Јехова благосиља оне који му верно служе

Насмејао сам се на то јер ми он није баш деловао као неко ко је побожан. Питао сам га: „Шта ти знаш о Библији?“ Испрва је оклевао, али ми је на крају рекао да је његова мајка Јеховин сведок и да је неке ствари научио од ње. То је пробудило моју радозналост и тражио сам да ми исприча више.

Разговарали сам до касно у ноћ. Рекао ми је да у Библији пише да Сатана влада светом (Јов. 14:30). Можда си то знао целог живота, али за мене је то било нешто потпуно ново и занимљиво. Увек су ми говорили да светом влада праведан и добар Бог. Али то се никако није уклапало са оним што сам видео око себе. Имао сам само 26 година, али до тада сам већ видео много тога што ме је мучило.

Мој отац је био пилот у америчкој војсци. Зато сам још у детињству био свестан да је нуклеарни рат нешто сасвим могуће. Војска је такорећи држала прст на окидачу. Док сам студирао у Калифорнији, у Вијетнаму је беснео рат. Придружио сам се студентским протестима. Бежали смо од полиције која нас је јурила и гађала сузавцем, од ког смо се гушили и једва видели где идемо. Било је то време превирања и побуна. Људи су протестовали и бунили се, а на неке политичаре је извршен атентат. Свако је имао своје мишљење о томе шта и како би требало да се ради. Све је било јако збуњујуће.

Године 1970. сам се запослио на северној обали Аљаске, где сам зарадио пуно новца. Након тога сам отишао у Лондон, купио мотор и возио према југу без одређеног циља на уму. Месецима касније сам дошао и до Африке. Успут сам сретао људе који су такође чезнули за слободом и покушавали да побегну од проблема који су их гушили.

Због свега што сам видео и чуо, било ми је потпуно логично библијско учење о томе да догађајима у свету управља зло духовно створење. Али питао сам се: Где је Бог у целој тој причи?

Одговор на то питање добио сам током наредних месеци. Осим тога, с временом сам упознао и заволео многе људе који су одано служили једином правом Богу у најразличитијим околностима.

СЕВЕРНА ИРСКА – „ЗЕМЉА БОМБИ И МЕТАКА“

Кад сам се вратио у Лондон, контактирао сам с мајком мог пријатеља и она ми је дала Библију. Касније, док сам био у Холандији, у Амстердаму, један Сведок ме је видео како је читам испод уличне светиљке и помогао ми је да је боље разумем. Онда сам отишао у Ирску, у Даблин, где сам потражио подружницу Јеховиних сведока. Покуцао сам на улазна врата. Тада сам упознао Артура Метјуза, мудрог и искусног брата. Питао сам га да проучава са мном и он је то радо прихватио.

Бацио сам се на проучавање и гутао сам све што сам прочитао у књигама и часописима које су издали Јеховини сведоци. Наравно, читао сам и Библију. Уживао сам у свему томе! На састанцима сам видео да чак и деца знају одговоре на питања која су вековима била загонетка за учене људе. Нека од њих су: Зашто постоји зло? Ко је Бог? Шта се дешава након смрти? Дружио сам се искључиво са Сведоцима. То није било тешко зато што у целој земљи нисам познавао никог осим њих. Они су ми помогли да заволим Јехову и развијем жељу да живим по његовој вољи.

Крстио сам се 1972. После годину дана, почео сам да служим као стални пионир и да сарађујем с малом скупштином у месту Њури, у Северној Ирској. Живео сам на обронку једне планине, где сам изнајмио камену кућицу. На оближњој ливади су пасле краве и ја сам пред њима вежбао своје говоре. Изгледало је да ме пажљиво слушају док су преживале. Нису могле да ми дају савет, али захваљујући њима сам научио да успоставим добар визуелни контакт са слушаоцима. Затим сам 1974. наименован за специјалног пионира и почео да сарађујем с Најџелом Питом, који ми је постао пријатељ за цео живот.

