Utvrđivanje slabosti, zloće i pokajanja

GREH je nešto što hrišćani mrze — ne dostizanje Jehovinih pravednih merila (Jevrejima 1:9). Nažalost, s vremena na vreme svi mi grešimo. Svi se mi borimo s nasleđenom slabošću i nesavršenošću. Ipak, u većini slučajeva, ako Jehovi priznamo naše grehe i iskreno nastojimo da ih ne ponavljamo, mi mu se možemo približiti s čistom savešću (Rimljanima 7:21-24; 1. Jovanova 1:8, 9; 2:1, 2). Mi zahvaljujemo Jehovi što, na osnovu otkupne žrtve, on prihvata našu svetu službu uprkos našim slabostima.

Ako neko upadne u ozbiljan greh zbog telesne slabosti, njemu je hitno potrebno pastirenje u skladu s postupkom koji je opisan u Jakovu 5:14-16: „Boluje li ko među vama [duhovno], neka zove starešine crkvene... ako je grehe počinio, oprostiće mu se. Ispovedajte dakle jedan drugome grehe svoje, i molite se jedan za drugoga, da se iscelite.“

Stoga kada predani hrišćanin počini veliki greh, potrebno mu je nešto više od ličnog priznanja Jehovi. Starešine moraju preduzeti izvesne korake, pošto su ugroženi čistoća ili mir skupštine (Matej 18:15-17; 1. Korinćanima 5:9-11; 6:9, 10). Starešine možda moraju da utvrde: da li se pojedinac kaje? šta je dovelo do greha? da li je to bio rezultat trenutne slabosti? da li je to bilo praktikovanje greha? Takvo utvrđivanje nije uvek jednostavno ili oštrih obrisa i zahteva znatnu razboritost.

Ipak, šta ako je greh učinjen zbog težnje u pravcu neispravnog postupanja i zlog ponašanja? Tada, odgovornost starešina je jasna. Kada je upravljao postupkom u jednoj ozbiljnoj stvari u korintskoj skupštini, apostol Pavle je rekao: „Izbacite zloga iz svoje sredine“ (1. Korinćanima 5:13). Zlim ljudima nema mesta u hrišćanskoj skupštini.

Odmeravanje slabosti, zloće i pokajanja

Kako starešine mogu znati kada se neko kaje?a To nije jednostavno pitanje. Na primer, razmisli o kralju Davidu. On je počinio preljubu i onda, u stvari, ubistvo. Ipak, Jehova mu je dozvolio da ostane živ (2. Samuilova 11:2-24; 12:1-14). Zatim razmisli o Ananiji i Sapfiri. Oni su lažući pokušali da prevare apostole, licemerno se pretvarajući da su darežljiviji nego što su zaista bili. Ozbiljno? Da. Zlo kao ubistvo i preljuba? Teško! Ipak, Ananija i Sapfira platili su svojim životima (Dela apostolska 5:1-11).

Zašto različite presude? David je upao u ozbiljan greh zbog telesne slabosti. Kada je bio suočen s onim što je učinio, on se pokajao, i Jehova mu je oprostio — iako je bio oštro kažnjen s obzirom na probleme u svom domaćinstvu. Ananija i Sapfira su zgrešili u tome što su licemerno lagali pokušavajući da prevare hrišćansku skupštinu i prema tome ’slagali su duhu svetome i Bogu‘. To se pokazalo kao dokaz zlog srca. Zbog toga su bili oštrije osuđeni.

U oba slučaja Jehova je doneo presudu, i njegova presuda je bila ispravna jer on može ispitati srca (Poslovice 17:3). Ljudske starešine to ne mogu učiniti. Dakle, kako starešine mogu raspoznati da li je neki ozbiljan greh dokaz slabosti više nego zloće?

U stvari, svaki greh je zao, ali nisu svi grešnici zli. Slični grehovi mogu biti dokaz slabosti u jednoj osobi a zloće u drugoj. Zaista, grešenje obično uključuje neku meru i slabosti i zloće od strane grešnika. Jedan odlučujući faktor jeste kako grešnik gleda na ono što je učinio i šta namerava da učini u vezi s tim. Da li on pokazuje pokajnički duh? Starešinama je potrebna razboritost da to primete. Kako oni mogu imati tu razboritost? Apostol Pavle je obećao Timoteju: „Razumi što govorim, jer Gospod će ti dati razum u svemu“ (2. Timoteju 2:7). Ako starešine ponizno ’razumeju [’stalno razmišljaju‘, NW] šta govore‘ nadahnute Pavlove reči i drugi biblijski pisci, oni će imati razboritost koja je potrebna da ispravno gledaju na one koji greše u skupštini. Tada će njihove odluke reflektovati Jehovino razmišljanje, a ne njihovo vlastito (Poslovice 11:2; Matej 18:18).

