Ne predaj se!

„Ne malaksavajmo čineći dobro; jer ćemo u svoje vreme žeti — ako ne klonemo“ (GALATIMA 6:9, Ča).

1, 2. (a) Na koje načine lav lovi? (b) Za lovljenje koga je Đavo naročito zainteresovan?

LAV lovi na različite načine. On će ponekad svoj plen napasti iz zasede kod pojila ili duž prometnih staza. Ali ponekad, kaže knjiga Portraits in the Wild, lav „jednostavno koristi situaciju — na primer, kad naiđe na zebrino usnulo ždrebe“.

² Naš ’protivnik, đavo‘, objašnjava apostol Petar, „kao lav ričući hodi i traži koga da proždre“ (1. Petrova 5:8). Pošto zna da je njegovo preostalo vreme kratko, Sotona vrši sve veći pritisak na ljude kako im ne bi dao da služe Jehovi. Međutim, ovaj „ričući lav“ je naročito zainteresovan za lovljenje Jehovinih slugu (Otkrivenje 12:12, 17). Njegove metode lova su slične metodama njegovog pandana u životinjskom carstvu. Kako to?

3, 4. (a) Koje metode Sotona koristi u lovu na Jehovine sluge? (b) Zbog toga što su ovo „teška vremena“, koja se pitanja postavljaju?

³ Ponekad, Sotona proba napad iz zasede — progonstvo ili protivljenje čiji je cilj slamanje našeg integriteta kako bismo prestali da služimo Jehovi (2. Timoteju 3:12). Ali, poput lava, u drugim prilikama Đavo jednostavno koristi situaciju. On čeka dok ne postanemo obeshrabreni ili klonuli, i zatim pokušava da iskoristi naše slabo emocionalno stanje kako bi nas naveo da se predamo. Mi ne smemo postati lak plen!

⁴ Ipak, mi živimo u najzahtevnijem razdoblju u celoj ljudskoj istoriji. U ovim ’teškim vremenima‘, mnogi od nas se pokatkad mogu osećati obeshrabreno ili opterećeno (2. Timoteju 3:1). Kako onda možemo izbeći da budemo toliko opterećeni da postanemo lak plen za Đavola? Da, kako možemo paziti na nadahnuti savet apostola Pavla: „Ne malaksavajmo čineći dobro; jer ćemo u svoje vreme žeti — ako ne klonemo“? (Galatima 6:9, Ča).

Kad nas drugi razočaraju

5. Šta je prouzrokovalo da David klone, ali šta on nije uradio?

⁵ U biblijskim vremenima, čak su se i najvernije Jehovine sluge možda osećale opterećeno. „Iznemogoh uzdišući“, napisao je psalmista David. „Svaku noć plačem, odar svoj ja plavim, suzama svojim postelju natapam svoju. Presahnu lice moje od žalosti.“ Zašto se David tako osećao? Zbog „zuluma neprijatelja mojih“, objasnio je. Ranjavajući postupci drugih prouzrokovali su Davidu takav bol u srcu da su mu suze samo tekle. Ipak, David se nije povukao od Jehove zbog onoga što su mu drugi ljudi učinili (Psalam 6:7-9).

6. (a) Kako bi na nas mogle uticati reči i postupci drugih? (b) Kako su neki sebe učinili lakim plenom za Đavola?

⁶ Slično tome, reči i postupci drugih mogu prouzrokovati da klonemo, uz veliku bol u srcu. „Ima ko govori kao da mač probada“, kažu Priče Solomunove 12:18 (DK). Kad je ta lakomislena osoba hrišćanski brat ili sestra, ’rana od proboda‘ može biti duboka. Ljudsko naginjanje može biti uvrediti se, možda gajeći ozlojeđenost. To je naročito slučaj ako mislimo da se s nama postupalo neljubazno ili nepravedno. Možda nam je teško da razgovaramo sa onim ko nas je uvredio; čak možda namerno izbegavamo njega ili nju. Opterećeni ozlojeđenošću neki su se predali i prestali dolaziti na hrišćanske sastanke. Nažalost, oni su time ’dali pristupa đavolu‘ da ih iskoristi kao lak plen (Efescima 4:27).

