Da li su tvoji darovi žrtva?

Uravnotežen stav o prilozima

NAKON što je Isus učio narod o mnogim stvarima, tada „sedeći prema sanduku za priloge, gledaše Isus kako narod meće novac u sanduk hramski“ (Marko 12:41, BA). Potom sledi dobro poznati izveštaj o novčićima siromašne udovice. Ali zašto je Isus tamo sedeo i posmatrao kako narod prinosi svoje darove? Nije li on svojim učenicima rekao da ni jednom ne dozvole da leva ruka zna šta radi desna kada daju darove milosrđa? (Matej 6:3).

Malo ranije je Isus strogo osudio religiozne vođe jer su primećivali nepoštene metode da bi pojeli „kuće udovičke“. Rekao je za te religiozne voće: „biće još teže osuđeni“ (Marko 12:40). Da bi svoje učenike naučio o nečem, obratio je svoju pažnju na ljude oko kutija za priloge. S obzirom da danas čujemo mnogo toga o velikim prihodima u vezi sa crkvenim organizacijama, o zloupotrebi novca i o raskošnom stilu života odgovornih, biće dobro ako tačno pazimo na ono što je Isus rekao (Molimo pročitaj Marko 12:41-44).

Kutije za priloge

U izveštaju stoji da je Isus seo „prema sanducima za priloge“. To je očigledno bilo u predvorju za žene, gde je na zidovima bilo postavljeno mnoštvo kutija, da bi ljudi mogli ubacivati svoje darove. Prema judejskoj tradiciji bilo je ukupno 13 kutija. Na jevrejskom su nazvane trube jer su na gornjoj strani imale mali otvor u obliku levka na trubi. Smatra se da niko nije ušao u hram ako nije nešto stavio unutra.

Francuski profesor Edmond Stapfer u svojoj knjizi Palestina za vreme Hrista (1885), daje veoma detaljan opis ovih kutija za priloge. Njegovo opisivanje daje nam određen uvid u religiozni život ondašnjih ljudi, pre svega u pogledu njihovih priloga za službe u hramu.

„Svaki sanduk je bio određen za drugu svrhu, označen jednim natpisom na jevrejskom jeziku. Na prvom je stajalo: Novi sikali; to su bili sikali određeni za izdatke tekuće godine. Na drugom: Stari sikali; to su bili sikali određeni za izdatke od prethodne godine. Na trećem: Grlice i mladi golubovi; novac stavljen u ovaj sanduk, bio je cena koju su morali platiti oni koji su morali žrtvovati dve grlice ili dva mlada goluba, jednog za žrtvu paljenicu, drugog kao žrtvu za grehe. Na četvrtom sanduku je stajalo: Žrtve paljenice; ovaj novac je pokrivao izdatke za druge žrtve paljenice. Peti je nosio natpis: Drva; u njemu su bili darovi za nabavku drva za vatru na oltaru. Šesti: Kađenje (novac za kupovanje stvari za kađenje). Sedmi: Za svetinju (novac za pomirilište). Šest ostalih sanduka je nosilo natpis: Dobrovoljni darovi.“

Natpisi prva dva sanduka bili su u vezi sa ličnom porezom od pola sikala (u grčkom novcu dve drahme) koje je trebao da plati svaki odrasli muškarac prema zakonu za održavanje hrama i tamo sprovođenih službi, kao i za dnevne žrtve u korist celog naroda. Ovaj porez je često bio sakupljan u mesnim opštinama a onda donošen u hram (Matej 17:24).

Prema zakonu Izraelci su bili takođe zaduženi da prinose različite darove u njihovu sopstvenu korist. Neki su donošeni za učinjene grehe, drugi iz ceremonijalnih razloga a neki opet iz predanosti i zahvalnosti. Oni sanduci označeni sa „Grlice i mladi golubovi“ i „Žrtva paljenica“ bili su predviđeni za ovu svrhu. „U trubu III“, kako piše u knjizi Hram, njegova sveštenička služba i položaj, „žene su ubacivale novac u vrednosti grlice koje su morale prineti kao žrtvu paljenicu i žrtvu za grehe, koji je dnevno vađen i za koji je tada žrtvovan odgovarajući broj grlica“. To su verovatno činili i roditelji malog Isusa (Vidi Luka 2:22-24; 3. Mojsijeva 12:6-8).

