Jehova se dobro brinuo za mene

POČEO sam da služim Jehovi u najmanju ruku na neobičan način. Odrastao sam u divnom seoskom području daleko na severu Novog Zelanda, naseljenom uglavnom Maorima kao što sam i ja. Dok sam jednog dana putovao na konju, na putu mi je prišao moj brat od strica Ben. Bilo je to u jesen 1942. (južna hemisfera, proleće na severnoj hemisferi). Imao sam 27 godina i u to vreme sam bio aktivan član Engleske crkve.

Ben je mnoge godine čitao knjige sudije Raterforda, tadašnjeg predsednika Biblijskog i traktatnog Društva Kula stražara, a sada je u ruci imao pismo glavnog ureda Društva Kula stražara u Novom Zelandu koji ga je molio da pozove meštane na jedno mesto gde bi zajedno mogli proslaviti Gospodovu večeru. Nadalje, trebalo je da Ben pronađe nekoga ko bi vodio službu. Pogledavši me, Ben je rekao: „Ti si ta osoba.“ Ponosan što me smatraju sposobnim — i kao pričesnik u crkvi — složio sam se.

U večeri održavanja Gospodove večere, oko 40 osoba se okupilo u Benovom domu za proslavu smrti našeg Gospoda, a nijedna od njih nije bila Svedok Jehove. Kad sam došao, brat od strica mi je predao nacrt za govor. Zanemario sam predloženu pesmu i pozvao Benovog zeta da započne s molitvom. Zatim sam počeo da iznosim skicirani materijal, koji se sastojao od niza pitanja zajedno sa odgovorima temeljenim na Pismima. Mesni sveštenik koji je bio prisutan upadao je sa prigovorima, ali na njih sam odgovorio čitajući biblijska ukazivanja iz nacrta.

Sećam se da se jedno od pitanja iz nacrta odnosilo na vreme u godini kada je trebalo da se slavi taj događaj. Kakvo je zadovoljstvo bilo kad su svi prisutni pogledali kroz prozor i videli pun mesec. Zaista, datum je bio 14. nisan.

Kakva je to bila noć! Naša proslava je trajala četiri sata! Bilo je postavljeno mnogo pitanja na koja je odgovoreno iz Pisama u nacrtu Društva. Kad se osvrnem na to, znam da se ne bih mogao održati u tom doživljaju bez Jehovine ljubazne brige — iako u to vreme nisam bio jedan od njegovih predanih Svedoka. Međutim, u toj noći Spomen-svečanosti 1942, pronašao sam svrhu svog života.

Rani život

Rođen sam 1914. Moj otac je umro oko četiri meseca pre mog rođenja, pa se sećam da sam kao dete zavideo drugoj deci koja su imala očeve da ih vole. To mi je veoma nedostajalo. Život bez muža je za moju majku bio teška borba, koja je bila otežana dalekosežnim učincima prvog svetskog rata.

Kao mladić, oženio sam se mladom damom po imenu Egnis Kop, koja je moj partner u životu više od 58 godina. U početku smo se zajedno borili da uspemo u životu. Zbog velike suše nisam uspeo kao farmer. Izvesno olakšanje sam pronašao u sportu, ali do tog iskustva sa Spomen-svečanošću 1942, nisam imao stvarni cilj u životu.

Svedočenje rođacima

Nakon te Spomen-svečanosti, ozbiljno sam proučavao Bibliju, razgovarajući s nekim od svojih rođaka o biblijskoj literaturi koju je objavilo Društvo Kula stražara. U septembru 1943. neki Svedoci Jehove iz različitih krajeva došli su da posete našu izdvojenu zajednicu. Vodili smo intenzivnu diskusiju koja je trajala četiri sata. Zatim, kad sam čuo da sledećeg jutra treba da odu, zapitao sam: „Šta me sprečava da se sada krstim?“ Moj brat od strica, bratanica i ja bili smo uronjeni u vodu u jedan i trideset ujutro.

