Ljudi „s osećanjima poput naših“

BIO je kralj i prorok, ali i otac pun ljubavi. Jedan od njegovih sinova je postao umišljen i ponosan. U jednom odlučnom pokušaju da prigrabi presto, pokrenuo je građanski rat, ciljajući na očevu smrt. Ali u bici koja je usledila, ubijen je sin. Kada je otac saznao za smrt svog sina, osamio se u gornju sobu i jaukao: „Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Što nisam ja umro umesto tebe! Avesalome, sine moj, sine moj!“ (2. Samuilova 18:33). Taj otac, bio je kralj David. Poput drugih Jehovinih proroka, on je bio „čovek s osećanjima poput naših“ (Jakov 5:17, NW).

U biblijsko vreme, muškarci i žene koji su govorili u Jehovino ime bili su iz svih društvenih slojeva i viđani su u svakodnevnim okvirima. Kao i mi, imali su probleme i patili usled nesavršenosti. Ko su bili ti proroci i kako su njihova osećanja bila poput naših?

Mojsije — od preterane samouverenosti do krotosti

Jedan istaknuti prorok prethrišćanske ere bio je Mojsije. Međutim, bez obzira što je imao 40 godina, nije bio spreman da služi kao Jehovin govornik. Zašto? Dok su njegova braća bila potlačena pod egipatskim faraonom, Mojsije je podizan u faraonovom domaćinstvu i bio je „silan na reči i na delu“. Zapis o tome nam kaže: „On mišljaše da će braća njegova razumeti da im Bog njegov rukom [„njegovom“, NW] davaše spasenje.“ Preterano samouveren, u odbrani jednog hebrejskog roba postupio je agresivno ubivši jednog Egipćanina (Dela apostolska 7:22-25; Izlazak 2:11-14).

Sada je Mojsije bio prisiljen da pobegne i naredne četiri decenije provede kao pastir u zabačenom Madijamu (Izlazak 2:15). Na kraju tog perioda, Jehova je Mojsija, sada sa 80 godina, postavio na dužnost proroka. Ali Mojsije više nije bio preterano samouveren. Osećao se tako nedoraslim da je doveo u pitanje to što ga je Jehova uopšte i odredio na dužnost proroka, koristeći izjave kao: „Ko sam ja da idem Faraonu“ i: „Šta ću odgovoriti?“ (Izlazak 3:11, 13). Uz Jehovinu potvrdu punu ljubavi i istu takvu pomoć, Mojsije je otišao da obavi svoj zadatak s velikim uspehom.

Jesi li ikada, poput Mojsija, dozvolio da te preterana samouverenost navede da uradiš ili kažeš nešto što se pokazalo kao bezumno? Ako jesi, prihvati s poniznošću daljnje obučavanje. Ili si se osećao da nisi dorastao da ispuniš određene hrišćanske odgovornosti? Umesto da ih odbiješ, prihvati pomoć koju ti nude Jehova i njegova organizacija. Onaj ko je pomogao Mojsiju može pomoći i tebi.

Ilija je imao osećanja poput naših u vreme disciplinovanja

„Ilija beše čovek podložan slabostima kao i mi [„s osećanjima poput naših“, NW], i pomoli se da ne bude kiše, i ne udari kiša na zemlju za tri godine i šest meseci“ (Jakov 5:17). Ilijina molitva je bila u skladu s Jehovinom voljom da disciplinuje naciju koja se okrenula od Njega. Ipak, Ilija je znao da će suša za koju se molio izazvati ljudsku patnju. Izrael je u velikoj meri bio poljoprivredna zemlja; rosa i kiša značile su ljudima život. Dugotrajna suša nanela bi krajnju bedu. Vegetacija bi se osušila; usevi bi propali. Domaće životinje koje su se koristile za rad i hranu uginule bi, a nekim porodicama bi zapretila glad. Ko bi najviše patio? Obični ljudi. Kasnije, jedna udovica je Iliji rekla da je ostala samo sa šakom brašna i malo ulja. Bila je posve sigurna da će ona i njen sin uskoro umreti od gladi (1. Kraljevima 17:12). Da bi se Ilija molio onako kako se molio, morao je imati čvrstu veru da će se Jehova brinuti za Svoje sluge — bili oni bogati ili siromašni — koji nisu napustili pravo obožavanje. Kao što izveštaj pokazuje, Ilija se nije razočarao (1. Kraljevima 17:13-16; 18:3-5).

Tri godine kasnije, kada je Jehova nagovestio da će uskoro navesti kišu, Ilijina iskrena želja da vidi kraj suši, vidi se u njegovoj ponavljanoj, snažnoj molitvi dok se ’sagnuo k zemlji i metnuo lice svoje među kolena svoja‘ (1. Kraljevima 18:42). Stalno je nagonio svog slugu: „Idi, pogledaj put mora“, radi nekih nagoveštaja da je Jehova čuo njegove molitve (1. Kraljevima 18:43). Kakvu radost mora da je osetio kada je konačno, kao odgovor na njegove molitve, ’nebo dalo kišu i zemlja iznela rod svoj‘ (Jakov 5:18).

Ako si roditelj ili starešina u hrišćanskoj skupštini, možda se, kada nekoga ispravljaš, boriš s jakim osećanjima. Međutim, takva ljudska osećanja treba ublažiti uverenjem da je disciplina povremeno neophodna i kada se primenjuje s ljubavlju, ona „daje miran plod pravde onima koji su naučeni [time]“ (Jevrejima 12:11). Rezultati poslušnosti Jehovinim zakonima uvek su nešto poželjno. Poput Ilije, od srca se molimo da se oni izvrše.

