Boriti se s napadima panike

Robert je sedeo udobno u svojoj kancelariji. Iznenada je njegovo srce počelo da lupa. Naglo se uspravio dok mu se čelo osulo znojem. Robert je bio siguran da ima srčani napad! Zgrabio je telefon. „Događa mi se nešto grozno“, zadahtao je. „Kao da se gubim!“

TO JE bilo Robertovo prvo iskustvo s napadom panike. Nažalost, ne i poslednje. Taj isti osećaj kasnije ga je spopao u jednom restoranu i u tržnom centru. Panika se ponovo javila čak i dok je bio u poseti kod prijatelja. Uskoro je za Roberta jedino „sigurno“ mesto bila kuća. Postepeno je postao depresivan. „Razmišljao sam čak i o samoubistvu“, priznaje on.

Šest meseci kasnije Robert je naleteo na jedan novinski članak o napadima panike i agorafobiji. Ono što je saznao spasilo mu je život.

Zašto panika?

Panika je normalna reakcija tela na opasnost. Zamislite sebe kako idete preko nekog puta. Iznenada primećujete kako neki automobil juri direktno na vas. Trenutne fizičke i hemijske promene u vašem telu omogućuju vam da otrčite na sigurno.

Ali zamislite sada to isto osećanje panike bez ikakvog očiglednog uzroka. Dr R. Rid Vilson kaže: „Napadi panike nastaju kad panika zavara mozak da misli kako postoji neposredna opasnost. Tu ste, stojite između polica s namirnicama u trgovini i ne dirate nikog živog. Klik. Pali se prekidač za hitnu situaciju. ’Crveno svetlo! Svi sistemi nek se spreme za bitku!‘“

Samo oni koji su doživeli takve napade mogu u potpunosti shvatiti njihov intenzitet. Časopis American Health opisuje to kao „talas adrenalina koji juri vašim telom pet minuta ili sat vremena ili dan i zatim nestaje isto tako brzo i tajanstveno kao što je i došao, ostavljajući vas da teturate, da budete iscrpljeni i da strahujete od sledećeg“.

Koreni panike

Napadi panike obično počinju u ranom odraslom dobu i više pogađaju žene nego muškarce. Šta ih izaziva? Ne postoji neki jasan odgovor. Neki kažu da su žrtve biološki predisponirane zbog neke nepravilnosti u limbičkom sistemu mozga. Mnogi misle da se ovo stanje može naslediti, dok drugi tvrde da su hemijski procesi u mozgu izmenjeni zbog faktora koji izazivaju stres.

U nekim slučajevima napade izazivaju uspomene na traumatična iskustva, kao što su rat, silovanje ili zlostavljanje deteta. Jedno istraživanje je otkrilo da je procenat onih koji su doživeli incest i koji kasnije pate od paničnog poremećaja 13 puta veći od procenta kod opšte populacije. Zaista, premda su napadi panike i drugi sindromi sami po sebi nezavisni problemi, oni mogu biti i ono što pisac E. Su Blam naziva „žbice s incestom kao glavčinom“.

Naravno, nisu svi napadi panike izazvani traumom. Ali, Dr Vejn Kritsberg upozorava da kad je to slučaj, „tretiranje sekundarnih posledica zlostavljanja — umesto lečenja prvobitne traume — neće trajno rešiti problem. To bi bilo kao da uzimate sirup za kašalj da biste izlečili slučaj upale pluća“.

Mogu li se izlečiti?

Napadi panike mogu da se dovedu pod kontrolu. Mnogima koje strah od panike drži vezane za kuću pomoglo se terapijom izlaganja. U ovom tretmanu pacijent je izložen situaciji koje se plaši i pomaže mu se da ostane u toj situaciji dok panika ne oslabi. Oni koji imaju problem sa srcem, astmu, čir na želucu, kolitis ili neku sličnu bolest treba da se konsultuju s lekarem pre nego što pokušaju ovaj tretman.

Tehnike opuštanja mogu da se primene kako bi se ublažilo nagomilavanje nemira.a Neke od tih tehnika osmotrene su u popratnom okviru „Veštine smirivanja“. Ali nemojte čekati da panika počne. Ove veštine najbolje se vežbaju u periodima s malim nemirom. Kad se njima ovlada, one mogu oslabiti ili čak sprečiti buduće napade.