Nakon toga sam dosta putovao kako bih svedočio svojim rođacima. Neki su bili prijemljivi i za takve sam svoje diskusije temeljio na 24. poglavlju Mateja. Drugi nisu bili prijemljivi, pa sam u takvim slučajevima koristio Isusove reči upućene farisejima zapisane u 23. poglavlju Mateja. Ipak, vremenom sam naučio da budem taktičniji, oponašajući našeg dobrohotnog i ljubavi punog nebeskog Oca (Matej 5:43-45).

Moja se žena u početku protivila želji da služim Jehovi. Međutim, uskoro mi se pridružila, pa je u decembru 1943. postala predana, krštena pomagačica. Tog značajnog dana, prilikom krštenja pridružilo joj se pet drugih osoba iz našeg sela Vaime, čime je ukupan broj objavitelja Kraljevstva u tom mestu dostigao devet osoba.

Blagoslovi uprkos protivljenju

Tokom 1944, ponovo su nas posetila braća iz drugog područja, pa su ovaj put pružili potrebnu pouku u formalnoj službi od kuće do kuće. Kako je naše prisustvo u društvu postajalo vidljivije, raslo je protivljenje predstavnika nazovihrišćanstva (Jovan 15:20). Dolazilo je do ponavljanih konfrontacija sa mesnim sveštenikom, dovodeći do dugih doktrinalnih diskusija. Ali, Jehova je dodelio pobedu, pa su i drugi članovi tog društva, uključujući moju sestru, došli pod Jehovinu brigu punu ljubavi.

U Vaimi je u junu 1944. formirana skupština. Religiozno progonstvo i mržnja su rasli. Jehovinim svedocima je uskraćena sahrana na mesnom groblju. Ponekad je protivljenje bilo nasilno. Bilo je fizičkih konfrontacija. Moj automobil i garaža bili su spaljeni do temelja. Međutim, uz Jehovin blagoslov, za manje od tri meseca mogli smo da kupimo kamion. Ja sam koristio konjsku zapregu da svoju rastuću porodicu vozim na sastanke.

Rastući broj pridruženih značio je da postoji hitna potreba za većim mestom sastajanja, tako da smo odlučili da u Vaimi izgradimo Kraljevsku dvoranu. To je bila prva Kraljevska dvorana izgrađena na Novom Zelandu. Četiri meseca nakon što su 1. decembra 1949. oborena prva stabla, u novoj dvorani sa 260 sedišta održan je kombinovani sastanak i otvaranje. U tim danima to je bilo veliko dostignuće, postignuto uz Jehovinu pomoć.

Daljnji dokazi Jehovine brige

Pošto se broj objavitelja Kraljevstva daleko na severu Novog Zelanda nastavio povećavati, gostujući putujući nadglednici pružili su ohrabrenje za službu tamo gde je veća potreba. U odgovoru, svoju porodicu sam 1956. preselio u Pukekohe, južno od Oklanda. Tamo smo služili 13 godina. (Uporedi Dela apostola 16:9.)

Posebno se sećam dva primera Jehovine brige u tom periodu. Dok sam od pokrajinskog veća bio zaposlen kao vozač kamiona i operater mašine, bio sam pozvan na četvoronedeljni tečaj Škole službe za Kraljevstvo u podružnici Društva Kula stražara u Oklandu. Zbog toga sam zatražio četiri nedelje odmora, a glavni inženjer je rekao: „Svakako. Želeo bih da ima više ljudi kao što ste vi. Kad se vratite, dođite i posetite me u mojoj kancelariji.“ Kad sam kasnije posetio njegovu kancelariju, dobio sam platu za četiri nedelje u kojima sam bio odsutan. Tako su bile zbrinute materijalne potrebe moje porodice (Matej 6:33).

To je bio prvi primer. Drugi se dogodio nakon što smo moja žena i ja započeli sa opštom pionirskom službom 1968. Ponovo smo se oslanjali na Jehovinu podršku, a on nas je nagradio. Jednog jutra nakon doručka, žena je otvorila vrata frižidera i ustanovila da unutra nema ničega osim pola funte maslaca. „Sarn“, rekla je, „nemamo više ništa za jelo. Hoćemo li danas ipak ići u službu?“ Moj odgovor? „Da!“

Na našoj prvoj poseti, stanar je uzeo literaturu koju smo mu ponudili i ljubazno nam dao nekoliko tuceta jaja kao poklon. Druga osoba koju smo posetili dala nam je poklon u obliku povrća — kumara (slatkih krompira), karfiola i šargarepe. Drugi prehrambeni artikli s kojima smo se tog dana vratili kući bili su meso i maslac. Kako su u našem slučaju bile istinite Isusove reči: „Pogledajte na ptice nebeske: niti seju, niti žanju, niti sabiraju u žitnice, a Otac vaš nebeski hrani ih. Ne vredite li vi mnogo više od njih?“ (Matej 6:26).

