међу вама. Ходајте док имате светлости, да вас тама не надјача [...] Док имате светлости, исказујте веру у светлост, да будете синови светлости“ (Јован 12:35, 36). Затим се повукао, будући да је био 10. нисан и још није било време да умре. То ће се догодити на Пасху 14. нисана, када ће бити „подигнут“, то јест прибијен на стуб (Галатима 3:13).

Исусова дотадашња служба показала је да се испуњава пророчанство о томе како Јудејци неће веровати у њега. Исаија је говорио да ће људи бити слепи и да ће им срца бити тврда тако да се неће обратити и неће бити излечени (Исаија 6:10; Јован 12:40). Већина Јудејаца ће тврдоглаво одбити доказе да је Исус обећани Избавитељ, то јест једини пут у живот.

Никодим, Јосиф из Ариматеје и многи други поглавари из народа, „поверовали су у њега [Исуса]“. Али да ли ће показати веру или ће се поколебати, било због страха да ће бити избачени из синагоге, било због љубави према ’слави која долази од људи‘? (Јован 12:42, 43).

Исус је објаснио шта значи веровати у њега: „Ко верује у мене, не верује само у мене него и у онога који ме је послао. И ко гледа мене, гледа и онога који ме је послао.“ Пошто је истина коју је Исус објављивао била толико важна, он је с правом рекао: „Ко одбацује мене и не прима оно што ја кажем, има свог судију. Реч коју сам говорио — она ће му судити у последњи дан“ (Јован 12:44, 45, 48).

Затим је закључио: „Ја нисам говорио сам од себе, него ми је сам Отац који ме је послао дао заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да његова заповест значи вечни живот“ (Јован 12:49, 50). Исус је знао да ће ускоро пролити своју крв и тако жртвовати живот у корист оних који верују у њега (Римљанима 5:8, 9).