Pitanja čitalaca

Šta hrišćanin treba da radi kada je pozvan na porotničku dužnost?

U nekim zemljama, pravosudni sistem koristi porotu izabranu iz građanstva. Tamo gde je to uobičajeno, hrišćanin mora odlučiti kako će reagovati kada bude upućen da se javi na porotničku dužnost. Mnogi hrišćani su mirne savesti zaključili da biblijska načela ne zabranjuju da se pojavi u toj funkciji, baš kao što su se Sedrah, Misah i Avdenago povinovali zapovesti vavilonske vlade da se pojave u dolini Duri i kao što su Josif i Marija otišli u Vitlejem na zapovest rimskih vlasti (Danilo 3:1-12; Luka 2:1-4). Međutim, postoje faktori koje iskreni hrišćani mogu razmotriti.

Korišćenje porota nije univerzalno. U nekim zemljama, građanske i krivične slučajeve rešava profesionalni sudija ili veće sudija. Drugde preovladava ono što je poznato kao običajno pravo, a porote su deo sudskog procesa. Ipak, većina ljudi samo kao kroz maglu zna kako se biraju porote i šta one rade. Stoga će biti korisno steći neki pregled bilo da se suočavaš s porotničkom dužnošću ili se ne suočavaš.

Božji narod priznaje Jehovu kao Vrhovnog Sudiju (Isaija 33:22). U drevnom Izraelu, iskusni muškarci koji su bili čestiti i nepristrani, služili su kao sudije da bi rešavali sporove i odlučivali o pitanjima u vezi sa zakonom (Izlazak 18:13-22; Levitska 19:15; Ponovljeni zakoni 21:18-21). U vreme kada je Isus bio na zemlji, sudsku ulogu obavljao je Sinedrion, Jevrejski vrhovni sud (Marko 15:1; Dela apostolska 5:27-34). Nije postojala nikakva priprema da prosečan Jevrejin bude u nekoj građanskoj poroti.

Druge zemlje su koristile porote sačinjene od građana. Sokratu je sudio 501 porotnik. Suđenje od strane porote postojalo je i u Rimskoj Republici, premda je bilo ukinuto pod vladavinom careva. Kasnije, engleski kralj Henri III postarao se da okrivljenom sude njegovi bližnji. Pošto poznaju optuženog, smatralo se da će njihov sud biti pravedniji nego procedure u kojima optuženi pokušava da dokaže svoju nevinost borbom ili preživljavanjem nekih muka. Kako je vreme odmicalo, pravosudni sistem je preinačen u jedno uređenje u kome je trebalo da grupa građana sasluša slučaj i donese presudu zasnovanu na dokazima. Jedan profesionalni sudija ih je vodio ka glavnim tačkama dokaza.

Postoji raznolikost u vrstama porota, broju porotnika i onome što je uključeno u donošenje presude. Na primer, u Sjedinjenim Državama, velika porota od 12 do 23 člana odlučuje da li postoji dovoljno dokaza da neka osoba bude optužena za krivično delo; ona ne utvrđuje krivicu ili nedužnost. Slično tome, u poroti islednika u slučaju naprasne smrti (porota za utvrđivanje uzroka smrti), porotnici odmeravaju dokaze da bi utvrdili da li je počinjen zločin.

Kada razmišlja o poroti — bilo da je građanski pretres ili krivični slučaj — većina ljudi ima u mislima veće od 12 građana koje sluša svedočanstvo da bi odlučilo o krivici ili nevinosti. To je mala porota, nasuprot velikoj poroti. Osobama izabranim s liste birača, vozača i tome slično, sud uglavnom šalje poruke da se jave na porotničku dužnost. Neki automatski mogu biti diskvalifikovani, kao što su osuđivani zločinci i mentalno nesposobni. U zavisnosti od lokalnog zakona, drugi — kao što su doktori, sveštenici, advokati ili vlasnici trgovina — mogu tražiti izuzeće. (Neki mogu biti izuzeti zbog jakih ličnih prigovora ili prigovora savesti na porotničku službu.) Međutim, vlasti sve više eliminišu izuzeća tako da su svi obavezni da se odazovu na porotničku dužnost, možda i više puta tokom godina.