Za upotrebu drva i kađenja na oltaru kao i za dobrovoljne žrtve bio je takođe ubacivan novac. U ovom slučaju je prema profesoru Stapferu važilo sledeće: „Ako je neko dao novac za drva ili kađenje, tada nije smeo ubaciti manje od tačno određene sume novca. Najmanje se morala dati cena za jednu šaku tamjana ili za dve cepanice koje su bile duge jedan lakat.“

Šta učimo iz toga? Očigledno je da su Izraelci imali čitav niz dužnosti u održavanju šatora od sastanka a kasnije hrama u Jerusalimu, centra pravog obožavanja. Žrtve i darovi bili su čvrst sastavni deo njihovog obožavanja. U stvari, zakon je nalagao ’da niko ne dođe pred Jehovu praznih ruku’ (5. Mojsijeva 16:16). Ali kako su oni smatrali ove dužnosti?

Različita mišljenja

Iz biblijskog izveštaja se može spoznati da su ljudi u Mojsijevo i Davidovo vreme a kasnije, za vreme vladavine Joasa i Josije, bili veoma darežljivi i velikodušni (2. Mojsijeva 36:37; 1. Dnevnika 29:19; 2. Dnevnika 24:4-14; 34:9, 10). Oni su se radovali da su mogli da učestvuju u izgradnji i održavanju Jehovinog doma kao i unapređivanju pravog obožavanja. Njihovi osećaji dolaze u pravom smislu do izražaja kroz Davidove reči: „Obradovah se kad mi rekoše: hajdemo u dom Jehovin!“ (Psalam 122:1).

Ali nisu svi imali ovaj duh velikodušnosti. Na primer, čitamo da su sveštenici u danima Malahije Jehovi žrtvovali nešto što je „oteto, hromo i bolesno“. Umesto da se raduju svojoj službenoj prednosti oni su se žalili: „Gle, kolika muka!“ (Malahija 1:13).

U Isusovo vreme su neki takođe koristili situaciju za unapređenje svojih interesa. Na primer, ozloglašeni menjači novaca nisu bili u hramu da bi samo menjali novac. Činjenica je da su mnogo veću zaradu imali od toga što je samo jevrejski sikal bio prihvatljiv kao dar, te su oni koji su došli sa rimskim ili grčkim novcem morali menjati. Prema Alfredu Edershajmu, autoritetu za judejsku istoriju, „bankarima je dozvoljeno, da za svaku polovinu sikala zahtevaju jedan srebrni meah, što iznosi oko četvrt denara (ili denariusa, plata radnika za jedan dan)“. Ako je to tačno, onda nije teško ustanoviti do kakvog je unosnog posla dovelo to menjanje novca i zašto su religiozne vođe bile tako razljućene kada je Isus isterao napolje menjače novca.

„Od sirotinje svoje“

Sve to samo potvrđuje Isusovo objašnjenje o malom prilogu siromašne udovice, koji je nesumnjivo ubacila u jedan od sanduka sa natpisom „dobrovoljni prilozi“. Kao udovica, ona nije morala da plaća lični porez i radi njenih ograničenih sredstava verovatno nije bila u stanju da da prilog za žrtvu paljenicu, drva ili za kađenje. Ipak htela je nešto da učini i da na neki način pokaže svoju ljubav prema Jehovi. Nije htela biti po strani ili da davanje prepusti onima koji su bili ’u stanju’ da to čine. Isus je rekao: „Ona od svoje nemaštine stavi sve što je imala, sav svoj imetak“ (Marko 12:44, dr Čarnić).

Iz ovog izveštaja možemo izvući mnoge pouke. Najistaknutija se sastoji verovatno u tome, mada svi mi imamo prednost da podupiremo pravo obožavanje našim materijalnim sredstvima, da u stvari u Božjim očima nisu najvredniji oni darovi bez kojih mi možemo nego oni koji su nama veoma dragoceni. Drugim rečima: Dajemo li ono čega se možemo odreći? Ili, da li su naši darovi stvarno prava žrtva?

