Papina poseta UN — šta je postigla?

LETOM preko Atlantika da bi se u Njujorku obratio UN, papa Jovan Pavle II prešao je svoj milijarditi kilometar u putovanjima po svetu. Bio je to 4. oktobar 1995, i to je bio 68. put da kao papa putuje u inostranstvo. Bez ikakve sumnje, on je papa koji je u istoriji Rimokatoličke crkve najviše proputovao.

Stigao je na Međunarodni njuarški aerodrom, u Nju Džersiju, kišovite srede, okružen jednom od najdetaljnijih bezbednosnih zavesa ikada postavljenih za nekog dostojanstvenika. Procenjuje se da je približno 8 000 državnih i gradskih službenika dodeljeno da štite papu. Jedan izveštaj je to nazvao „detaljnim oklopom obezbeđenja“, s helikopterima i roniocima s bocama.

Zašto poseta?

Na aerodromu, papa je u svom obraćanju dozvao u sećanje da se njegov prethodnik, papa Pavle VI, obratio Generalnoj skupštini UN pozivom na mir: „Nikakvog više rata, rat više nikada!“ Jovan Pavle II rekao je da je on ponovo došao „da izrazi [svoje] duboko uverenje da su ideali i namere koji su dali korene UN pre pola veka nužniji sada no ikad u svetu koji traga za svrhom“.

U večernjim molitvama u Katedrali sveto srce, u Njuarku, papa je ponovo izrazio svoju podršku UN, rekavši: „Ta organizacija postoji da bi poslužila opštem dobru ljudske porodice, i stoga je prikladno da papa tamo govori, kao svedok o nadi Jevanđelja.“ Dodao je: „Naša molitva za mir je stoga takođe i molitva za Organizaciju ujedinjenih nacija. Sveti Franjo iz Asizija sjaji kao veliki ljubitelj i majstor mira. Prizovimo ga da se zauzme nad delovanjem Ujedinjenih nacija ka pravdi i miru širom sveta.“

U svom govoru za UN, on je pohvalio nenasilne političke promene iz 1989, u Istočnoj Evropi, gde je nekoliko zemalja ponovo zadobilo slobodu. Ohrabrio je na „istinski patriotizam“ koji se razlikuje od „uskog i isključivog nacionalizma“. Govorio je o nepravdama sadašnjeg sistema, rekavši: „Kad milioni pate usled siromaštva koje znači glad, neishranjenost, bolest, nepismenost, i degradaciju, mi se moramo... podsetiti da niko nema pravo da iskorišćava drugog radi sopstvene prednosti.“

Zatim je izjavio: „Dok se suočavamo sa ovim ogromnim izazovima, kako možemo propustiti da priznamo ulogu Organizacije ujedinjenih nacija?“ Rekao je da UN treba da „postanu moralni centar u kojem će se svi narodi sveta osećati kao kod kuće“. Naglasio je potrebu za unapređivanjem „solidarnosti čitave ljudske porodice“.

Pravi mir — iz kog izvora?

Bez sumnje, izrazio je mnoga plemenita osećanja. Ipak, u svom dugačkom govoru, da li je nekad uputio svetske vođe na Božje rešenje za probleme čovečanstva — na vladavinu Kraljevstva preko Isusa Hrista? (Matej 6:10). Ne. U stvari, u svom govoru za UN on nikada nije citirao Bibliju. Nasuprot tome, rekao je da „pomoću milosti Božje, mi u narednom veku i u narednom milenijumu možemo izgraditi civilizaciju koja je dostojna čovekove ličnosti, istinsku kulturu slobode“. Za studente Biblije, ovakvo osećanje može izgledati kao da ponavlja jedno slično, koje su u drevnom Vavilonu pre više od 4 000 godina izrazili oni što su mislili da mogu držati čovečanstvo u jedinstvu ljudskim sredstvima: „Hajde da sazidamo grad i kulu, čiji će vrh do neba stići, da stečemo o sebi ime“ (Postanje 11:4). Dakle, prema ovom gledištu, političke vođe čovečanstva, zastupljene u UN, jesu oni koji će izgraditi novu civilizaciju zasnovanu na slobodi.