Kako se to postiže? Jedan način je da razmotre kako Biblija opisuje zle ljude i da sagledaju da li se taj opis primenjuje na pojedinca o kome se radi.

Preuzimanje odgovornosti i pokajanje

Prvi ljudi koji su izabrali pravac zloće bili su Adam i Eva. Uprkos tome što su bili savršeni i imali potpuno spoznanje Jehovinog zakona, oni su se pobunili protiv božanskog suvereniteta. Kada ih je Jehova suočio s onim što su učinili, njihove reakcije bile su vredne pažnje — Adam je krivio Evu, a Eva je krivila zmiju! (Postanje 3:12, 13). Uporedi to s Davidovom dubokom poniznošću. Kada se suočio sa svojim ozbiljnim gresima, on je prihvatio odgovornost i preklinjao je za oproštenje, govoreći: „Sagreših Gospodu“ (2. Samuilova 12:13; Psalam 51:4, 9, 10).

Starešine čine dobro ako razmatraju ova dva primera kada rešavaju slučajeve ozbiljnog greha, posebno od strane neke odrasle osobe. Da li grešnik — poput Davida kada je postao svestan svog greha — otvoreno prihvata krivicu i pokajnički traži pomoć i oproštenje od Jehove, ili pokušava da umanji ono što je učinio, možda okrivljujući nekog drugog? Istina, osoba koja greši možda želi da objasni šta je dovelo do njenih postupaka, a možda postoje okolnosti, ili prošle ili sadašnje, koje starešine možda treba da razmotre kada odlučuju kako da joj pomognu. (Uporedi Osija 4:14.) Ali ona treba da prihvati da je ona osoba koja je zgrešila i da je ona odgovorna pred Jehovom. Zapamti: „Gospod je kod onih koji su skromna [„slomljena“, NW] srca, i spasava one koji su smerna duha“ (Psalam 34:19).

Praktikovanje onoga što je zlo

U knjizi Psalama postoje mnoge reference o zlim ljudima. Takvi stihovi mogu nadalje pomoći starešinama da raspoznaju da li je osoba u osnovi zla ili slaba. Na primer, razmotrimo nadahnutu molitvu kralja Davida: „Ne zahvataj me s grešnicima [„zlim ljudima“, NW], sa onima što nepravdu čine [’praktikuju‘, NW]‚ koji s bližnjim svojim o miru govore a u srcu zlobu kriju“ (Psalam 28:3). Zapazi da su zli ljudi spomenuti u paraleli sa onima „što nepravdu čine [’praktikuju‘, NW]“. Osoba koja greši zbog telesne slabosti verovatno će prestati čim to dopre do njenog razuma. Ipak, ako neko ’praktikuje‘ ono što je zlo tako da to postaje deo njegovog života, to bi mogao biti dokaz zlog srca.

David je spomenuo još jednu karakteristiku zloće u tom stihu. Poput Ananije i Sapfire, zla osoba govori dobre stvari svojim usnama ali ima loše stvari u svom srcu. Ona može biti licemer — poput fariseja Isusovih dana koji se ’spolja pokazuju ljudima pravedni a iznutra su puni licemerja i zloće‘ (Matej 23:28; Luka 11:39). Jehova mrzi licemerstvo (Poslovice 6:16-19). Ako neko licemerno pokušava da porekne svoje ozbiljne grehe čak i kada razgovara s pravnim odborom, ili gunđajući priznaje samo ono što drugi već znaju, odbijajući da u potpunosti prizna, to bi mogao biti dobar dokaz zlog srca.

Oholo preziranje Jehove

Druge stvari koje karakterišu zlu osobu oslikane su u 10. Psalmu. Tamo čitamo: „Bezdušnik u besu svome nemilo muči uboge... grdi i mrzi Gospoda [„omalovažava Jehovu“, NW] (Psalam 10:2, 3). Kako da gledamo na predanog hrišćanina koji je ohol i omalovažava Jehovu? Sigurno, to su zli mentalni stavovi. Osoba koja greši iz slabosti, kada jednom shvati svoj greh ili kad joj se skrene pažnja na to, pokajaće se i snažno će težiti da promeni svoj život (2. Korinćanima 7:10, 11). Nasuprot tome, ako neki čovek greši zbog fundamentalnog omalovažavanja Jehove, šta će ga zaustaviti da se uvek iznova vraća na svoj grešni pravac? Ako je on ohol uprkos tome što je savetovan u duhu blagosti, kako on može imati poniznost koja je potrebna da se iskreno i istinito pokaje?

Razmotrimo sada Davidove reči u istom Psalmu samo malo dalje: „Zašto da bezdušnik [„zla osoba“, NW] ne mari za Boga? Zašto da u srcu svome kaže da ti ne istražuješ?“ (Psalam 10:13). U okruženju hrišćanske skupštine, zao čovek zna razliku između dobra i zla, ali on ne okleva da čini zlo ako misli da će se izvući. Sve dotle dok se ne plaši razotkrivanja, on daje potpunu slobodu svojim grešnim sklonostima. Za razliku od Davida, ako njegovi gresi izađu na videlo, on će spletkariti da bi izbegao disciplinu. Takav čovek veoma omalovažava Jehovu. „Nema straha od Boga pred očima njegovim... na zlo ne mrzi“ (Psalam 36:2, 5).

