Десет година провео сам у војном затвору у Шпанији
1 Десет година у затвору под Франковим режимом у Шпанији - десет година које су обогатиле мој живот! То можда звучи као протусловље, али било је тако. Не зато, што сам тих година уживао удобност свакодневног живота - напротив био сам суочен са тешкоћама, војног затвора - него зато што сам упркос свему, на зачуђујући начин, осетио Божју заштиту. Све што сам тамо доживео још увек ми је у сећању, као да је било јуче.
2 Одгојен сам као католик и у Барцелони сам похађао католичку школу. Са 16 година сам почео да проучавам Библију са Јеховиним сведоцима и 1961. када сам имао 18 година крстио сам се у Паризу на првом великом конгресу ком сам присуствовао. Тада је дело Јеховиних сведока у Шпанији било забрањено и током највећег дела Франкове ере (1939-75) дело у Шпанији је било илегално.
3 Био сам тако захвалан што сам упознао Јеховине сведоке тј. Јехову и истину, коју је посредовао по Исусу, да сам се потпуно предао Јехови, желећи да постанем пуновремени проповедник. Та жеља ми се испунила 1962. и ту службу сам наставио у затвору. Али, зашто сам доспео у затвор?
Прва велика кушња
4 У фебруару 1964. у старости од 21. г. био сам позван у војску. Био сам спреман на све што је требало да дође на мене. Попут осталих младих у нашим скупштинама имао сам осим пионирске службе и циљ да останем беспрекоран по питању неутралности (Јов. 17:16; 18:36).
5 Када сам кренуо од куће према касарни, био сам, додуше, јако збуњен због свега што ме је снашло, али ипак одлучан у устрајности. У касарни сам објаснио да на темељу савести, одбијам да идем у војску - што је у то време у Шпанији било несхватљиво и што се никако није могло толерисати. Добио сам путну исправу и био упућен у касарну на Тенерифима (Канарска острва), више од 1600 км далеко од моје домовине у Каталонији.
6 Војне власти у Тенерифима су мислиле да нисам здраве памети. Који би нормалан и здрав човек под владавином фашистичке диктатуре одбио да служи војску? Послали су ме к психијатру и на срећу ме прегледао лекар, који је познавао Јеховине сведоке, па сам тако избегао “поступак“ лечења који би ми могао нанети трајну штету. Брзо потом нашао сам се у војном затвору. Колико ћу дуго остати овде? Нисам имао појма, јер тада још није била строго утврђена висина казне за оне који су одбијали да служе војску.
7 Током долазећих година могао сам да посматрам другове у затвору, да видим осећај унутрашње празнине и усамљености. Толико сам се пута нашао у по живот опасним ситуацијама и тада су ми давали примамљиве понуде, како би ме навели да напустим беспрекорност и неутралност. Полако ми је бивало све јасније да тесна ћелија може да изгледа попут свемира, ако имамо блиски однос с Богом у кога сам имао безгранично поверење (Псалам 23).
Самица
8 Из Тенерифа сам отпремљен у злогласни војни затвор Сан Франциско дел Риско на острву Гран Канариа; био је на таквом гласу због команданта логора, здепастог садисте, који је налазио радост у бичевању затвореника. И зато је имао надимак “страствени газилац“. Одвели су ме у самицу и одузели све што сам имао, чак и Библију. Ћелију сам смео напустити за кратко само увече, да би испразнио посуду за тоалет и подигао вечеру. Али, током свих тих месеци никада нисам био сасвим сам (Псалам 145:18). Попут Харлода Кинга, мисионара из Кине, који је више година био у самици, и ја сам продубљивао свој однос према Јехови.
9 Једне недеље сам уз јело добио и кришку лимуна. Док сам је цедио по пиринчу, неколико капи је пало на црвени под ћелије и оне су оставиле бледу мрљу. Тада сам дошао на идеју да уз помоћ лимуновог сока напишем на поду један библијски ставак. Сваке недеље сам добијао уз јело по кришку лимуна и тако сам постепено исписао на поду: “Име мог Бога је Јехова“. Ове речи су ме стално подсећале да нисам био сасвим сам. Та једноставна истина ми је помогла да се присећам дубљих или јачих истина у вези човечијег односа према Богу. Касније сам читави под ћелије премазао воском од свећа, глачајући га тако дуго док се није сијао као стакло.
Шта сам рескирао да бих могао да читам Библију
10 Нека браћа која су се налазила у затвору Ел Ајун у Сахари чула су за моју изолацију и преко једног затвореника који је био премештен, послали су ми део “Куле стражаре“ и једно јеванђеље. Једне вечери када сам излазио из самице да би однео посуду за тоалет - неко је преко зида тоалета бацио мали пакетић. Попут изгладнеле особе која вапи за храном, посегао сам за литературом и читао сам је увек изнова целу ноћ. То су били, након пуну годину дана, први текстови у којима сам читао нешто о Јехови!