Ali šta Biblija proriče s obzirom na budućnost čovečjih političkih vladavina i samih UN? Knjige Danila i Otkrivenja pružaju jasnu viziju o budućnosti koja ih očekuje. Danilo je prorokovao da će u poslednjim danima Bog uvesti svoju vladavinu Kraljevstva, poput ogromnog kamena ’kojeg se ljudska ruka ne beše dotakla‘. Kakvu će akciju ona preduzeti? „U vreme tih kraljeva Bog će nebeski podignuti kraljevstvo koje se neće nikad uništiti... ono će razbiti i uništiti sva ta kraljevstva, a ono će večno postojati.“ Čovečje vladavine biće zamenjene jednom pravednom vladavinom za celo čovečanstvo (Danilo 2:44, 45).

Šta će se desiti s UN? Otkrivenje, 17. poglavlje, opisuje UN (i njenu kratkotrajnu prethodnicu, Društvo naroda) kao divlju zver skerletne boje koja „ide u propast“ (Otkrivenje 17:8)a. Jehovin izvor pravog mira nije nijedna ljudska organizacija, bez obzira koliko iskreni njeni poklonici bili. Pravi mir će doći pomoću Božjeg obećanog Kraljevstva, koje je u rukama uskrsnulog Isusa Hrista na nebesima. To je osnova za ispunjenje Božjeg obećanja iz Otkrivenja 21:3, 4: „Evo šatora Božjeg među ljudima! On će prebivati s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima. On će otrti svaku suzu od očiju njihovih i smrti neće više biti, ni žalosti ni vike, ni bolesti neće više biti, jer prvih stvari nestade.“

Poseta — koliko uticajna?

Kad je papa u svojim govorima aludirao na Bibliju, da li su verni katolici bili ohrabreni da izvade svoje Biblije i provere reference? Činjenica je da velika većina čak nije ni ponela Bibliju. Papa je retko ukazivao na neku specifičnu referencu citata kako bi olakšao publici čitanje Biblije.

Jedan primer za to je kada je govorio za 83 000 osoba na Stadionu džinova u Nju Džersiju, i kada je rekao: „Čekamo na povratak Gospoda kao sudije živih i mrtvih. Očekujemo njegov povratak u slavi, taj dolazak Božjeg kraljevstva u svojoj punini. To je neprestani poziv iz psalama: ’Čekajte na Gospoda hrabro; budite odvažni, i čekajte na Gospoda.‘“ Ali koji je citat iz psalama on naveo? I na kojeg se to Gospoda odnosi — Isusa ili Boga? (Uporedite s Psalmom 110:1.) Prema vatikanskom listu, L’Osservatore Romano, on je citirao Psalam 27:14, koji jasnije glasi: „Položite svoju nadu u Jahvu, budite jaki, neka vam srce bude odvažno, položite svoju nadu u Jahvu“ (The Jerusalem Bible). Da, treba da položimo naše nade u Jahvu, to jest Jehovu, Boga od Gospoda Isusa (Jovan 20:17).

Tokom istorije, da li su katoličko sveštenstvo i katoličke vođe unapređivali mir među narodima? Da li su katolička učenja poslužila da se reše etnička, rasna i plemenska neslaganja? Masakri iz 1994. u Ruandi, istočnocentralnoj Africi, i ubilački ratovi u nekoliko poslednjih godina na području koje je nekad bilo Jugoslavija, sve to ilustruje da religiozna verovanja uglavnom nisu uspela da razbiju najdublju mržnju i predrasude što vrebaju u ljudskom srcu. Niti će površne sedmične ispovedi, a ni redovno prisustvovanje misama promeniti način na koji ljudi razmišljaju i postupaju. Mora postojati mnogo dublji uticaj, uticaj koji se dešava jedino kada se Reči Božjoj dozvoli da prodre u srce i u um vernika.