7. (a) Kako možemo izbeći da padnemo u Đavolje šake kad nas drugi razočaraju ili povrede? (b) Zašto treba da se otresemo ozlojeđenosti?

⁷ Kako možemo izbeći da padnemo u Đavolje šake kad nas drugi razočaraju ili povrede? Moramo nastojati da ne gajimo ozlojeđenost. Umesto toga, preduzmi inicijativu da obnoviš mir ili rešiš stvari što je pre moguće (Efescima 4:26). Kološanima 3:13 nas podstiče: „Snosite jedan drugoga i opraštajte jedan drugome, ako ima ko žalbu na koga.“ Oproštaj je naročito prikladan kad onaj koji nas je uvredio priznaje grešku i istinski mu je žao. (Uporedi s Psalmom 32:3-5 i Poslovicama 28:13.) Ipak, pomaže ako zadržimo na umu da oprostiti ne znači odobriti ili minimizirati neispravne stvari koje su drugi učinili. Oprostiti uključuje otresti se ozlojeđenosti. Ozlojeđenost je težak teret za nošenje. Ona može obuzeti naše misli, lišavajući nas sreće. Ona čak može uticati na naše zdravlje. Nasuprot tome, oproštaj, gde je prikladan, radi za našu korist. Nikada se, poput Davida, nemojmo predati i povući od Jehove zbog toga što su nam drugi ljudi rekli ili učinili!

Kad mi napravimo propust

8. (a) Zašto neki ponekad osećaju naročitu krivicu? (b) Kakva opasnost postoji u tome da nas krivica toliko proguta da dignemo ruke od sebe?

⁸ „Svi mi u mnogome grešimo“, kaže Jakov 3:2. Kada to učinimo, prirodno je da se osećamo krivim (Psalam 38:4-9). Osećanja krivice naročito mogu biti jaka ukoliko vodimo bitku protiv neke slabosti tela i periodično doživljavamo padove.a Jedna hrišćanka koja se suočavala s takvom jednom borbom objasnila je: „Više nisam imala želju da živim, jer nisam znala jesam li počinila neoprostiv greh ili ne. Mislila sam takođe kako i ne moram da se naprežem u Jehovinoj službi jer je za mene ionako verovatno prekasno.“ Kad nas krivica toliko proguta da dižemo ruke od sebe, mi Đavolu pružamo prolaz — i on ga brzo može iskoristiti! (2. Korinćanima 2:5-7, 11). Može biti da ono što je potrebno jeste uravnoteženije gledište o krivici.

9. Zašto treba da imamo poverenja u Božje milosrđe?

⁹ Kada zgrešimo odgovarajuće je da osećamo izvesnu meru krivice. Međutim, ponekad osećanja krivice istrajavaju jer hrišćanin smatra da on nikada ne može biti vredan Božjeg milosrđa. Ipak, Biblija nam srdačno zasigurava: „Ako ispovedamo grehe svoje, veran je on i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde“ (1. Jovanova 1:9). Postoji li ijedan zdravi razlog za verovanje da Bog to neće učiniti i u našem slučaju? Seti se, u svojoj Reči Jehova kaže da je on „spreman da oprosti“ (Psalam 86:5, NW; 130:3, 4). Pošto on ne može lagati, on će učiniti onako kako njegova Reč obećava, ukoliko mu dođemo s pokajničkim srcem (Titu 1:2).

