Изгнани у Сибир!

ИСПРИЧАО ВАСИЛИЈ КАЉИН

Када бисте видели човека који мирно чита Библију усред буке топовских граната, зар не бисте желели да знате како може да буде тако миран? Мој отац је запазио баш такву сцену пре више од 50 година.

БИО је јул 1942, када је Други светски рат био на свом врхунцу. Пошто је немачка фронтна линија прошла кроз очево село Виљшаницу, у Украјини, мој отац је одсео у кући неких старијих људи. Топовске гранате су експлодирале свуда около, а човек је ипак седео уз пећ, подгрејавао неки качамак и читао Библију.

Ја сам се родио пет година касније, недалеко од лепог града, Ивано-Франковска, у западној Украјини, који је тада био део Совјетског Савеза. Отац ми је касније испричао о свом вредном помена састанку с тим човеком, Јеховиним сведоком, и о страхотама тих ратних година. Људи су били исцрпљени и збуњени свим тим, и многи су се питали: ’Зашто има толико много неправде? Зашто на хиљаде невиних људи умире? Зашто то Бог допушта? Зашто? Зашто? Зашто?‘

Отац се са тим старим човеком упустио у дугу, отворену дискусију о тим питањима. Отварајући Библију цитат по цитат, показао је оцу одговоре на питања која су га дуго збуњивала. Објаснио је да Бог намерава да у своје одређено време оконча ратове, и да ће земља постати диван рај (Псалам 46:9; Исаија 2:4; Откривење 21:3, 4).

Отац је јурнуо кући и узвикнуо: „Можете ли да поверујете? После само једног разговора с Јеховиним сведоцима очи су ми се отвориле! Нашао сам истину!“ Казао је да иако редовно посећује католичку цркву, свештеници никада нису били у стању да му одговоре на питања. Тако је отац почео да проучава Библију, а и моја мајка му се придружила. Они су такође почели да поучавају своја три детета — моју сестру, која је имала само 2 године, моју браћу, која су имала 7 и 11 година. Кратко након тога, њихов дом је доста оштетила једна бомба, остављајући им само једну собу за живот.

Мајка потиче из велике породице од шест сестара и једног брата. Њен отац је био један од имућних људи у крају и придавао је важност свом ауторитету и положају. Испрва су се рођаци противили новопронађеној вери моје породице. Међутим, с временом су многи од ових противника одбацили небиблијске религиозне обичаје, као што је употреба икона, и придружили се мојим родитељима у правом обожавању.

Свештеници су отворено подбадали људе против Сведока. Као последица тога, локално становништво би им разбијало прозоре и претило им. Упркос томе, моји родитељи су наставили да проучавају Библију. Дакле, кад сам се ја родио 1947, наша породица је већ обожавала Јехову у духу и истини (Јован 4:24).

Одведени у изгнанство

Успомене на ране јутарње сате 8. априла 1951. чврсто су урезане у мојим мислима, иако сам имао само четири године. Војници с псима су ушли у наш дом. Показали су наређење о депортовању и извршили претрес. Војници с машинкама и псима стајали су на нашем прагу, док су људи у униформама седели за нашим столом чекајући на нас док смо ми журили да се за два сата, колико су нам дали, спремимо за одлазак. Нисам могао да схватим шта се дешава па сам плакао.

Мојим родитељима је било наређено да потпишу докуменат који говори да они нису више Јеховини сведоци и да с њима више ништа неће имати. Када би потписали, остали би да живе у свом дому и у својој земљи. Али се отац чврсто изјаснио: „Сигуран сам да без обзира где нас одведете, наш Бог Јехова ће бити уз нас“.

„Размисли о својој породици, о својој деци“, одговорио је официр. „На крају, не водимо вас у неко одмаралиште. Идете на далеки север, где су вечни снегови и где бели медведи шетају улицама.“

У то време реч „Сибир“ била је нешто страшно и мистериозно за свакога. Ипак, испоставило се да су вера и јака љубав према Јехови јачи од страха од непознатог. Наше ствари су убацили у вагон, а ми смо одведени у град и укрцани у теретне вагоне, заједно са 20 до 30 других породица. И тако смо започели наш пут до дубоких тајги, то јест дивљина Сибира.