11 Када сам се следеће вечери враћао у своју ћелију, угледао сам команданта логора дон Грегориа, како чека на мене. Гледао ме је претећим погледом, а збијени врат му је отекао од беса. Открили су, дакле, место где сам сакрио своју драгоцену литературу. Прљавим речима је ружио Јеховино име и претио да ће ме убити. Одмах сам се тихо усрдно молио Јехови, да би све што ме сада чека могао да поднесем достојно попут правог хришћанина.
12 Командант је отворио врата. Побегао сам у угао. Прожет гневом, крвавих очију, хтео је да се баци на мене. Али, како је под био исполиран, оклизнуо се и пао на лице. Пенушајући од беса покушао је да се подигне, и том приликом је видео исписани текст “Име мог Бога је Јехова!“ Он је био јако празноверан. Прочитавши Божје име, тихим гласом је изговорио: “Јехова“. Понављајући Јехова! Јехова! готово четвороношке је побегао из ћелије. Био сам поштеђен удараца и никада ме више није злостављао. То је ојачало моју веру у заштиту Јеховине руке (2. Коринћанима 4:7-10).
Скупштина у затвору
13 Коначно су ме преместили у Кадиз у затвор Санта Каталина; ту се ускоро нашло око 100 браће. Организовали смо се у скупштину, у то време једну од највећих у Шпанији. По плану смо имали састанке и лични студиј а разматрали смо чак и материјал обласног и покрајинског конгреса. Ми се нисмо осећали одвојеним од Јеховине организације. Његова начела су нам била важнија од свега, посебно када смо били душевно исцрпљени и када су дани изгледали бескрајно дугачки, тј. као да су се ударци чекића немилосрдно сручили на нас и мрвили цвет наше младости. Ипак, нисмо дозволили да би нас очај савладао (Псалам 71).
14 Будући да смо живели заједно на тако уском простору, требали смо у опхођењу да сачувамо хришћанско понашање, што није увек било лако. У ћелији нисмо имали приватног живота, иако смо били одељени од осталих.
Кроз врата ормара
15 Некако у то време посетио нас је брат Сјутер, један од чланова Водећег тела. Било му је дозвољено да разговара у соби за посете само с једним затвореником. Али, сви смо га желели видети. Али, како то урадити? У радионици смо открили неупотребљавана врата, која су водила у нашу спаваоницу. Била су облепљена тапетом. Зато смо испред њих ставили ормар без задње стране. Дакле, могло се стати у ормар, отворити врата и наћи се у лавиринту с много кревета на три спрата.
16 Када сам се нашао са братом Сјутером, повео сам га у радионицу, под изговором да му покажем нешто од тога што радимо. Замислите његово изненађење када је био замољен да стане у ормар и када се одједном нашао у спаваћој соби где га је чекало око 100 браће. Био је то ризик али та ствар је била вредна ризика јер смо гладовали за друштвом браће споља. Једва смо могли да поверујемо да је међу нама члан Водећег тела. Искористили смо прилику да му изнесемо наш проблем у вези брата, који је тешко морално сагрешио. Дао нам је јасан одговор, да људска правила и закон не могу да промене Јеховину организацију и њена начела. Предложио нам је да о томе разговарамо са командантом и послушали смо га. Командант је удовољио нашем захтеву, да се та особа премести и рекао, да се може вратити код нас само када га прими наш правни одбор.
Помиловање и слобода
17 Кушња за нашу неутралност су биле не само бескрајне године у затвору, него и несигурност јер нисмо знали када ћемо и да ли ћемо уопште бити ослобођени, јер је сваки пут, када смо издржали казну, поново покренут поступак и тада смо били још строже кажњени. Један брат је био тако осуђен на 26 година затвора, а само зато што је одбио 18-месечно служење војске. Током тих година кушњи, молитва је била основна потпора наше беспрекорности.
18 Од 1972. почеле су да круже гласине да ће власти можда да издају помиловање за оне који су низ година у затвору због неутралности. Неколико дана пре него што је била поклоњена слобода, пријавило се за службу проповедања 70 од 100 браће која су требала да буду пуштена из затвора. Из тога је видљиво како смо током дугог низа година у затвору, били свесни своје хришћанске одговорности. Нисмо желели стечену слободу да искористимо да бисмо надокнадили све на изглед пропуштено. Желели смо да изразимо захвалност Јехови јер нас је штитио кроз све те године. Наша одлука се није темељила на осећајима који брзо пролазе, јер су многа од те браће остала све до данас у пуној служби. Велики број их служи као покрајински и обласни надгледници или у Бетелу попут мене и моје супруге.
19 Да ли су 10 година проведених у затвору изгубљене године живота? Време кроз које смо чували своју чистоћу није изгубљено. Али кроз неутралност стотине наше браће било је омогућено највишим круговима владе, парламента и католичке цркве, да сазнају нешто о Јеховином имену. Чак генерал Франко је морао да призна ту необичну групу одлучних и храбрих хришћана 1970. Јеховини сведоци бивају законски признати под његовом владавином. 20. У затворима Шпаније издржали смо дугачке кушње стрпљења и устрајности. Да, низ година смо били прогоњени, али не остављени на цедилу, били смо оборени али не и уништени (2. Кор. 4:9).
(Испричао Фернандо Марин)