4. поглавље

Како то да човек стари и умире?

СТАРЕЊЕ и смрт се у општем сматра нечим нормалним, а ипак се људима обоје још увек чини загонетним. Доказ томе је чињеница, да су вековима препричаване разне приче, којима се настојало објаснити зашто човек стари и умире.

Тако је, на пример, према верзији неког грчког мита, жена именом Пандора успркос забрани подигла поклопац неке бачве или лименке. Тако је просула садржај те бачве, наиме, ”старост“, ”болест“, ”заблуде“ и друга зла која до данас муче човечанство.

Разна племена урођеничког становништва Аустралије верује да је човек требао првобитно вечно живети, али се морао држати на удаљености од неког одређеног трулог стабла. Када су се пчелице угњездиле у том стаблу, жене су веома прижељкивале њихов мед. Једна од жена омаловажила је опомену мужева и узевши бојну секиру засекла је у стабло. На то је, према тој причи, излетео из њега велики слепи миш. Тај је слепи миш био ”смрт“. Након његовог ослобођења из стабла пао је као жртва свако, кога се он дотакао својим крилима.

ЗАШТО ТА СЛИЧНОСТ?

Има људи, који читају такве митове, па чак и објашњења Библије о томе зашто стари и умире — исто тако сматрају митом. Овај или онај ће чак указивати да између митова и извештаја Библије постоји одређена сличност. Шта је узрок тој сличности? Заснивају ли се, можда, ти митови на историјским чињеницама, које су међутим изврнуто приказане?

Библија нам помаже да добијемо на та питања одговор. Према тој књизи су људи, који су се побунили против Бога, тиме што су пркосили Његовим заповестима, били расејани из старог Вавилона у Халдеји у свим правцима. (1. Мојс. 11:2-9) Из библијских родословља произлази да се то догађало у време када су живеле и особе, које су верно служиле Јехови Богу, и које су знале истину о животу као и узрок смрти. (1. Мојс. 6:7, 8; 8:20, 21; 9:28; 10:1-9; 11:10-18; 1. Днев. 1:19. Од већине људи, који су тада живели, једва се сме очекивати, да су тачно преносили истину о писању зашто човек умире, јер нису узели озбиљно ни истину, која се односила на Божју намеру са човеком. Након њиховог расејавања, историјске чињенице су се током времена све више изобличавале и богато украшавале маштом. Дакле, развијали су се митови. У митским предањима разлог старења и смрти различито се објашњава, али ипак се може спознати да се темељи на једном те истом историјском догађају.

То није само неко нагађање. Постоје докази који јасно показују да религиозни митови, а и митови о узроку смрти, имају заједничко порекло. Пуковник J. Garnier пише у својој књизи The Worship of the Dead (Култ мртвих):

”Нису само Египћани. Халдејци, Феничани, Грци и Римљани, него су морали и Хиндуси, будисти из Тибета, Готи, Англосаси, Друиди, Мексиканци, Перуанци, представници Аустралије, те чак и урођеници оточја у Јужном мору црпсти благо својих религиозних мисли са истог извора, дакле, све је то морало имати заједничко порекло. Скоро свуда се установљује зачуђујућа сличност ритуала, церемонија и обичаја, предања, имена богова и божица и њихових међусобних односа.“

Где је тај извор са којег су сви црпли? Постоје ли докази да је то место Халдеја, како је наговештено у Библији? Професор George Rawlinson пише:

”Чини се да је посебно вредна пажње нападна сличност халдејског система и класичне (претежно грчке и римске) митологије. Та је сличност у одређеним односима опширна и превелика да би допустила нагађање, да је пуким случајем настала та сличност. У римском, грчком и халдејском пантеону може се спознати исто груписање (богова и божица); често налазимо подударајући се ред генеолошки међусобно повезаних богова; а у неким се случајевима дају чак позната имена и титуле класичних божанстава тачно расветлити и објаснити, из халдејских извора.“

До ког он закључка тада долази? Он пише:

”Једва можемо посумњати да су све те религиозне представке, било на овај или онај начин, даље предаване и да су митолошка гледишта и схватања најстаријих времена доспела од Персијског залива (где је лежао стари Вавилон) у земље средоземља.“

Оно, што Библија показује обзиром на развој религиозних представа, у сагласности је са другим историјским сведочанствима. Ако су чињенице, које су криво приказане у религиозним митовима, на истинит начин изнесене у Библији, тада треба библијски извештај апеловати на наш разум. Извештај треба бити одговарајући. А да ли то он јесте?