Panika uspeva na perfekcionizmu i niskom samopoštovanju. „Dok sam imao napade nemira, g. Negativko je vladao mojim životom“, kaže jedan oboleli. „Govorio sam sebi da sam zato što imam nemir inferioran u odnosu na druge i da me zato ne mogu voleti.“ Menjanje takvih stavova može smanjiti nemire koji dovode do panike.b

Veoma je vredno poveriti se o nemirima nekom pouzdanom prijatelju. Ako se ispriča o njima, to žrtvi može pomoći da razlikuje probleme koji moraju da se podnose od problema koji mogu da se reše. Ne treba prevideti ni molitvu. Psalam 55:22 (DK) kaže: „Stavi na Gospoda breme svoje, i on će te potkrijepiti. Neće dati dovijeka pravedniku da posrne.“

Umesto jednog samog, ogromnog problema, često se radi o nagomilanim malim, naizgled beznačajnim nevoljama koje izazivaju paniku — baš kao što priključivanje previše malih pojedinačnih električnih aparata na istu fazu može izbaciti osigurač. Jedno rešenje jeste da se po azbučnom redu na listiće ispiše svaki problem i da se poređaju od najjednostavnijeg problema prema najtežem. Prihvatite se jednog po jednog. Ispisivanje vaših nevolja menja njihovo značenje od nečega čega se plašite i što izbegavate na ono što možete videti i rešiti.

Nekima je pomoglo to što su uzimali prepisane sedative ili antidepresive. Međutim, treba biti oprezan. „Mislim da rešenje nije samo u lekovima“, kaže savetnik Melvin Grin. „To treba koristiti kao dodatak dok se traži rešenje... Lekovi vam mogu omogućiti da vodite normalniji život, a to vam može pružiti priliku da tražite drugu pomoć da biste se pozabavili uzrocima agorafobije i radili na svom oporavku.“

Duhovni problem?

„Mislila sam da se od hrišćana nije moglo očekivati da imaju napade nemira“, kaže Brenda, „zato što je Isus rekao ’ne uznemiravajte se‘.  Zaključila sam da se sigurno ne oslanjam dovoljno na Boga.“ Ipak, kontekst Isusovih reči iz Mateja 6:34 pokazuje da on nije govorio o paničnim poremećajima. Umesto toga, on je naglašavao da je opasno biti više zabrinut za materijalne potrebe nego za duhovne.

Zaista, čak i oni koji duhovne interese stavljaju na prvo mesto mogu biti pogođeni ovim poremećajem, kao što pokazuje sledeće iskustvo jedne žene iz Finske.

„Moj partner i ja, oboje Jehovini svedoci, bili smo angažovani u propovedanju od vrata do vrata. Iznenada sam osetila vrtoglavicu. Misli su mi se blokirale. Ništa mi nije izgledalo stvarno i uplašila sam se da ću izgubiti ravnotežu. Na sledećim vratima potpuno sam se isključila iz razgovora.

„Ovo strašno iskustvo dogodilo se 1970. Bio je to prvi u nizu čudnih napada koji su me mučili sledeće dve decenije. Uvek iznova bih se našla u nekom maglovitom svetu, nesposobna da jasno razmišljam. Osetila bih vrtoglavicu, a srce bi mi počelo da lupa. Jezik bi mi se zaplitao ili bih potpuno zanemela.

„Bila sam mlada, energična i srećna kao punovremeni sluga Jehovinih svedoka. Kako sam samo volela da drugima pomažem da razumeju Bibliju! Ali ti napadi su me stalno mučili. Pitala sam se: ’Šta je to sa mnom?‘ Jedan neurolog je moje stanje dijagnosticirao kao temporalnu epilepsiju. Sledećih deset godina uzimala sam lek koji mi je prepisao. Pa ipak, pitala sam se zašto tako slabo deluje. Počela sam da svoje stanje prihvatam kao nešto što jednostavno moram da podnosim.

„Nakon nekog vremena počela sam da shvatam da moja bolest nije epilepsija i da moj prepisani lek ne deluje. Čak su i rutinske šetnje bile neizvodiv zadatak. Plašila sam se da ne sretnem bilo koga na svom putu. Skupljala sam svu svoju snagu da budem prisutna na hrišćanskim sastancima. Često sam sedela znojeći se i omamljena s rukama na slepoočnicama, srce mi je lupalo, a mozak stao. Ponekad sam u celom telu osećala napetost i grč. U jednoj prilici bila sam sigurna da ću umreti.

„Moja služba mi je pomogla da se održim, iako nije bilo malo čudo što sam uopšte mogla nastaviti s njom. Vođenje nekog biblijskog studija je ponekad bilo tako teško da je moj pratilac morao da nastavi. Stvarno, naše propovedanje je timski napor, a Bog je na kraju onaj koji daje da raste (1. Korinćanima 3:6, 7). Ovcama slične osobe čuju i odazivaju se uprkos ograničenjima učitelja.

„Jednog dana u martu 1991. moj muž mi je pokazao jednu knjižicu o paničnom poremećaju. Opisani simptomi su bili baš kao kod mene! Pročitala sam više o toj temi, prisustvovala predavanjima i dogovorila se da odem kod specijaliste. Posle dve decenije, moj problem je konačno bio identifikovan. Bila sam na putu ka oporavku!

