Pitanja čitalaca

Da li je Zaharija, otac Jovana Krstitelja, i ogluveo i onemeo, na šta se čini da ukazuje Luka 1:62?

Neki su došli do zaključka da je Zaharija i ogluveo. U biblijskom izveštaju čitamo: „Htedoše da mu nadenu ime njegova oca, Zaharija. Ali mati njegova progovori i reče: Ne, nego će se zvati Jovan! Rekoše joj: Nikog nema u rodbini tvojoj da mu je tako ime, i činjahu znakove ocu njegovu, da saznaju kako bi on hteo da mu nadene ime. Zaharija zaiska tablice i napisa: Jovan je ime njegovo“ (Luka 1:59-63).

Međutim, u tom izveštaju ništa posebno ne ukazuje da Zaharija u određenom vremenskom periodu nije mogao čuti.

Anđeo Gabrijel je ranije Zahariji najavio skoro rođenje sina koji je trebalo da dobije ime Jovan. Ostarelom Zahariji je bilo teško da u to poveruje. Anđeo je odgovorio: „I gle, onemićeš i nećeš moći govoriti do dana kad će to da se zbude, jer nisi verovao mojim rečima koje će se ispuniti u svoje vreme“ (Luka 1:13, 18-20). Anđeo je rekao da će biti pogođen Zaharijin govor, a ne njegov sluh.

U izveštaju dalje stoji: „Kad iziđe on ne mogaše da im govori, i oni razumeše da mu se nešto pojavilo u hramu. On im činjaše znakove i osta nem“ (Luka 1:22). Grčka reč koja je ovde prevedena s „nem“ prenosi misao otupelosti u govoru, sluhu, ili obema (Luka 7:22). Šta se desilo Zahariji? Razmotrimo šta se dogodilo kada je bio izlečen. „U taj isti čas otvoriše se usta njegova i razreši se jezik njegov, i on progovori hvaleći Boga“ (Luka 1:64). To logično vodi do zaključka da je Zahariji bila samo pogođena sposobnost govora.

Zašto su onda drugi Zahariji ’činili znakove, da saznaju kako bi on hteo da detetu nadenu ime‘? Neki prevodioci ovo čak prevode „u jeziku znakova“, ili „koristeći znakovni jezik“.

Zaharija, koji je bio nem od objave anđela, često je bio prisiljen da koristi geste, neku vrstu znakovnog jezika, da bi se izrazio. Na primer, „on... činjaše znakove“ ljudima kod hrama (Luka 1:21, 22). Kada je kasnije zatražio tablicu, morao je koristiti znakove ili geste (Luka 1:63). Dakle, moguće je da su i oni koji su se u periodu njegove nemosti nalazili oko njega takođe bili skloni upotrebi gesta.

Ipak, za znakove spomenute u Luki 1:62 postoji jedno verovatnije objašnjenje. Jelisaveta se upravo izjasnila o imenu svog sina. Tako su, a da joj ne protivreče, možda jednostavno preduzeli sledeći i ispravan korak da bi dobili odluku njenog muža. To su mogli učiniti jednostavnim kimanjem ili znakom izraženim gestom. Činjenica da svoje pitanje nisu napisali da ga Zaharija pročita može čak biti dokaz da je on čuo reči svoje žene. Tako bi obično kimanje ili neki slični znak za njega mogao imati značenje ’Dobro, svi mi (uključujući i tebe, Zaharija) čuli smo njenu preporuku, a šta je tvoja konačna odluka o detetovom imenu?‘

Odmah nakon toga se zbilo drugo čudo, koje je donelo promenu. „U taj isti čas otvoriše mu se usta njegova i razreši se jezik njegov, i on progovori“ (Luka 1:64). Nije bilo potrebno spomenuti njegov sluh ako on nije bio pogođen.