ЖИВОТ ЗАВИСАН ОД ПОСЛУШНОСТИ

Извештај из прве књиге Библије, 1. Мојсијеве из којег произлази зашто човек стари и умире, не започиње речима: ”Једном беше...“, а нити се одиграва у ”земљи снова“ већ говори о чињеницама. Тако се, на пример, у њему спомиње Еден, место које је стварно постојало, а помоћу описаних река можемо одредити положај где се Еден налазио. Две су од њих Еуфрат и Тигрис (Хидекел) познате још и данас под тим именом. (1. Мојс. 2:10-14) Из библијског рачунања времена произлази да су се ти догађаји збили у Едену око 4 026 година пре нашег рачунања времена, или кратко након тога. Исто је тако са научног гледишта разумно и указивање Библије на први људски пар. Тако читамо у напису The Races of Mankind (Људске расе):

”Оно што Библија већ вековима говори о Адаму п Еви, оцу и мајци читавог људског рода, јесте оно, што су показала научна истраживања, наиме, да сви земаљски народи сачињавају једну јединствену породицу н имају заједничко порекло.“

Библија извештава како је постао први човек и тада говори да је Створитељ, Јехова Бог, настанио човека на једном месту које је било слично парку Ставио је човеку у изглед могућност вечног живота, али је тај живот учинио зависним од једног предуслова. Бог је рекао човеку: ”Са сваког дрвета у врту једи слободно до ситости, али што се дрвета спознања добра и зла тиче, с њега не једи, јер у који дан једеш с њега сигурно ћеш умрети“. (1. Мојс. 2:16, 17, НС).

То је била једна једноставна заповест. Зар да очекујемо нешто друго? Тада је човек Адам био сам, а живот је био једноставан и некомпликован. Бринути о себи није било проблематично јер није живео под притиском себичношћу прожетог господарственог система. Нису били потребни никакви компликовани закони против грешних наклоности првог човека, јер је Адам био савршен човек и није нагињао на грех.

Заповест је, додуше, била једноставна, али се овде ипак радило о веома значајном моралном питању. Ако први људи не би послушали ту Божју заповест, било би то исто и побуна против Бога Владара. Како то?

Јести плод с ”дрвета од знања добра и зла“ била је неправда, јер је Бог то забранио. Плод није сам по себи био отрован него користан, дословно, ”добар за јело“. (1. Мојс. 3:6) Тиме, што је Бог забранио јести плод тог дрвета, било је само изразито истакнуто да је човек био потпуно зависан од свог Створитеља, Владара. Први човек и прва жена могли су послушношћу доказати да поштују Божје право да им Он објасни шта је ”добро“, а шта ”зло“, тј., шта је Он одобравао а шта осуђивао. Непослушност би ипак показивала да су се побунили против Божје суверености.

Јехова Бог је објаснио да би таква побуна повукла са собом смртну казну. Је ли та казна била преоштра? Зар не постоје у свету многе земље које у свом кривичном праву за капиталне злочине прете смртном казном? Ипак те земље не могу никоме дати живот, а нити могу некога за увек одржати на животу, док напротив, Створитељ човека то може учинити. Његовом су вољом створени Адам и Ева. (Откр. 4:11) Није ли стога Бог који даје живот и одржава на животу имао право да за непослушност према Њему запрети смртном казном? Сасвим сигурно. Надаље, само Он познаје у потпуности штетно деловање непослушности против Његовог закона.

Први људи, Адам и Ева, могли су слушајући заповест доказати да цене оно што је Бог за њих учинио и да су му зато захвални. Послушност из правилног потицаја штитила би их да не постану себични и да не оставе тако свесно по страни Бога, свог доброчинитеља.