Unapređivati pravo obožavanje danas

Danas Jehovini svedoci unapređuju pravo obožavanje time što revno propovedaju „dobru vest o Carstvu... po čitavoj nastanjenoj zemlji“ (Matej 24:14). Za savlađivalje ovog ogromnog zadatka nisu potrebni samo požrtvovani napori, vreme i energija nego i znatna finansijska sredstva. Kao što se izveštava u Godišnjaku Jehovinih svedoka 1987. „potrošeno je u toku 1986. godine ukupno 23 545 801,70 američkih dolara za finansijsko podupiranje... 2 762 misonara, 13 351 specijalnog pionira, kao za nadglednike i njihove supruge u 3 353 pokrajine i oblasti“. Osim toga nastali su veliki izdaci „u vezi sa kupovinom, gradnjom i renoviranjem zgrada, opremom glavnog biroa Zajednice i 93 podružnice kao i snabdevanjem 8 920 dobrovoljaca, koji služe u betelskim porodicama“.

Često se postavlja pitanje: „Odakle sav taj novac?“ Jehovini svedoci ne prikupljaju priloge kao crkve hrišćanstva, niti se ikome obraćaju sa ma kakvim zahtevima za priloge. Umesto toga u njihovim kraljevskim dvoranama nalaze se kutije za priloge – slične sanducima za priloge u biblijsko vreme. Povremeno se postavljaju i sanduci za određenu svrhu, kao na primer za gradnju kraljevskih dvorana. Prilozi za unapređivanje dela propovedanja širom sveta, mogu se takođe slati direktno dotičnoj podružnici Zajednice.

Kako ti misliš o ovim različitim mogućnostima da se daju prilozi? Smatraš li ih kao neki Judejci u Malahijinim danima kao mučno breme, jer možda misliš: „Gle, kolika muka!“? Ili ih smatraš kao „siromašna udovica“ za priliku da tvoju revnost i tvoje interese za pravo obožavanje pokažeš kao i želju da slaviš Jehovu sa tvojim najvrednijim stvarima? Ne zaboravi umesno pitanje: Da li su tvoji darovi žrtva?

„Okušajte me u tom, veli Jehova nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta“ (Malahija 3:10). Duhovno blagostanje i svetsko proširenje Jehovinog naroda dokazuju da Jehova to već čini. Nastavimo da prinosimo darove Jehovi koji su zaista žrtva.

[Okvir na 27. strani]

KAKO NEKI DOPRINOSE DELU PROPOVEDANJA

◻ POKLONI: Dobrovoljni prilozi u novcu mogu se slati direktno podružnici Udruženja/Zajednici u onoj državi gde davalac stanuje. U prilog se takođe može dati lična svojina kao na primer zemljište, nakit ili drugi dragoceni predmeti. Uz priloge treba uvek poslati jedno kratko pismo u kom će se objasniti da se radi o čistom prilogu.

◻ USLOVNI POKLONa: Novac se može dati Zajednici/Udruženju na raspolaganje pod uslovom da ukoliko dođe do lične potrebe, vrati novac davaocu za vreme njegovog života. Na taj način mogu se izbeći troškovi i nesigurnost kod priznanja važnosti testamenta, a biće osigurano da novac u slučaju smrti stvarno ostane kod Zajednice/Udruženja.

◻ OSIGURANJE: Zajednica/Udruženje može biti upisana kao naslednik životnog osiguranja. U svakom slučaju bi Zajednicu/Udruženje o tome trebalo obavestiti.

◻ TESTAMENTI: Lična svojina i novac može se ostaviti Zajednici/Udru ženju u nasledstvo zakonski načinjenim testamentom. Jedna kopija testamenta se treba poslati Zajednici/Udruženju.

Daljnje informacije i savete o ovim stvarima mogu se dobiti ako se piše lokalnoj podružnici Udruženja/Zajednici.

[Fusnota]