Nije bezuslovno da svi koji se jave na porotničku dužnost sede kao porotnici na nekom suđenju. Iz grupe osoba koje su pozvane na porotničku dužnost, neke se biraju nasumce kao potencijalni porotnici za neki poseban slučaj. Zatim sudija identifikuje strane i njihove zastupnike i opisuje prirodu slučaja. On i zastupnici ispituju svakog potencijalnog porotnika. To je vreme da se otvoreno govori ako osoba ima sa savešću povezan razlog da ne služi zbog prirode tog slučaja.

Grupa treba da bude svedena na broj koji će konačno zasedati do kraja suđenja u tom slučaju. Sudija će otpustiti svakoga čija nepristranost može biti dovedena u pitanje zbog moguće koristi u tom slučaju. Takođe, zastupnici obe strane imaju posebno pravo da otpuste nekoliko porotnika. Svi koji su otpušteni za to porotničko veće vraćaju se u porotničku grupu da bi čekali na nasumičan izbor za druge slučajeve. Neki hrišćani u toj situaciji iskoristili su vreme da daju neformalno svedočanstvo. Nakon nekoliko dana, osoba je ispunila porotničku dužnost, bilo da je konačno zasedala kao porotnik ili nije.

Hrišćani se trude da ’gledaju svoje poslove‘, a ne da se mešaju u „tuđe poslove“ (1. Solunjanima 4:11; 1. Petrova 4:15). Kada ga je jedan Jevrejin zamolio da presudi neku stvar u vezi s nasleđem, Isus je odgovorio: „Čoveče, ko je mene postavio da vam budem sudija, ili da vam podelim imanja vaša?“ (Luka 12:13, 14). Isus je došao da objavi dobru vest o Kraljevstvu, a ne da rešava pravne stvari (Luka 4:18, 43). Isusov odgovor je možda podstakao tog čoveka da primeni način za rešavanje sporova koji je bio izložen u Božjem zakonu (Ponovljeni zakoni 1:16, 17). Premda su ova mišljenja razložna, odaziv na poziv da se javi na porotničku dužnost nije isto što i mešati se u tuđe stvari. To je bliže situaciji Danilova tri druga. Vavilonska vlada im je zapovedila da se pojave u dolini Duri, a oni su to i uradili ne povredivši Božji zakon. Ono što su posle toga uradili bilo je nešto drugo, kao što Biblija pokazuje (Danilo 3:16-18).

Otkad su Božje sluge prestale da budu pod Mojsijevim zakonom, oni su morali dolaziti u kontakt sa svetovnim sudovima u različitim zemljama. Apostol Pavle je podstakao ’svete‘ u Korintu da razmirice rešavaju unutar skupštine. Premda je na sudije svetovnih sudova ukazao kao na ’nepravedne‘, Pavle nije poricao da svetovni sudovi imaju svoje mesto u rešavanju svetovnih stvari (1. Korinćanima 6:1). On se branio pred rimskim sudom, čak se i žalio Caru zbog svog slučaja. To znači da svetovni sudovi nisu u osnovi pogrešni (Dela apostolska 24:10; 25:10, 11).

Svetovni sudovi funkcionišu kao ’više vlasti‘. Oni su ’postavljeni na svoje relativne položaje od strane Boga‘ (NW), i oni donose i sprovode zakone. Pavle je pisao: „Zvaničnik je sluga Božji za tvoje dobro. Ali ako zlo činiš boj se, jer uzalud ne nosi mača; jer je Božji sluga da vrši osvetu, i da kazni onoga koji zlo čini.“ Hrišćani se ne ’suprote vlasti‘ dok sprovodi takve zakonske dužnosti, jer ne žele da se ’protive‘ i prime osudu (Rimljanima 13:1-4; Titu 3:1).

