Научили смо да Јехови никада не кажемо не

КАКО СМО ЗАВОЛЕЛИ ЈЕХОВУ

Харви је био најстарији од четворице браће. Његова породица је упознала истину у граду Мидланд Џанкшн, у Западној Аустралији, током тешке економске кризе тридесетих година прошлог века. Харви је заволео Јехову и крстио се са 14 година. Убрзо је научио да не одбија задужења у скупштини. Као младић, једном није хтео да чита Стражарску кулу на састанку јер је мислио да не чита довољно добро. Али брат који је разговарао с њим рекао му је: „Када те неко у Јеховиној организацији замоли да нешто урадиш, он сматра да ти то можеш“ (2. Кор. 3:5).

Ја сам прихватила истину у Енглеској, у исто време кад и моја мама и старија сестра. Отац је прихватио истину много касније, али у почетку се противио. Иако је он био против тога, крстила сам се с непуних десет година. Желела сам да постанем пионир, а касније и мисионар. Међутим, отац ми није дозвољавао да почнем с пионирском службом док не напуним 21 годину. Али нисам могла толико да чекам. Зато сам се са само 16 година, уз његово одобрење, преселила у Аустралију код своје најстарије сестре која је већ живела тамо. Коначно сам почела с пионирском службом кад сам имала 18 година.

У Аустралији сам упознала Харвија. Обоје смо желели да служимо Јехови као мисионари. Венчали смо се 1951. Након што смо две године служили као пионири, позвани смо у покрајинску службу. Наша покрајина обухватала је велики део Западне Аустралије, тако да смо често путовали кроз огромна сушна подручја.

ОСТВАРЕЊЕ СНА

Остварење сна да постанемо мисионари било нам је надохват руке када смо 1954. позвани да похађамо 25. разред школе Галад. У Њујорк смо допутовали бродом и потом смо почели с дубоким и темељним проучавањем Библије. У оквиру програма школе имали смо и часове шпанског, што је Харвију задавало муке јер није могао да изговори шпанско „р“.

Током школе, инструктори су нам рекли да они који би волели да служе у Јапану могу да се пријаве за курс јапанског језика. Ми смо решили да сачекамо да Јеховина организација одлучи где ћемо служити. Кратко након тога, Алберт Шродер, један од инструктора у Галаду, сазнао је да се нисмо пријавили за курс. Предложио нам је: „Размислите још једном.“ Пошто смо и даље оклевали, рекао нам је: „Остали инструктори и ја смо вас пријавили. Хајде да видимо како ћете да ломите језик на јапанском.“ Овог пута, Харвију је учење ишло много боље.

У Јапан смо стигли 1955, када је у целој земљи било око 500 објавитеља. Харви је имао 26, а ја 24 године. Били смо послати у лучки град Кобе, где смо служили четири године. Много смо се обрадовали када смо поново позвани у путујућу службу, у околини града Нагоје. Уживали смо у свему – у дружењу с браћом, у храни и пределима. Међутим, после неког времена, поново је требало да одлучимо да ли ћемо Јехови рећи не.

НОВА ЗАДУЖЕЊА И НОВИ ИЗАЗОВИ

Након што смо у путујућој служби провели три године, браћа из јапанске подружнице су нас питала да ли бисмо могли да одемо на Тајван да бисмо проповедали људима из племена Амис. Нека браћа из тог племена су постала отпадници. Подружници на Тајвану је био потребан брат који течно говори јапански како би помогао да се стане на пут отпадништву.a То је била тешка одлука јер смо волели службу у Јапану. Али Харви је научио да никад не одбије задужење, па смо одлучили да прихватимо тај позив.

На Тајван смо стигли у новембру 1962. У то време је број објавитеља био 2 271, већина из племена Амис. Али прво смо морали да научимо кинески. Имали смо само уџбеник и учитеља који није знао енглески, али ипак смо успели.

Убрзо након што смо дошли на Тајван, Харви је постао слуга подружнице. Пошто је подружница била мала, имао је времена да заврши све канцеларијске послове и да до три седмице месечно сарађује с браћом из народа Амис. С времена на време је служио и као обласни надгледник, што је подразумевало и држање говора на већим скуповима. Харви је могао да говори на јапанском и браћа из народа Амис би га разумела. Међутим, влада је дозвољавала да се верски скупови одржавају искључиво на кинеском. Иако се и даље мучио да га савлада, Харви је држао говоре на кинеском, а један брат их је преводио на амис.

Пошто је на Тајвану тада било ванредно стање, браћа су морала да добију дозволу за веће скупове. То није било лако и полиција је често одуговлачила с тим. Уколико не би издали дозволу до седмице одржавања нашег скупа, Харви би отишао у полицијску станицу и једноставно седео тамо док је не добије. То је била успешна тактика јер је службеницима било непријатно да странац чека у њиховој станици.

МОЈЕ ПРВО ПЕЊАЊЕ НА ПЛАНИНУ

Током седмица које смо проводили у служби с браћом, обично смо сатима пешачили, пели се уз планине и прелазили реке. Сећам се свог првог пењања на планину. Ујутру смо појели нешто на брзину и у пола шест смо већ били у аутобусу који је возио до једног удаљеног села. Затим смо прегазили широко речно корито и потом смо почели да се успињемо на планину. Било је толико стрмо да су ми стопала брата који се пењао испред мене била у нивоу очију.