На железничким станицама дуж пута, сретали смо друге возове који су превозили изгнанике, и видели натписе „Јеховини сведоци“, окачене на вагонима. То је само по себи било својеврсно сведочанство, пошто су на овај начин многи сазнали да су на хиљаде Сведока са својим породицама послате у различите области севера и далеког истока.

Ово хапшење и изгнанство Јеховиних сведока априла 1951. добро је документовано. Историчар Валтер Коларс је у својој књизи Religion in the Soviet Union писао: „То није био крај ’Сведока̂‘ у Русији, него тек почетак новог поглавља у њиховим активностима обраћивања. Они су чак покушавали да шире своју веру док су чекали на железничким станицама на свом путу према изгнанству. Тиме што их је депортовала, совјетска влада није могла учинити ништа боље за ширење њихове вере. Из своје сеоске изолације ’Сведоци‘ су доведени у шири свет, па макар то био и страшни свет концентрационих и радних логора.“

Моја породица је имала среће пошто нам је било дозвољено да са собом понесемо нешто хране — брашна, кукуруза и пасуља. Мом деди су чак дозволили да закоље једно прасе, тако да је храна за нас и друге Сведоке била обезбеђена. Дуж пута, из вагона су се могле чути срдачне песме. Јехова нам је дао снагу да истрајемо (Пословице 18:10).

Путовали смо кроз Русију скоро три недеље, и коначно стигли у хладан, пуст, далеки Сибир. Довезли су нас до станице Тореја у подручју Чунска, у области Иркутска. Одатле су нас одвели још даље у једно мало село, које је у нашим документима описано као наше „вечно боравиште“. Трактор је кроз пролећно блато вукао једне санке на којима су без тешкоћа биле смештене личне ствари 15 породица. У баракама које су имале дуге ходнике без преградних зидова, смештено је око 20 породица. Власти су већ раније упозориле локално становништво да су Јеховини сведоци ужасни људи. Тако су се у почетку људи плашили нас и уопште нису покушавали да се ближе упознају с нама.

Рад у изгнанству

Јеховини сведоци су обављали посао обарања дрвећа и то под најтежим условима. Све се радило ручно — тестерисање цепаница, цепање, утоваривање на коњске запреге и након тога, утоваривање у вагоне. Облаци комараца, од којих се човек није могао сакрити, само су погоршавали ситуацију. Мој отац је страшно патио. Његово тело је скроз отекло и он се интензивно молио Јехови да му помогне да истраје. Али упркос свим потешкоћама, вера огромне већине Јеховиних сведока остала је непољуљана.

Ускоро су нас одвели у град Иркутск, где је наша породица живела у бившем затвору, а радила у циглани. Цигле су се ручно вадиле из огромних, врућих пећи, а норму су стално повећавали, тако да су чак и деца морала да помажу родитељима да би је испунили. Сетили смо се ропског посла Израелаца у древном Египту (Излазак 5:9-16).

Постало је јасно да су Сведоци били марљиви и искрени, а не „непријатељи људи“ како се тврдило. Примећено је да ниједан Сведок није увредио власт, нити да су се Сведоци борили против њене одлуке. Чак се и њихова вера почела допадати многима.

Наш духовни живот

Мада су више пута претресали Сведоке — пре него што су послати у изгнанство, док су били на путу, и у местима где су били изгнани — многи су успели да сакрију Куле стражаре па чак и Библије. Касније су их ручно и другим средствима умножавали. У баракама су се редовно одржавали хришћански састанци. Када би надзорник барака дошао и затекао нас како певамо песму, наредио би нам да престанемо. Ми бисмо стали. Али када би отишао у следећу бараку, опет бисмо почели да певамо. Није било могуће да нас заустави.

Наше дело проповедања никада није престало. Сведоци би говорили свакоме и свуда. Моја старија браћа и родитељи често су ми причали како су успели да разговарају о библијској истини с другима. Захваљујући томе, библијска истина је постепено освајала срца искрених људи. Тако је почетком 1950-их Јеховино Краљевство постало познато у Иркутску и у околини.

У почетку су Сведоке сматрали политичким непријатељима, али је касније званично признато да је наша организација чисто религиозног карактера. И поред тога, власти су покушавале да спрече наше активности. Зато смо се ради проучавања Библије окупљали у малим групама, од по две-три породице, да нас не би открили. Једног фебруарског јутра 1952, обављена је темељна истрага. Након ње, десеторо Сведока је било ухапшено, а остали су били одведени на различита места. Нашу породицу су преместили у село Искра, које се налазило тридесетак километара од града Иркутска и имало је стотинак становника.