10. Kakvo je srdačno zasiguranje objavila jedna ranija Kula stražara u vezi s borbom protiv neke slabosti tela?

¹⁰ Šta treba da uradiš ukoliko se boriš protiv neke slabosti i doživiš ponovni pad? Ne predaj se! Ponovni pad ne poništava bezuslovno napredak koji si već ostvario. Izdanje ovog žurnala od 15. februara 1954. (engl.) pružilo je sledeće srdačno zasiguranje: „Mi [možda] utvrđujemo da se spotičemo i padamo mnogo puta zbog neke loše navike koja se u naš raniji šablon življenja ukorenila dublje nego što smo toga bili svesni. ... Ne očajavaj. Ne zaključuj da si počinio neoprostiv greh. To je baš onako kako bi Sotona želeo da rezonuješ. Činjenica da si žalostan i ljut na sebe sama po sebi jeste dokaz da nisi otišao predaleko. Nikad se nemoj umoriti od toga da se ponizno i iskreno obratiš Bogu, tražeći njegov oproštaj i očišćenje i pomoć. Priđi mu kao što dete, kada je u nevolji, prilazi svom ocu bez obzira koliko često zbog iste slabosti, i Jehova će ti ljubazno pružiti pomoć radi svoje nezaslužene dobrohotnosti i, ukoliko si iskren, pružiće ti ostvarenje očišćene savesti.“

Kad mislimo da ne činimo dovoljno

11. (a) Kako treba da se osećamo u vezi sa učestvovanjem u delu propovedanja Kraljevstva? (b) S kojim se osećanjima u vezi sa učestvovanjem u službi neki hrišćani bore?

¹¹ Delo propovedanja Kraljevstva igra značajnu ulogu u životu hrišćanina, i učestvovanje u njemu donosi radost (Psalam 40:9). Ipak, neki hrišćani osećaju veliku krivicu zbog toga što nisu u stanju da čine više u službi. Takva krivica bi čak mogla nagristi našu radost i navesti nas da se predamo, zamišljajući da Jehova smatra da mi nikada ne činimo dovoljno. Osmotri osećanja s kojima se neki bore.

„Znate li koliko siromaštvo troši vremena?“ napisala je jedna hrišćanska sestra koja sa svojim suprugom podiže troje dece. „Moram štedeti gde god mogu. To podrazumeva trošenje vremena na traganje po prodavnicama polovnih stvari, rasprodajama, ili čak na šivenje odeće. Takođe svake sedmice provedem sat dva radeći na kuponima [za diskontnu hranu] — u njihovom isecanju, sređivanju i razmenjivanju. Ponekad osećam veliku krivicu što obavljam te stvari, razmišljajući kako bi trebalo da to vreme provodim u službi na terenu.“

„Mislila sam da mora da ja Jehovu stvarno ne volim dovoljno“, objasnila je sestra s četvoro dece i mužem koji nije vernik. „Tako sam se ja borila s mojim služenjem Jehovi. Zaista sam snažno pokušavala, ali nikada nisam mislila da je dovoljno. Znate, nisam imala nikakvo osećanje sopstvene vrednosti, pa nisam mogla zamisliti kako bi Jehova ikada mogao prihvatiti moju službu njemu.“

Jedna hrišćanka koja je našla da je neophodno da napusti punovremenu službu rekla je: „Nisam mogla podneti tu pomisao da podbacujem u svojoj obavezanosti da Jehovi služim punovremeno. Ne možete zamisliti koliko sam bila razočarana. Plačem, kad se sada setim.“

12. Zašto neki hrišćani osećaju veliku krivicu zbog toga što nisu u stanju da urade više u službi?

¹² Potpuno je prirodno želeti služiti Jehovi što je potpunije moguće (Psalam 86:12). Ipak, zašto neki osećaju veliku krivicu jer nisu u stanju da učine više? Za neke, to je izgleda povezano sa opštim osećanjem bezvrednosti, koje je možda posledica neprijatnih iskustava u životu. U drugim slučajevima, neodgovarajuća krivica može biti posledica nerealnog gledišta o tome šta Jehova očekuje od nas. „Mislila sam da ukoliko ne zaboli, mora da ne činiš dovoljno“, priznala je jedna hrišćanka. Kao posledica toga, ona je sebi postavila preterano visoka merila — i zatim se osećala još krivljom kad nije mogla da ih dostigne.

13. Šta Jehova očekuje od nas?