Zadatak u inostranstvu

Rarotonga na Kukovim ostrvima! To je bio naš zadatak kao specijalnih pionira 1970. Trebalo je da to bude naš dom naredne četiri godine. Prvi izazov je bio učenje novog jezika. Međutim, zbog sličnosti između maorskog jezika Novog Zelanda i maorskog jezika Kukovih ostrva, mogao sam da održim svoje prvo javno predavanje pet sedmica nakon dolaska.

Na Kukovim ostrvima bilo je nekoliko objavitelja Kraljevstva i nismo imali gde da se sastanemo. Jehova se ponovo, u odgovoru na molitve, pobrinuo za naše potrebe. Usputni razgovor sa vlasnikom jednog dućana doveo je do toga da smo iznajmili odgovarajuće zemljište, pa smo u roku od godinu dana imali mali dom i Kraljevsku dvoranu sa 140 sedišta. Od tada smo primali blagoslov za blagoslovom, na Jehovinu hvalu.

Posebno smo cenili gostoljubivost koju su nam pružili ostrvljani. Dok smo bili u službi, često su nas nudili osvežavajućim pićima — tako dobrodošlim u tom vrućem, vlažnom podneblju. Često bismo, vrativši se kući, pronašli banane, papaje, mangoe i narandže koje su nepoznate osobe ostavljale na našem kućnom pragu.

Godine 1971, moja žena i ja smo, uz pratnju troje drugih objavitelja iz Rarotonge, putovali do ostrva Aitataki, poznatog po svojoj divnoj laguni. Među gostoljubivim stanovnicima smo pronašli ljubitelje Božje reči i započeli smo četiri biblijska studija na domu, koje smo nakon svog povratka u Rarotongu nastavili dopisivanjem. S vremenom su se te osobe na Aitatakiju krstile, te je formirana skupština. Tamo je 1978. izgrađena druga Kraljevska dvorana na Kukovim ostrvima. Jehova je nastavio davati da raste u odgovoru na naše sejanje i zalivanje (1. Korinćanima 3:6, 7).

Imao sam prednost da posetim deset ostrva u grupi Kukovih ostrva, često pod iskušavajućim okolnostima. Za jedno putovanje brodom do Atiua, udaljenog 180 kilometara, trebalo je više od šest dana zbog jakih vetrova i uzburkanog mora. (Uporedi 2. Korinćanima 11:26.) Iako su zalihe hrane bile ograničene i mnogi oko mene su bolovali od morske bolesti, ja sam bio zahvalan za Jehovinu brigu, što je dovelo do toga da sam sigurno stigao na svoje odredište.

Godine 1974. naša dozvola da ostanemo na Kukovim ostrvima je odbijena, pa smo se morali vratiti na Novi Zeland. U to vreme su na tim ostrvima bile tri skupštine.

Daljnje prednosti službe — i ispit

Ponovo na Novom Zelandu, otvorila su se nova vrata mogućnosti (1. Korinćanima 16:9). Društvu je trebao neko ko bi mogao prevoditi Kulu stražaru i drugu biblijsku literaturu na maorski Kukovih ostrva. Ta prednost je pružena meni, i do danas radim na tome. Zatim sam imao prednost da vršim redovne ponovne posete kod svoje braće na Kukovim ostrvima, najpre kao pokrajinski nadglednik, a zatim kao zamenik oblasnog nadglednika.