У то време је у Северној Ирској било много насиља. Сасвим је разумљиво што су је неки назвали „земљом бомби и метака“. Уличне туче, напади снајпериста, пуцњаве и експлозије аутомобила били су уобичајени. У позадини свега тога била су политичка и верска неслагања. Међутим, и протестанти и католици су знали да Сведоци не стају ни на чију страну и због тога смо могли слободно и безбедно да проповедамо. Људи којима смо проповедали су обично знали када и где ће бити насиља, тако да су нас упозоравали да бисмо могли да се склонимо и избегнемо невоље.

Па ипак, било је опасних ситуација. Једног дана сам био у служби с Денисом Кариганом, који је такође био пионир. Проповедали смо у оближњем граду, у ком није било Сведока и где смо пре тога били само једном. Једна жена нас је оптужила да смо британски војници у цивилу, можда због тога што ниједан од нас није говорио ирским акцентом. То нас је уплашило. Ако би неко био само пријатељски настројен према војницима, претила му је опасност да буде убијен или да му пуцају у колена. Док смо сами стајали напољу на хладноћи и чекали аутобус, видели смо како се један ауто зауставио испред кафића где нас је та жена оптужила. Она је изашла напоље и разговарала с двојицом људи у том ауту. Притом је узнемирено показивала према нама. Ти људи су полако дошли до нас и питали нас кад је следећи аутобус. Када је аутобус стигао, разговарали су с возачем. Нас двојица нисмо могли да чујемо о чему причају. Није било других путника у аутобусу и зато смо били убеђени да ће нас напасти након што изађемо из града. Али ништа се није десило. Кад сам излазио из аутобуса, питао сам возача: „Да ли су се они људи распитивали о нама?“ Он је одговорио: „Не брините, ја знам ко сте и то сам им рекао. Не прети вам никаква опасност.“

На регионалном конгресу у Даблину 1976. упознао сам Полин Ломакс, специјалну пионирку која је дошла из Енглеске. Била је духовна, понизна и веома драга сестра. Њен брат Реј и она су одрасли у истини. Полин и ја смо се венчали после годину дана и наставили смо са специјалном службом у месту Балимина, у Северној Ирској.

Неко време смо били у покрајинској служби и посећивали смо скупштине у Белфасту, Лондондерију и другим опасним местима. Били смо дирнути вером наше браће и сестара који су оставили иза себе погрешна верска учења, предрасуде и мржњу како би служили Јехови. Видело се да их он благосиља и штити.

У Ирској сам живео десет година. Затим смо 1981. Полин и ја били позвани да похађамо 72. разред школе Галад. По завршетку школе смо били послати у Сијера Леоне, у западној Африци.

СИЈЕРА ЛЕОНЕ – ВЕРА УПРКОС СИРОМАШТВУ

Живели смо у мисионарском дому с једанаесторо дивних људи. Делили смо кухињу, три WC-а, два купатила, телефон, машину за прање и машину за сушење веша. Прекиди струје су били чести и непредвидиви. Таван је био пун пацова, а дешавало се да се у подрум увуку кобре.

Иако услови за живот нису били идеални, служба је била предивна. Људи су поштовали Библију и пажљиво су нас слушали. Многи су проучавали и прихватали истину. Људи су ме звали „господин Роберт“, а Полин „госпођа Роберт“. Међутим, касније сам због посла у подружници мање времена проводио у служби. Полин су тада почели да зову „госпођа Полин“, а ја сам постао „господин Полин“. Њој се то баш свидело!

Многа наша браћа су била сиромашна, али Јехова им је увек давао оно што им је било потребно, понекад на изузетне начине (Мат. 6:33). Још се сећам једне сестре која једва да је имала довољно новца да себи и својој деци купи храну за тај дан. Па ипак, све је дала једном болесном брату који није имао чиме да плати лек против маларије. Касније тог дана, једна жена је сасвим неочекивано дошла код наше сестре. Замолила ју је да јој направи фризуру и платила је за то. Било је много оваквих ситуација.

НИГЕРИЈА – УПОЗНАЈЕМО НОВУ КУЛТУРУ

У Сијера Леонеу смо провели девет година, а затим смо послати да служимо у Бетелу у Нигерији. Била је то велика подружница. Ја сам радио исти канцеларијски посао као у Сијера Леонеу, али за Полин је то била велика и не баш лака промена. Она је раније сваког месеца проводила 130 сати у служби и проучавала с људима који су лепо напредовали. Сада је радила у кројачници, где је свакога дана поправљала одећу. Требало јој је неко време да се навикне на то, али схватила је да други веома цене оно што ради. Зато се трудила да искористи сваку прилику да охрабри друге чланове бетелске породице.