Prilikom uravnoteživanja faktora, hrišćani treba da razmotre da li se mogu podložiti nekim Carevim zahtevima. Pavle je savetovao: ’Podajte svakome [višim vlastima] što ste im dužni: kome dakle porezu, porezu, kome danak, danak; kome strah, strah; kome čast, čast‘ (Rimljanima 13:7). To je jednostavno što se tiče poreza u novcu (Matej 22:17-21). Ako Car kaže da građani moraju dati svoje vreme i snagu da bi se očistili putevi ili obavio drugi posao to je među Carevim zahtevima, i svaki hrišćanin mora da odluči da li će se potčiniti tome (Matej 5:41).

Neki hrišćani na porotničku službu gledaju kao na davanje Caru carevog (Luka 20:25). U porotničkoj dužnosti zadatak je saslušati dokaze i izneti pošteno mišljenje o činjeničnom stanju ili zakonu. Na primer, u velikoj poroti, porotnici odlučuju da li dokazi opravdavaju da neko bude izveden pred sud; oni ne utvrđuju krivicu. A šta je sa opštim suđenjem? U građanskom slučaju, porota može dosuditi odštetu ili kompenzaciju. U krivičnom slučaju, oni treba da utvrde da li dokazi podupiru presudu o krivici. Ponekad preporučuju koju kaznu predviđenu zakonom treba primeniti. Tada vlada koristi svoju vlast „da kazni onoga koji zlo čini“, to jest ’da kazni zločinca‘ (1. Petrova 2:14).

Šta ako hrišćanin smatra da mu savest ne dozvoljava da služi u nekoj posebnoj poroti? Biblija ne spominje porotničku dužnost, tako da on ne može da kaže: ’Moja religija je protiv toga da služim u nekoj poroti.‘ U zavisnosti od slučaja, on može izjaviti da je protiv njegove lične savesti da služi u poroti za neki poseban slučaj. To se može odnositi na slučaj koji uključuje seksualni nemoral, abortus, ubistvo bez predumišljaja, ili neko drugo sporno pitanje u kome je njegovo mišljenje oblikovano biblijskim spoznanjem, a ne pukim svetovnim zakonom. Međutim, u stvarnosti je sasvim moguće da suđenje za koje je izabran ne obuhvata takva sporna pitanja.

Zreli hrišćanin će takođe razmisliti o tome da li će snositi ikakvu odgovornost za kaznu koju donesu sudije. (Uporedi s Postanjem 39:17-20; 1. Timoteju 5:22). Ako je greškom doneta presuda o krivici i izrečena smrtna kazna, da li će hrišćanin u poroti deliti krivicu za krv? (Izlazak 22:2; Ponovljeni zakoni 21:8; 22:8; Jeremija 2:34; Matej 23:35; Dela apostolska 18:6). Na Isusovom suđenju Pilat nije želeo da bude ’kriv za krv tog čoveka‘. Jevreji su spremno rekli: „Krv njegova na nas i na decu našu“ (Matej 27:24, 25).

Ako se hrišćanin javio na porotničku dužnost, kao što je vlast naredila, ali zbog svoje lične savesti odbija da služi u nekom slučaju uprkos insistiranju od strane sudije, hrišćanin treba da bude spreman da se suoči s posledicama — bilo da je to novčana kazna ili zatvor (1. Petrova 2:19).

U konačnoj analizi, svaki hrišćanin koji se suočava s porotničkom dužnošću mora odlučiti koji će pravac slediti, zasnovan na njegovom razumevanju Biblije i njegovoj vlastitoj savesti. Neki hrišćani su se javili na porotničku dužnost i služili su u nekim porotama. Drugi su se osećali prisiljenima da to odbiju uprkos suočavanju s kaznom. Svaki hrišćanin mora sam za sebe odlučiti šta će uraditi, a drugi ne treba da kritikuju njegovu odluku (Galatima 6:5).