Na jednoj od tih posetâ, brat Aleks Napa, specijalni pionir iz Rarotonge, pošao je sa mnom na 23-dnevno putovanje okeanom koje nas je odvelo na Manahiki, Rakahangu i Penrin — ostrva u zapadnim Kukovim ostrvima. Jehova je na svakom ostrvu podstaknuo srca gostoljubivih mesnih ljudi da se pobrinu za naš smeštaj i da uzmu mnogo biblijske literature. (Uporedi Dela apostola 16:15.) Na tim ostrvima obilje je bisernih ostriga, pa su nam u mnogim prilikama ljudi nudili bisere kao prilog za troškove svetskog dela propovedanja. Tako smo, dok smo davali duhovne bisere, primali neke doslovne. (Uporedi Matej 13:45, 46.)

Kako je divan taj izdvojeni deo sveta! Zamislite ogromne morske pse kako u laguni mirno plivaju zajedno s decom! Kakav je veličanstven spektakl predstavljalo noćno nebo! Kako su istinite reči psalmiste: „Dan ih danu javlja, noć noći kazuje“ (Psalam 19:3).

Zatim je, pre devet godina, došao pravi ispit besprekornosti. Moja žena je smeštena u bolnicu sa krvarenjem u mozgu. Bila je potrebna operacija, ali se lekar nije složio da je izvrši bez upotrebe krvi. Moja žena i ja zbog savesti se nismo mogli složiti sa postupkom koji bi narušio Božji zakon. Ali, savest hirurga je diktirala da se upotrebe sva moguća sredstva, uključujući krv, da se spase život.

Zdravlje moje žene se pogoršavalo, pa je stavljena u odeljenje za intenzivnu negu, gde su bile dozvoljene samo ograničene posete. Izgubila je sluh zbog pritiska na bubne opne. Situacija je bila kritična. Nakon jedne posete lekar me je otpratio do automobila, insistirajući na tome da je jedina šansa za moju ženu operacija sa krvlju i moleći me da pristanem na to. Međutim, žena i ja smo se uzdali u Jehovu — čak i ako bi slušanje njegovog zakona dovelo do gubitka nekoliko godina u sadašnjem životu.

Iznenada je došlo do značajnog poboljšanja stanja moje žene. Kad sam jednog dana došao, našao sam je kako sedi na krevetu i čita. U narednim danima počela je da svedoči pacijentima i osoblju. Tada sam pozvan u kancelariju hirurga. „Gospodine Varerau“, rekao je, „vi ste zaista srećan čovek! Verujemo da je problem vaše žene izlečen.“ Njen krvni pritisak se neočekivano stabilizovao. Moja žena i ja smo zajedno zahvalili Jehovi i obnovili svoju odlučnost da učinimo sve što možemo u njegovoj službi.

Sada sam ponovo dodeljen na Kukova ostrva i opet služim u Rarotongi. Kakva blagoslovljena prednost! Kad se osvrnemo na proteklih gotovo pet decenija u njegovoj službi, moja žena i ja smo zahvalni Jehovi za njegovu brigu. U materijalnom pogledu nikad nismo bili bez životnih potrepština. U duhovnom pogledu, blagoslovi su bili tako brojni da se ne mogu prebrojati. Istaknut blagoslov je broj mojih telesnih rođaka koji su prigrlili istinu. Mogu nabrojati više od 200 onih koji su sada kršteni Svedoci Jehove, uključujući 65 bliskih rođaka. Jedan unuk je član porodice Betela u Novom Zelandu, dok jedna kćerka sa svojim mužem i dvojicom sinova radi na izgradnji podružnica (3. Jovanova 4).

Gledajući unapred, cenim izgled na život u raju čija će lepota širom Zemlje nadmašiti čak i lepotu divne zelene doline gde sam rođen. Kakva će prednost biti pozdraviti moju majku i oca u uskrsenju i obavestiti ih o otkupnini, Kraljevstvu i svim drugim dokazima Jehovine brige.

Moja je odlučnost, potkrepljena spoznanjem da Bog brine za mene, poput onoga što je psalmista naveo u Psalmu 104:33: „Pevaću [Jehovi] dokle sam god živ, hvaliću ja Boga svoga dokle god postojim“. (Ispričao Sarn Varerau.)

[Slika Sarna Vareraua na 26. strani]

[Slika na 28. strani]

Prva Kraljevska dvorana izgrađena na Novom Zelandu, 1950.