Нигеријска култура је била нешто сасвим ново за нас и морали смо много тога да научимо. Једном приликом, један брат је дошао у моју канцеларију да ме упозна са сестром која је тек примљена у Бетел. Пружио сам јој руку да је поздравим, а она је клекнула на колена преда мном и поклонила ми се лицем до земље. Био сам шокиран! У тренутку су ми кроз главу прошла два библијска стиха: Дела апостолска 10:25, 26 и Откривење 19:10. Питао сам се да ли да јој кажем да не ради то. Али будући да је била примљена у Бетел, схватио сам да сигурно зна шта Библија каже о томе.

До краја разговора сам се осећао непријатно. Касније сам мало истраживао да бих разумео зашто је сестра тако поступила. Сазнао сам да је то било у складу са обичајем који се у то време још увек практиковао у неким деловима те земље. И мушкарци су се држали тог обичаја. То није био чин обожавања већ начин да се покаже поштовање, што потврђују и неки примери из Библије (1. Сам. 24:8). Било ми је драго што у незнању нисам рекао нешто због чега би се сестра постидела.

Упознали смо многе Нигеријце који су годинама верно служили Јехови. Један од њих је био брат Исаија Адагбонаa. Он је упознао истину као младић, али је након тога добио губу. Послат је у колонију губаваца, где је био једини Сведок. Упркос противљењу, уз његову помоћ је више од 30 губаваца прихватило истину и у тој колонији је основана скупштина.

КЕНИЈА – БРАЋА СУ БИЛА СТРПЉИВА СА МНОМ

Године 1996, почели смо да служимо у подружници у Кенији. Био је то први пут да сам се вратио у ту земљу од посете коју сам споменуо у уводу. Становали смо у Бетелу. Међу посетиоцима бетелског комплекса били су и мајмуни зелени заморци. Они су вешто крали воће из корпи које су сестре носиле. Једна сестра је једном оставила отворен прозор своје собе. Када се вратила кући, цела породица мајмуна се гостила храном коју су нашли у соби. Сестра је вриснула и истрчала напоље, а мајмуни су уз дреку побегли кроз прозор.

Полин и ја смо се придружили скупштини на свахили језику. Убрзо ми је био поверен задатак да водим Скупштинско разматрање књиге (сада Скупштинско разматрање Библије). Међутим, моје знање језика је тада још било на нивоу малог детета. Унапред сам припремао материјал како бих могао да прочитам питања. Али ако би се коментари браће иоле разликовали од онога што је написано, нисам их разумео. То је баш било незгодно. Било ми је жао браће и сестара. Дивио сам се њиховом стрпљењу и понизности.

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ – ВЕРА УПРКОС БЛАГОСТАЊУ

У Кенији смо били мање од годину дана. Затим смо 1997. позвани у Бетел у Бруклину. Дошли смо у земљу у којој влада благостање. Међутим, и то са собом носи одређене проблеме (Посл. 30:8, 9). Иако живе у богатој земљи, наша браћа и сестре имају снажну веру и није им циљ да стекну што више. Они своје време и средства користе да би подупирали активности Јеховине организације.

Током свих ових година, видели смо веру наше браће и сестара у разним околностима. У Ирској смо видели веру упркос грађанским немирима. У Африци, веру упркос сиромаштву и удаљености од скупштине. У Сједињеним Државама, веру упркос благостању. Јехова је сигурно веома срећан када гледа на земљу и види људе који показују своју љубав према њему у свим животним ситуацијама!

Године су просто пролетеле – „брже него ткалачки чунак“ (Јов 7:6). Сада служимо у нашем главном седишту у Ворвику и срећни смо што сарађујемо с људима који истински воле једни друге. Радосни смо, задовољни и срећни што можемо да пружамо подршку нашем Краљу, Христу Исусу, који ће ускоро наградити све који га верно и одано следе (Мат. 25:34).