То што им је било заповеђено, било је потпуно у сагласности са оним што би се и очекивало од Бога љубави и правде. То ни на који начин није било обесхрабрујуће. Бог њима није тиме одузимао оно што им је било потребно за живот, јер је у врту било још много другог дрвећа одакле су могли јести до ситости. Зато није ни за Адама ни за Еву постојао никакав разлог да би безусловно морали поседовати плод ”с дрвета од знања добра и зла“.

Ипак је према извештају, Ева, док њен муж није био поред ње, постала жртва обмане и узела забрањени плод. Потом јој је успело навести и мужа да прекрши Божји закон. (1. Мојс. 3:1-6)

Неко би могао приметити да Бог није требао прве људе позвати на одговорност због те побуне. Неко би могао казати да је Бог једноставно могао тај криви поступак пропустити и да није баш требао казнити то двоје. Али, да ли би то било најбоље тако поступити? Зар се управо растуће омаловажавање праведних закона и пораст злочина и насиља, које данас видимо, не своди на то, да људи пропуштају доследно проводити законе? Да Бог није Адама и Еву казнио за њихов неправедни поступак, охрабрили би се они и њихови потомци да и надаље чине безакоње. Тиме би Бог постао сукривац за таква недела.

Надаље, ако би Бог тако шта допустио Адаму и Еви, довела би се тиме у питање поузданост Речи Божје, Бог би тиме побудио утисак да не мисли озбиљно када нешто каже и да се, стога, може некажњено кршити Његове законе.

Према томе, Бог је с пуним правом спровео свој закон, пустивши прве људе да сносе последице своје смишљене и намерне непослушности. Такође не смемо превидети да њих двоје нису показивали никакво покајање, јер ништа није указивало да су променили своје мисли.

КОНАЧАН УЗРОК — ГРЕХ

Својом побуном против Бога, Адам и Ева лиши ли су се свог доброг односа према Њему. Они нису поседовали неразорив бесмртан живот. У Библији се говори да Бог држи својом моћи да постоје ”за све векове, сунце, месец и звезде“, да, ”за недогледна времена“. (Пс. 148:3-6) Тако је било и са првим људским паром. Да би могли остати на животу, били су зависни од Бога.

Будући да Адам и Ева нису били спремни под ложити се Божјем закону, лишили су се Божје снаге, којом их је ОН држао на животу. А, јер су се одстранили од Бога, остали су без Његове управе и вођства. Грех којим су се Адам и Ева отуђили. од Бога довео је временом до њихове смрти.

Након што су сагрешили против Бога, поседовали су први људи још увек огромну меру животне снаге. То показује историјски извештај из кога произлази да је Адам доживео 930 година. (1. Мојс. 2:17) Ипак су се на Адаму испуниле опомињајуће речи:

”Јер у који дан окусиш с њега (дрвета спознања добра и зла), умрећеш“. (1. Мојс. 2:17)

Праотац људске породице Адам, својом је непослушношћу нанео смрт себи и свом још нерођеном потомству. Стога се у Библији говори: ”За то као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у ове људе, јер сви сагрешише.“ (Рим. 5:12)

Будући да је Адам изгубио своје савршенство. није га више могао пренети на своје потомке. Већ прва његова деца била су рођена у разним грешкама. Деловање које је Адамов грех имао на организам, онемогућило је произвести потомке који би били без грешака и недостатака. То је потпуно сагласно са ставком из Јова 14:4: ”Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.“ Људи, дакле, старе и умиру због тога јер су од Адама наследили грех. Као његови потомци примили су плату коју даје грех — смрт. (Рим. 6:23)

Шта то у ствари значи? Завршавају ли смрћу сви животни процеси неког човека или живи нешто његово и даље? Живе ли мртви и даље после своје смрти и да ли су при свести?

[Мапа на 25. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

МИТОЛОГИЈА МНОГИХ НАРОДА ПОТИЧЕ ИЗ ВАВИЛОНА

ГРЧКА

БАБЕЛ

АФРИКА

ИНДИЈА

[Слика на 29. страни]

Према Библији ставио је Бог првом људском пару бескрајан живот у изглед