Истрајавање док су се ситуације мењале

Сеоска управа нас је дочекала с неочекиваним гостољубљем. Људи су били једноставни и пријатељски настројени — неки су чак изашли из својих кућа да би нам помогли. Наша породица је била трећа која је смештена у истој малој соби с приближно 17 квадратних метара. Петролејке су биле једино светло које смо имали.

Следећег јутра били су избори. Моји родитељи су рекли да су већ гласали за Божје Краљевство, што људи, наравно, нису разумели. Тако су одрасли чланови моје породице провели цео дан у притвору. Након тога је неколико људи питало о њиховим веровањима и то је пружило добру прилику мојој породици да прича о Божјем Краљевству као о јединој нади за човечанство.

Током те четири године колико смо живели у селу Искра, није било других Сведока у близини с којима бисмо могли да се дружимо. А да бисмо напустили село, требало је да имамо посебну дозволу од надзорника, а он би је ретко давао, пошто је главни разлог за наше депортовање био да се изолујемо од других људи. Ипак, Сведоци су увек покушавали да контактирају једни с другима да би поделили што год од свеже духовне хране коју су добили.

Након Стаљинове смрти 1953, свим осуђеним Сведоцима је смањена казна са 25 на 10 година. Више нису биле потребне посебне дозволе за кретање за оне у Сибиру. Међутим, власти су ускоро почеле с претресима и хапсиле су Сведоке код којих су нашли било Библију било библијску литературу. У околини Иркутска основани су посебни логори за Сведоке у којима је било смештено око 400 браће и 200 сестара.

Вести о нашем прогањању у Совјетском Савезу стигле су до Јеховиних сведока широм света. Тако је од средине 1956. до фебруара 1957. године, на 199 обласних конгреса одржаних у свим деловима света, била прихваћена петиција у нашу корист. Укупно 462 936 присутних у публици се сложило да се петиција упути совјетском премијеру Николају А. Булгањину. Између осталог, петиција је захтевала да будемо ослобођени и „овлашћени да примамо и издајемо Кулу стражару на руском, украјинском и другим сличним језицима ако буде потребно, као и друге библијске публикације које користе Јеховини сведоци широм света“.

У међувремену, наша породица је послата у удаљено село Худјаково, око 20 километара од Иркутска. Тамо смо живели седам година. Године 1960. мој брат Фјодор је отишао за Иркутск, а следеће године се мој старији брат оженио, а сестра одселила. Затим је 1962. Фјодор ухапшен и затворен због проповедања.

Мој духовни раст

Од нашег села Худјакова требало је да пређемо пешке или бициклом око 20 километара да бисмо се срели с другима због проучавања Библије. Зато смо покушали да се преселимо у Иркутск да бисмо били ближе другим Сведоцима. Међутим, управник области у којој смо живели био је против нашег пресељења, и чинио је све како би то спречио. Ипак, након неког времена, овај човек је почео да буде пријатнији према нама, тако да смо могли да се преселимо у село Пивовариха, око 10 километара од Иркутска. Тамо се налазила скупштина Јеховиних сведока и за мене је почео један нови живот. У Пивоварихи су биле организоване групе за скупштински студиј књиге и браћа која су надгледала духовне активности. Како сам само био срећан!

До тог времена сам већ много заволео библијску истину и желео сам да се крстим. Августа 1965. моја жеља се остварила када сам се крстио у малој реци Олхе, где су се током тог периода крстили многи нови Сведоци. Случајном посматрачу то је изгледало као да уживамо у излету и пливамо у реци. Убрзо након тога добио сам своје прво именовање за надгледника Теократске школе службе. А у новембру 1965. даљњи разлог за нашу радост био је Фјодоров повратак из затвора.

Како је дело напредовало

Године 1965. сви изгнаници су били на једном скупу на коме је објављено да имамо право да се крећемо где год желимо, што је означило крај нашем „вечном боравишту“. Можете ли замислити каква радост нас је обузела? И док су многи од нас отишли у друге делове земље, други су одлучили да остану тамо где нас је Јехова благосиљао и подржавао у нашој духовној активности и расту. Многи од њих су подигли своју децу, унучиће и праунучиће у Сибиру, који се, с временом, показао да уопште није страшан.