Jeremija je ispoljio hrabrost uprkos obeshrabrenju

Od svih biblijskih pisaca, Jeremija je možda bio taj koji je najviše pisao o svojim osećanjima. Dok je bio mladić, nije bio rad da prihvati svoj poziv na dužnost (Jeremija 1:6). Pa ipak se i pored toga s velikom hrabrošću upustio u objavljivanje Božje reči, samo da bi se sukobio s ljutim protivljenjem sunarodnika — od kralja do seljana. To protivljenje pokatkad ga je dovelo do ljutnje i suza (Jeremija 9:3; 18:20-23; 20:7-18). U različitim prilikama rulja je nasrtala na njega, bio je tučen, stavljen u klade, pritvoren, pod pretnjom smrću i ostavljen da umre u blatnjavoj jami bez vode. Ponekad ga je čak i Jehovina poruka zabolela, kao što je to ilustrovano njegovim rečima: „Jaoh utrobe moje! utrobe moje! i u srcu boli“ (Jeremija 4:19).

Pa ipak, voleo je Jehovinu reč, rekavši: „Reči tvoje radost behu i veselje srcu mome“ (Jeremija 15:16). Istovremeno, frustracija ga je navela da Jehovi zavapi: „Hoćeš li mi kao varljiv izvor biti kao nepostojana voda?“, poput potoka koji lako presuši (Jeremija 15:18). Ipak, Jehova je razumeo njegova konfliktna osećanja i nastavio da ga podupire kako bi mogao ispuniti svoje opunomoćenje (Jeremija 15:20; vidi i 20:7-9).

Da li se, poput Jeremije, suočavaš s frustracijom ili protivljenjem u vršenju svoje službe? Gledaj na Jehovu. Nastavi da slediš njegov put, i Jehova će nagraditi i tvoj trud.

Isus je imao osećanja poput naših

Najveći prorok svih vremena, bio je Božji vlastiti Sin, Isus Hrist. Premda je bio savršen čovek, on nije gušio svoje emocije. Često je pokazivao svoja duboka osećanja, koja su sigurno bila očigledna na njegovom licu i u njegovoj reakciji prema drugima. Isus se često ’smilovao‘ i taj isti izraz koristio je kada je opisivao likove u svojim ilustracijama (Marko 1:41; 6:34; Luka 10:33).

Mora da je povisio glas kada je iz hrama isterao trgovce i životinje, rečima: „Nosite to odavde“ (Jovan 2:14-16). Petrova pobuda: „Budi dobrohotan prema sebi, Gospode“, navela ga je da energično odreaguje: „Idi od mene sotono!“ (Matej 16:22, NW; 16:23).

Isus je imao posebnu naklonost prema određenim osobama koje su s njim bile naročito bliske. Apostol Jovan je opisan kao „učenik koga Isus ljubljaše“ (Jovan 21:7, 20). Takođe čitamo: „Isus ljubljaše Martu i sestru njezinu i Lazara“ (Jovan 11:5).

Isus je takođe mogao biti ganut. Dirnuvši ga tragedija Lazarove smrti „navreše suze Isusu“ (Jovan 11:32-36). Otkrivajući bol u srcu koji je izazvala izdaja Jude Iskariotskog, Isus je iz Psalama citirao jedan izraz pun bola: „Koji sa mnom hleb jede podiže petu na me“ (Jovan 13:18; Psalam 41:10).

Čak i kada je Isus preživljavao veoma jaku bol na stubu, pokazao je ono što duboko oseća. S nežnošću je poverio svoju majku ’učeniku koga ljubljaše‘ (Jovan 19:26, 27). Kada je video dokaz pokajanja jednog od zločinaca koji su s njim bili pribijeni na stub, Isus je samilosno rekao: „Bićeš sa mnom u raju“ (Luka 23:43, NW). Možemo osetiti bujicu emocija u njegovom vapaju: „Bože moj, Bože moj, zašto si me napustio?“ (Matej 27:46). A njegove reči na samrti odisale su dubokom ljubavlju i dubokim poverenjem: „Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj“ (Luka 23:46).

Kakvo nam zasiguranje sve to pruža! „Jer nemamo prvosveštenika koji nam naše slabosti ne može oprostiti, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, a bez greha“ (Jevrejima 4:15).

Jehovino poverenje

Jehova se nikada nije pokajao zbog izbora svojih predstavnika. On je znao da su mu oni lojalni i samilosno je previđao slabosti onih koji su bili nesavršeni. A ipak, od njih je očekivao da ispune svoje opunomoćenje. Uz njegovu pomoć bili su u stanju da to učine.

Strpljivo pokazujmo poverenje u našu lojalnu braću i sestre. Oni će u ovom sistemu stvari uvek biti nesavršeni, kao i mi sami. Ali ipak, nikada ne bi trebalo da našu braću prosuđujemo kao one koji ne zavređuju našu ljubav i pažnju. Pavle je napisao: „Dužni smo dakle mi koji smo jači da podnesemo slabosti onih koji su slabi, a ne da sebi ugađamo“ (Rimljanima 15:1; Kološanima 3:13, 14).

Jehovini proroci su doživeli sva osećanja koja i mi doživljavamo. Pa ipak, oni su se uzdali u Jehovu i on im je pomogao da to prebrode. Još više od toga, Jehova im je pružio razloge za radost — dobru savest, njegovu naklonost, lojalne drugove koji su ih podržavali i zasiguranje za srećnu budućnost (Jevrejima 12:1-3). S punim poverenjem i mi se čvrsto držimo Jehove, dok oponašamo veru proroka iz davnina, ljudi „s osećanjima poput naših“.