Promenjeno ponašanje istinskog hrišćanina nije temeljeno na nekoj emocionalnoj reakciji koju stvaraju religiozni obredi, već umesto toga na racionalnom razumevanju Božje volje za svakog pojedinca. Apostol Pavle je izjavio: „Nemojte se oblikovati po ponašanju sveta oko vas, već neka se vaše ponašanje promeni, oblikovano vašim novim umom. To je jedini način da se otkrije volja Božja i da se zna šta je dobro, šta Bog želi, šta su savršene stvari koje treba raditi“ (Rimljanima 12:1, 2, JB). Ovo novo ponašanje postiže se proučavanjem Božje Reči koje vodi do tačnog spoznanja njegove volje. Ono stvara duhovnu silu koja pokreće um i rezultuje hrišćanskim ponašanjem (Efescima 4:23; Kološanima 1:9, 10).

Da li se Crkva nalazi na „kritičnoj raskrsnici“?

Španski list El País opisao je papu Jovana Pavla II kako ima „izuzetnu harizmu za 75-godišnjaka“, a jedan američki list nazvao ga je „majstorom medijâ“. On je vešt s medijima i u povezivanju s masama i decom. Na svojim putovanjima on sposobno predstavlja Svetu stolicu lociranu u Vatikanu. Iako Vatikan poseduje zvanično priznanje u UN, papin blagoslov nad tom organizacijom neće garantovati i blagoslov Jehove Boga.

Reakcije na papinu posetu bile su raznolike. Mnogi od onih katolika koji su nabavili karte za misu pod vedrim nebom, osećali su da ih je ovo iskustvo emocionalno uzdiglo. Međutim, neke katoličke vođe su zauzele negativniji stav o poseti i njenim mogućim posledicama. The New York Times je citirao Timoti B. Ragana, predsednika Katoličkog narodnog centra za pastoralno vođstvo, kako kaže da je „papina poseta bila propuštena prilika. Iako je taj put ’bio okrepljujuć i u sakramentalnom smislu vrhunska stvar za mnoštva ljudi‘“, za mnoge katoličke vođe on nije pružio „nikakvu priliku da ih papa sasluša niti ikakav okvir za dijalog“. Mnogi katolici osećaju da su što se tiče spornih pitanja kao što su celibat, kontrola rađanja i razvod, prisiljeni da slušaju monolog.

Neke katoličke vlasti priznaju, da je „crkva na kritičnoj raskrsnici“, i da se pribojavaju da mnogi katolici, „pogotovo mladi, gube razgovetan osećaj za to šta znači biti katolik“. Džejms Hičkok, katolički tradicionalista, „ovaj problem vidi kao razorni hladni rat između sve konzervativnije hijerarhije i donekle liberalne ’srednje uprave‘.“

Što se tiče toga kako će papina poseta uticati na krizu u redovima crkve, Hičkok je izjavio: „On dođe ovde, ishvale ga, ode kući — i ništa se ne dešava. Posledica je, s mog stanovišta, razočaranje.“ Papa je sasvim sigurno propustio priliku da političkim vođama u UN kaže gde se izvor pravog mira može naći.

Iako Povelja UN i ljudska propaganda stavljaju naglasak na cilj ’mira i bezbednosti‘, ne dajte se obmanuti. Biblija upozorava: „Jer kad reku ljudi: ’Mir i bezbednost!‘, onda će iznenada napasti na njih pogibao, kao bolovi porođaja na trudnu ženu, i oni neće uteći“ (1. Solunjanima 5:3). Pravi mir i bezbednost doći će samo pomoću Božje volje i na Božji način — preko Božje vladavine Kraljevstva, a ne preko UN.

[Fusnota]

[Izvor slike na 22. strani]

UN photos