Тог јутра, Харви је ишао у службу с тамошњом браћом, док сам ја сведочила сама у сеоцету у ком се говорио јапански. Око један поподне почела је да ме хвата несвестица јер сатима нисам ништа јела. Кад сам се нашла с Харвијем, није било браће у близини. Он је добио три кокошја јајета у замену за часописе. Показао ми је како да направим мали отвор на оба краја јајета и да га попијем. Премда ми није било примамљиво, појела сам једно. Али ко ће добити треће јаје? Харви га је дао мени јер није баш био сигуран да ће моћи да ме носи низ планину ако се онесвестим од глади.

КУПАЊЕ У НЕОБИЧНИМ УСЛОВИМА

Пред један покрајински састанак доживела сам нешто неуобичајено. Били смо смештени у кући једног брата, одмах поред Дворане Краљевства. Пошто је за племе Амис купање веома важно, жена покрајинског надгледника нам је припремила све што нам је било потребно да се окупамо. Харви је био заузет, па ми је рекао да идем прва. Сестра је спремила кофу хладне воде, кофу топле воде и празно корито. Изненадила сам се кад сам видела да је све ставила испред куће, где су могла да ме виде браћа која су припремала дворану за покрајински састанак. Замолила сам је за завесу или нешто слично. Донела ми је велики прозирни најлон! Хтела сам да се склоним иза куће, али тамо су биле гуске које су протурале главе кроз ограду, спремне да нападну свакога ко би се приближио. Помислила сам: „Браћа су превише заузета да би приметила да се ја купам. А ако се не окупам, наши домаћини ће се увредити. Хајде да завршим с тим!“ Тако сам и урадила.

ЛИТЕРАТУРА НА ЈЕЗИКУ АМИС

Харви је увидео да браћа из народа Амис споро духовно напредују зато што су многи били неписмени и нису имали литературу на свом језику. Пошто је амис негде у то време добио писмо, и то латинично, било је право време да браћа науче да читају свој језик. То је био огроман посао, али с временом су могли сами да проучавају. Крајем 1960-их почело се са штампањем литературе на амису, а од 1968. на том језику излази и Стражарска кула.

Међутим, влада је ограничавала публикације које нису биле на кинеском. Да би се избегли проблеми, Стражарска кула на амису је излазила у различитим облицима. На пример, једно време је текст био и на мандаринском кинеском и на амису. Ако би то привукло нечију пажњу, могао је да закључи да учимо локално становништво кинески. Од тада је Јеховина организација обезбедила много литературе на амису како би се тим драгим људима помогло да упознају истину из Библије (Дела 10:34, 35).

ВРЕМЕ ПРОЧИШЋАВАЊА

Током 1960-их и 1970-их многа браћа из народа Амис нису се држала Божјих мерила. Пошто нису добро разумели библијска начела, неки су живели неморално, опијали се, пушили или жвакали бетелове орахе. Харви је посетио многе скупштине покушавајући да помогне браћи да разумеју Јеховино гледиште о тим стварима. На једном од тих путовања доживели смо оно што сам споменула на почетку.

Понизна браћа су била спремна да се мењају, али нажалост, многа нису. Тако је у периоду од 20 година број објавитеља на Тајвану пао са више од 2 450 на око 900. То нас је много растужило, али знали смо да Јехова никада не би благословио организацију која није чиста (2. Кор. 7:1). С временом су лоши поступци искорењени и захваљујући Јеховином благослову Тајван сада има преко 11 000 објавитеља.

Почев од 1980-их видело се да су браћа и сестре у скупштинама на језику амис све јача у вери. То је омогућило Харвију да више проповеда Кинезима. Помогао је мужевима многих наших сестара да прихвате истину, што му је донело много радости. Сећам се да ми је испричао колико је био срећан кад се један од њих први пут молио Јехови. И ја сам срећна што сам многим добрим људима помогла да се приближе Јехови. Чак сам имала ту радост да у подружници на Тајвану служим са сином и ћерком једне жене с којом сам некад проучавала.

БОЛАН ГУБИТАК

Нажалост, остала сам без свог животног сапутника. Након скоро 59 година брака, мој драги Харви је 1. јануара 2010. изгубио битку с раком. Био је у пуновременој служби скоро шездесет година! Још увек ми много недостаје. Али драго ми је што сам могла да будем уз њега док је проповедање у две предивне земље било у повоју. Научили смо да говоримо два тешка азијска језика, а Харви је научио и да их пише.

Неколико година после Харвијеве смрти, Водеће тело је одлучило да би због мојих позних година било најбоље да се вратим у Аустралију. Прво сам помислила: „Желим да останем на Тајвану!“ Али од Харвија сам научила да никад не кажем не Јеховиној организацији, па то нисам учинила ни тада. Касније сам увидела колико је та одлука била мудра.

Данас радим у Бетелу у Аустралији током седмице, а викендом сарађујем са својом скупштином. Драго ми је што у Бетелу могу да користим своје знање јапанског и кинеског да водим госте у обилазак. Једва чекам време ускрсења, знајући да ће се Јехова сетити Харвија, који је научио да му никада не каже не (Јов. 5:28, 29).