Povređivanje drugih

Obično, više od jedne osobe biva pogođeno grehom. Na primer, jedan preljubnik greši protiv Boga; on žrtvuje svoju ženu i decu; ako je njegov partner u grehu u braku, on žrtvuje svoju porodicu; i on baca ljagu na dobro ime skupštine. Kako on gleda na sve to? Da li pokazuje iskreno žaljenje zajedno sa istinskim pokajanjem? Ili ispoljava duh opisan u 94. Psalmu: „Ruže i drsko govore, hvale se svi koji zlo čine! Gaze narod tvoj, Gospode, i muče nasleđe tvoje; udovicu i stranca kolju a sirote ubijaju, i govore: ’Ne gleda to Gospod ne mari zato Bog Jakovljev‘“? (Psalam 94:4-7).

Verovatno, gresi o kojima se radi u skupštini neće uključivati ubistvo. Ipak duh koji se tu manifestuje — duh spremnosti da druge žrtvuje zbog lične koristi — može postati očigledan dok starešine istražuju neispravno postupanje. Takođe, tu je i arogancija, oznaka zlog čoveka (Poslovice 21:4). To je potpuno suprotno duhu pravog hrišćanina, koji je spreman da žrtvuje sebe za svog brata (Jovan 15:12, 13).

Primenjivanje božanskih načela

Ovih nekoliko smernica nije namenjeno da postave pravila. Međutim, one zaista daju predstavu o nekim stvarima na koje Jehova gleda kao na istinski zle. Da li postoji odbijanje da se prihvati odgovornost za neispravno ponašanje? Da li je prestupnik drsko ignorisao prethodni savet baš u vezi te stvari? Da li postoji ustaljeno praktikovanje ozbiljnog neispravnog postupanja? Da li prestupnik pokazuje očigledno preziranje Jehovinog zakona? Da li on čini proračunate napore da sakrije ono što je neispravno, možda zavodeći druge u isto vreme? (Juda 4). Da li se takvi napori samo intenziviraju kad to neispravno izlazi na videlo? Da li prestupnik pokazuje potpuno omalovažavanje štete koju je počinio drugima i Jehovinom imenu? Šta je s njegovim stavom? Nakon što je dat ljubazan biblijski savet, da li je on ohol ili arogantan? Da li mu nedostaje iskrena želja da izbegne ponavljanje neispravnog? Ako starešine primete takve stvari, koje snažno ukazuju na nedostatak pokajanja, oni mogu zaključiti da počinjeni gresi pružaju dokaz zloće umesto samo slabosti tela.

Čak i kada se radi o osobi koja izgleda da ima zla naginjanja, starešine ne prestaju da je podstiču da teži za pravednošću (Jevrejima 3:12). Zli pojedinci mogu se pokajati i promeniti. Kad to ne bi bio slučaj, zašto bi onda Jehova uporno molio Izrailjce: „Neka put svoj bezdušnik ostavi, nepravednik misli svoje; nek se vrati Gospodu koji će mu se smilovati, Bogu našemu, koji mnogo prašta“ (Isaija 55:7). Možda će, tokom pravnog saslušanja, starešine primetiti značajnu promenu u stavu njegovog srca kako se odražava u pokajničkom držanju i stavu.

Čak i u vreme isključenja nekog pojedinca, starešine, kao pastiri, podsticaće ga da se pokaje i pokuša da se vrati u Jehovinu naklonost. Seti se „zlog čoveka“ u Korintu. On je očigledno promenio svoj put, a Pavle je kasnije preporučio njegovo ponovno primanje (2. Korinćanima 2:7, 8). Razmotri takođe primer kralja Manasije. On je zaista bio veoma zao, ali kada se konačno pokajao, Jehova je prihvatio njegovo pokajanje (2. Kraljevima 21:10-16; 2. Letopisa 33:9, 13, 19).

Istina, postoji greh koji neće biti oprošten — greh protiv svetog duha (Jevrejima 10:26, 27). Sam Jehova utvrđuje ko je počinio taj greh. Ljudi nemaju ovlašćenje da to čine. Odgovornost starešina je da skupštinu održe čistom i da pomognu pokajničkim grešnicima da se vrate. Ako oni to čine s razboritošću i poniznošću, dopuštajući da njihove odluke odražavaju Jehovinu mudrost, onda će Jehova blagosloviti taj aspekt njihovog pastirenja.

[Fusnota]

[Slika na 29. strani]

Ananija i Sapfira su licemerno pokušali da obmanu sveti duh, pokazujući zloću srca