Године 1967. срео сам Марију, девојку чија је породица такође била изгнана из Украјине у Сибир. Као мали живели смо у украјинском селу Виљшаница. Венчали смо се 1968. и у своје време, били благословљени сином Јарославом, а касније и кћерком Оксаном.

Да бисмо се у већем броју окупили ради духовног дружења, наставили смо да користимо скупове као што су сахране и венчања. Такође бисмо овакве околности користили да библијске истине објаснимо рођацима и пријатељима који нису Сведоци а који би дошли. Често су и службеници из обезбеђења посећивали оваква окупљања на којима смо отворено проповедали из Библије о нади у ускрсење или о Божјој припреми брака и будућих благослова у његовом новом свету.

Једном, док сам завршавао говор на сахрани, нека кола су се зауставила, врата нагло отворила а један од људи који су били унутра изашао је и наредио ми да уђем у кола. Нисам се бојао. На крају крајева, ми нисмо били криминалци, само људи који верују у Бога. Међутим, у џепу сам имао извештаје о служби објавитеља из наше скупштине. За ово бих могао да будем ухапшен. Зато сам питао да ли бих могао, пре него што одем с њима, да дам новац својој жени. Потпуно мирно пред њима сам предао жени новчаник заједно с новцем и скупштинским извештајима.

Од 1974. године Марија и ја смо почели да припремамо библијску литературу у тајности нашег дома. Пошто смо имали синчића, радили смо то касно ноћу како он не би сазнао за то. Међутим, пошто је био радознао, претварао би се да је заспао и потом вирио да види шта ми то радимо. Касније је рекао: „Знам ко прави часописе о Богу.“ Били смо мало уплашени, али смо увек молили Јехову да заштити нашу породицу у овом важном послу.

Коначно, власти су постале повољније наклоњене према Јеховиним сведоцима, тако да смо испланирали да одржимо велики скуп у Миру, центру за уметност и разоноду, у граду Усоље-Сибирску. Уверили смо градске власти да се наши састанци одржавају искључиво ради проучавања Библије и хришћанског дружења. Више од 700 окупљених у јануару 1990. испунило је салу и тиме привукло велику пажњу јавности.

Након састанка један репортер је упитао: „Када сте успели да поучите ваше малишане?“ Он, као и други посетиоци, били су задивљени што су дечица четири сата седела и с пажњом слушала овај први јавни састанак. Ускоро је фин чланак о Јеховиним сведоцима изашао у локалним новинама. Он је изнео: „Човек може заиста да научи нешто од [Јеховиних сведока].“

Радост због великог ширења

Године 1991. имали смо седам конгреса у Совјетском Савезу, којима је присуствовало 74 252. Касније, након што су бивше републике Совјетског Савеза постале независне, добио сам доделу од Водећег тела Јеховиних сведока да одем у Москву. Тамо су ме питали да ли сам у могућности да проширим свој удео у делу Краљевства. До тада се Јарослав већ оженио и имао једно дете, а Оксана је била тинејџер. Тако смо 1993. Марија и ја почели с пуновременом службом у Москви. Те исте године, био сам постављен за координатора Управног центра регионалне верске организације Јеховиних сведока у Русији.

Сада Марија и ја живимо и радимо у нашим новим објектима подружнице смештеним надомак Санкт Петербурга. Сматрам предношћу што могу да с другом верном браћом учествујем у бризи око брзог пораста броја објавитеља Краљевства у Русији. Данас има преко 260 000 Сведока у бившим републикама Совјетског Савеза, а само у Русији више од 100 000!

Марија и ја често размишљамо о нашим драгим рођацима и пријатељима који су и даље верни у својој служби за Краљевство у Сибиру, месту које је постало наш драги дом. Данас се тамо редовно одржавају велики скупови, а у Иркутску и околини активно је отприлике 2 000 Сведока. Заиста, пророчанство из Исаије 60:22 се испунило и у овом делу света: „Од најмањега хиљада ће постати, од мањега силан народ.“

[Слика на 20. страни]

С мојим оцем, нашом породицом и другим изгнаницима у Иркутску 1959.

[Слика на 23. страни]

Деца у изгнанству у Искри

[Слика на 25. страни]

Кад смо се венчали

[Слика на 25. страни]

С Маријом данас