„Većini onih s paničnim poremećajem može se pomoći ispravnim tretmanom. Prijatelji mogu biti velika podrška kad su saosećajni. Umesto da već ojađenu dušu zasipa krivicom, razborit drug će shvatiti da osoba s paničnim poremećajem nije namerno nedruštvena. (Uporedite s 1. Solunjanima 5:14.)

„Kad se osvrnem na proteklih 20 godina, zahvalna sam što sam kroz sve to mogla da ostanem u punovremenoj službi. To je bio blagoslov potpuno vredan borbe. U isto vreme, shvatam da, poput Epafrodita, neki moraju da se odreknu prednosti službe zbog slabog zdravlja. Jehova nije razočaran takvima. On ne očekuje više nego što osoba može razumno pružiti.

„Život s ovim poremećajem me je naučio da na sebe ne gledam suviše ozbiljno. To mi je omogućilo da saosećam s drugima koji imaju ograničenja. Ali iznad svega, to mi je pomoglo da se približim Jehovi. Kroz celo svoje teško iskušenje uvek iznova sam videla da je on istinski izvor snage i utehe.“

[Fusnote]

[Okvir na 22. strani]

Veštine smirivanja

Smirite disanje. Napadi panike su često popraćeni hiperventilacijom. Da biste opustili svoje disanje, pokušajte sledeću vežbu: lezite na stomak. Brojte do šest dok udišete; brojte do šest dok izdišete. Posle toga, pokušajte to isto duboko disanje dok sedite. Zatim pokušajte to u stojećem položaju. Dišite duboko iz dijafragme i vežbajte to svakodnevno dok ne postane prirodno. Nekima koristi to što zamišljaju predivnu okolinu dok rade ovu vežbu.

Smirite razmišljanje. ’Šta ako se srušim?‘ ’Šta ako nema nikoga da mi pomogne?‘ ’Šta ako me izda srce?‘ Misli o nesreći stimulišu paniku. Pošto su to obično misli o budućim katastrofama ili prošlim napadima, pokušajte da se koncentrišete na sadašnju situaciju. „Usredsređivanje na sadašnjost trenutno smiruje“, kaže Dr Alan Goldstajn. Neki predlažu da oko ručnog zgloba nosite neku traku. Kad se jave misli o nesreći, zgrabite je i recite sebi: „Stani!“ Prekinite nemir pre nego što ima šansu da preraste u paniku.

Smirite reagovanje. Ako vas spopadne panika, nemojte se boriti protiv nje. To je samo osećanje, a osećanja ne moraju da vas povrede. Zamislite da ste na okeanu i gledate talase. Podižu se, na vrhuncu su i zatim se povlače. Panika teče na isti način. Umesto da se borite protiv talasa, putujte na njemu. Osećanje panike će proći. Kad je gotovo, nemojte burno reagovati ili preterano analizirati. Prošlo je, poput napada kijanja ili glavobolje.

Panika je poput nekog siledžije. Izazovite ga i on će napasti; nemojte ga izazvati i on će možda otići. Dr Rid Vilson objašnjava da veštine smirivanja „nisu oblikovane da biste se mogli bolje ’boriti‘ s panikom ili ’odagnati‘ paniku u tom času. Umesto toga, gledajte na njih kao na načine da provedete vreme dok panika pokušava da isprovocira borbu s vama“.

[Okvir na 23. strani]

Agorafobija, strah od straha

Kod mnogih koji pate od napada panike razvija se agorafobija. Premda se definiše kao strah od javnih mesta, agorafobija se tačnije može nazvati strah od straha. Agorafobičari se toliko plaše panike da izbegavaju sva mesta gde su se dogodili prethodni napadi. Uskoro ostaje samo jedno „sigurno“ mesto — obično kod kuće.

„Zamislite da napuštate svoju kuću“, kaže pisac Melvin Grin. „Iznenada se niotkuda pojavljuje najveći čovek koga ste ikada videli. On ima palicu za bejzbol i, bez ikakvog razloga, udara vas u glavu. Vi se oteturate nazad u kuću, ne shvatajući šta to bi. Kad se osetite bolje, provirite kroz vrata i sve izgleda normalno. Opet polazite tim putem. On je iznenada tu i opet ste dobili udarac. Vraćate se u kuću gde ste sigurni. Pogledate kroz zadnja vrata... eto ga tu. Pogledate kroz prozor... eto ga tu. Znate da ćete ako napustite sigurnost svog doma opet dobiti udarac. Pitanje glasi: hoćete li izaći?“

Mnogi agorafobičari upoređuju svoja osećanja s ovom ilustracijom i smatraju da je njihovo stanje beznadežno. Ali dr Alan Goldstajn pruža sledeće zasiguranje: „Vi niste jedinstveni, vi niste sami... Vi možete sebi pomoći.“