¹³ Šta Jehova očekuje od nas? Jednostavno rečeno, Jehova od nas očekuje da mu služimo svesrdno, i radimo ono što dopuštaju naše okolnosti (Kološanima 3:23). Međutim, može postojati velika razlika između onoga što bismo mi voleli da učinimo i onoga što mi realno možemo učiniti. Možda smo ograničeni takvim faktorima kao što su godine, zdravlje, fizička izdržljivost ili porodične odgovornosti. Pa ipak, kad činimo sve što možemo, možemo biti sigurni da je naša služba Jehovi svesrdna — ni manje ni više svesrdna od službe onog kome zdravlje i okolnosti dopuštaju da bude u punovremenoj službi (Matej 13:18-23).

14. Šta možeš uraditi ukoliko ti je potrebna pomoć u određivanju šta realno možeš očekivati od sebe?

¹⁴ Kako onda možeš odrediti šta realno možeš očekivati od sebe? Možda bi želeo da popričaš o toj stvari s nekim zrelim hrišćanskim prijateljem od poverenja, možda s nekim starešinom ili iskusnom sestrom, što zna tvoje sposobnosti, tvoja ograničenja, i tvoje porodične odgovornosti (Poslovice 15:22). Upamti da se tvoja vrednost kao osobe u Božjim očima ne meri time koliko ti radiš u službi na terenu. Sve Jehovine sluge su njemu dragocene (Agej 2:7; Malahija 3:16, 17). Ono što ti činiš u delu propovedanja može biti više ili manje od onoga što drugi rade, ali sve dok to predstavlja ono najbolje od tebe, Jehova je zadovoljan, i nema nikakve potrebe da se osećaš krivim (Galatima 6:4).

Kad se od nas mnogo traži

15. Na koje načine se od skupštinskih starešina mnogo traži?

¹⁵ „Kome je mnogo dano“, rekao je Isus, „mnogo će se iskati od njega“ (Luka 12:48). Sigurno je da se ’mnogo iska‘ od onih koji služe kao skupštinske starešine. Poput Pavla oni se troše u korist skupštine (2. Korinćanima 12:15). Oni imaju da pripremaju govore, da obavljaju pastirske posete, da rešavaju pravne slučajeve — sve to a da ne zanemare svoju sopstvenu porodicu (1. Timoteju 3:4, 5). Neke starešine su takođe zauzete u pomaganju da se izgrade Dvorane Kraljevstva, služe u Odborima za kontaktiranje s bolnicama, rade kao dobrovoljci na većim skupovima i kongresima. Kako ovi odani ljudi koji naporno rade mogu izbeći da klonu pod težinom takvih odgovornosti?

16. (a) Kakvo je praktično rešenje Jotor ponudio Mojsiju? (b) Koja će osobina omogućiti starešini da podeli odgovarajuće odgovornosti s drugima?

¹⁶ Kad se Mojsije, skroman i krotak čovek, iscrpljivao u staranju za probleme drugih, njegov tast, Jotor, ponudio mu je jedno praktično rešenje: podeli nešto odgovornosti s drugim kvalifikovanim ljudima (Izlazak 18:17-26; 4. Mojsijeva 12:3, DK). „Mudrost je kod skromnih“, kažu Poslovice 11:2 (NW). Biti skroman znači prepoznati i prihvatiti svoja ograničenja. Skroman čovek nije nevoljan da poverava odgovornosti drugima, niti se boji da nekako gubi kontrolu time što deli odgovarajuće odgovornosti s drugim kvalifikovanim ljudimab (Brojevi 11:16, 17, 26-29). Umesto toga, on žudi da im pomogne da napreduju (1. Timoteju 4:15).

17. (a) Kako članovi skupštine mogu olakšati teret starešina? (b) Kakve žrtve daju supruge starešina, i kako im možemo pokazati da te žrtve ne uzimamo zdravo za gotovo?

¹⁷ Članovi skupštine mogu mnogo učiniti da olakšaju teret starešina. Razumevajući da starešine imaju svoje sopstvene porodice o kojima brinu, drugi neće praviti nerazumne zahteve u pogledu vremena i pažnje starešine. Niti će uzimati zdravo za gotovo voljne žrtve koje daju supruge starešina dok nesebično dele svoje muževe sa skupštinom. Jedna majka troje dece čiji muž služi kao starešina objasnila je: „Nešto na šta se nikada ne žalim jeste dodatni teret koji spremno nosim u domaćinstvu tako da moj muž može služiti kao starešina. Znam da je Jehovin blagoslov na našoj porodici bogat zbog njegovog služenja, i ne žalim se na ono što on daje. Ipak, realno, često moram više da radim u vrtu i više da disciplinujem decu nego inače zbog toga što je moj muž zauzet.“ Nažalost, ova sestra je ustanovila da su neki, umesto da razumeju njen dodatni teret, davali neosetljive komentare poput: „Zašto ti ne pioniriš?“ (Poslovice 12:18). Koliko je bolje pohvaliti druge za ono što oni čine nego kritikovati ih za ono što nisu u stanju da učine! (Poslovice 16:24; 25:11).

Jer kraj još nije došao

18, 19. (a) Zašto sada nikako nije vreme da se prestane trčati u trci za večnim životom? (b) Koji je pravovremeni savet apostol Pavle dao hrišćanima u Jerusalimu?

¹⁸ Kad trkač zna da je blizu kraja neke duge trke, on se ne predaje. Njegovo telo je možda na granici izdržljivosti — iscrpljeno, pregrejano i dehidrirano — ali uopšte nije vreme da se toliko blizu finiša prestane s trčanjem. Slično tome, mi smo kao hrišćani u jednoj trci za nagradom života, i vrlo smo blizu ciljne linije. Sada nije vreme da prestanemo s trčanjem! (Uporedi s 1. Korinćanima 9:24; Filipljanima 2:16; 3:13, 14.)

¹⁹ Hrišćani u prvom veku suočili su se sa sličnom situacijom. Oko 61. n. e., apostol Pavle je pisao hrišćanima u Jerusalimu. Vreme je isticalo — rđavi „naraštaj“, otpadnički jevrejski sistem stvari, trebalo je da ’prođe‘. Naročito su hrišćani u Jerusalimu morali biti na oprezu i verni; biće potrebno da beže iz grada kad vide da su ga opkolile ulogorene vojske (Luka 21:20-24, 32). Pavlov nadahnuti savet je dakle došao u pravo vreme: ’Nemojte se umoriti i predati u svojim dušama‘ (Jevrejima 12:3, NW). Apostol Pavle je ovde upotrebio dva živopisna glagola: „umoriti se“ (kamno) i „predati se“ (ekliomai). Prema jednom biblijskom naučniku, ove grčke reči je „Aristotel koristio za trkače koji se opuštaju i padaju u nesvest nakon što su prošli kroz cilj. Čitaoci [Pavlovog pisma] su još uvek bili u trci. Oni ne smeju prerano popustiti. Oni sebi ne smeju dozvoliti da se zbog klonulosti onesveste i sruše. Još jednom, tu je poziv na istrajnost nasuprot poteškoćama.“

20. Zašto je Pavlov savet pravovremen za nas danas?

²⁰ Kako je pravovremen Pavlov savet za nas danas! Suočeni s rastućim pritiscima, možda postoje trenuci kada se osećamo kao iscrpljeni trkač čije noge samo što ga nisu izdale. Ali mi se ne smemo predati tako blizu ciljne linije! (2. Letopisa 29:11, NW). To je baš ono što bi naš Protivnik, „ričući lav“ želeo da učinimo. Na sreću, Jehova je učinio pripreme da „umornom snagu daje“ (Isaija 40:29). Koje su to pripreme i kako ih možemo koristiti biće osmotreno u sledećem članku.

[Fusnote]

Šta je tvoj odgovor?

◻ Kako možemo izbeći da se predamo kad nas drugi razočaraju ili povrede?

◻ Koje uravnoteženo gledište o krivici nam neće dati da se predamo?

◻ Šta Jehova očekuje od nas?

◻ Kako skromnost može pomoći skupštinskim starešinama da izbegnu da klonu?

◻ Zašto je Pavlov savet u Jevrejima 12:3 pravovremen za nas danas?