Kraj mržnji širom sveta

PRE nekih dve hiljade godina, jedna manjinska grupa bila je meta mržnje. Tertulijan objašnjava preovladavajući stav Rimljana prema ranim hrišćanima: „Ako nebo ne daje kišu, ako je zemljotres, ako je glad ili kuga, smesta se uzvikuje: ’Izvedite hrišćane lavovima!‘“

Uprkos tome što su bili predmet mržnje, rani hrišćani su odolevali iskušenju da se osvećuju za nepravdu. U svojoj čuvenoj Besedi na gori, Isus Hrist je rekao: „Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svoga i mrzi neprijatelja svoga. Ali vam ja kažem: Ljubite neprijatelje svoje, i molite se za one koji vas gone“ (Matej 5:43, 44).

To što su smatrali da je ’mrzeti neprijatelja‘ ispravna stvar bila je usmena tradicija Jevreja. Međutim, Isus je rekao da moramo voleti našeg neprijatelja, a ne samo našeg prijatelja. To je teško ali nije nemoguće. Voleti neprijatelja ne znači voleti sve njegove puteve ili njegova dela. Grčka reč koja se nalazi u Matejevom izveštaju potiče od agape, koja opisuje ljubav koja deluje u skladu s načelom. Osoba koja ispoljava agape, načelnu ljubav, čini dobro čak i neprijatelju koji je mrzi i s njom loše postupa. Zašto? Zato što je to način da oponaša Hrista a to je i način da se nadvlada mržnja. Jedan izučavalac grčkog je primetio: „[Agape] nam omogućava da nadvladamo našu prirodnu tendenciju ka besu i gorčini.“ Ali, da li ovo može biti efikasno u današnjem svetu koji je ispunjen mržnjom?

Doduše, nisu svi koji tvrde da su hrišćani odlučni da slede Hristov primer. Nedavna zverstva u Ruandi sprovodile su etničke grupe, čiji mnogi članovi ispovedaju da su hrišćani. Pilar Dies Espelousin (Pilar Díez Espelosín), rimokatolička monahinja koja radi u Ruandi već 20 godina, ispričala je jedan incident koji mnogo govori. Jedan čovek se približavao njenoj crkvi noseći koplje koje je očigledno koristio. Monahinja ga je upitala: „Šta to radiš, ideš okolo i ubijaš ljude? Zar ne misliš na Hrista?“ Tvrdio je da je mislio i produžio dalje da bi ušao u crkvu, spustio se na kolena i usrdno recitovao brojanicu. Ali kada je završio, otišao je da i dalje ubija. „To pokazuje da ih nismo ispravno poučili jevanđelju“, priznala je monahinja. Međutim, takvi neuspesi ne znače da je Isusova poruka manjkava. Oni koji praktikuju pravo hrišćanstvo mogu pobediti mržnju.

Pobeđivanje mržnje u koncentracionom logoru

Maks Libster je prirodni Jevrejin koji je preživeo holokaust. Iako njegovo prezime znači „omiljeni“, video je više od svog udela mržnje. On opisuje šta je u nacističkoj Nemačkoj naučio o ljubavi i mržnji.

„Odgajan sam u blizini Manhajma, u Nemačkoj, tokom 1930-ih. Hitler je tvrdio da su svi Jevreji bili bogati profiteri koji su eksploatisali nemački narod. Ali istina je da je moj otac bio samo skroman obućar. Ipak, zbog uticaja nacističke propagande, komšije su počele da se okreću protiv nas. Kada sam bio tinejdžer, meštani su silom razmazali svinjsku krv po mom čelu. Ova gruba uvreda bila je samo primer onoga što je trebalo da se desi. Godine 1939. Gestapo me je uhapsio i konfiskovao svu moju imovinu.

„Od januara 1940. pa sve do maja 1945, borio sam se da preživim u pet različitih koncentracionih logora: Zaksenhauzenu, Nojengameu, Aušvicu, Buni i Buhenvaldu. Moj otac, koji je takođe poslat u Zaksenhauzen, umro je tokom užasne zime 1940. Lično sam preneo njegov leš u krematorijum, gde je gomila mrtvih tela ležala čekajući da bude spaljena. Ukupno osam članova moje porodice umrlo je u logorima.

„Među zatvorenicima, kapose su mrzeli čak i više nego SS stražare. Kaposi su bili zatvorenici koji su sarađivali sa SS-om i zbog toga uživali izvesne naklonosti. Dodeljeno im je da nadgledaju raspodelu hrane, a takođe su nasilno tukli druge zatvorenike. Često su postupali nepravedno i svojevoljno. Smatrao sam da imam više nego dovoljan razlog da mrzim i SS i kapose, ali tokom mog zatočeništva, saznao sam da je ljubav moćnija od mržnje.

„Moralna čvrstina zatvorenika koji su bili Jehovini svedoci uverila me je da je njihova vera zasnovana na Pismu — i sâm sam postao Svedok. Ernst Vauer, Svedok kog sam upoznao u koncentracionom logoru Nojengame, podstakao me je da razvijam Hristov mentalni stav. Biblija kaže da kada je bio ’uvređen, ne odgovori uvredom, kada je bio mučen, ne izusti pretnje, nego se oslanjaše na onoga koji pravo sudi‘ (1. Petrova 2:23). Pokušavao sam da činim to isto, da osvetu prepustim Božjim rukama, koji je Sudija svih.

„Godine koje sam proveo u logorima naučile su me da ljudi često rade zle stvari zbog neznanja. Čak nisu ni svi SS stražari bili loši — bio je jedan koji mi je spasao život. Jednom sam patio od akutnog napada dijareje i bio sam preslab da bih hodao od mog posla do logora. Trebalo je da sledećeg jutra budem poslat u gasnu komoru Aušvica, ali jedan SS stražar, koji je došao iz iste oblasti Nemačke kao i ja, intervenisao je u moju korist. Dao mi je posao u SS kafeteriji, gde sam mogao da se malo odmorim dok se nisam oporavio. Jednog dana mi se ispovedio: ’Maks, osećam kao da sam u vozu koji putuje velikom brzinom i koji je van kontrole. Ako iskočim, ubiću se. Ako ostanem, biću smrvljen!‘

„Tim ljudima je bila potrebna ljubav isto koliko i meni. U stvari, ono što mi je pomoglo da izađem na kraj s bednim uslovima i svakodnevnom pretnjom pogubljenja bila je ljubav i sažaljenje, zajedno s mojom verom u Boga. Ne mogu reći da sam preživeo neozleđen, ali moji emocionalni ožiljci bili su minimalni.“

Srdačnost i dobrohotnost kojom Maks još uvek zrači 50 godina kasnije jeste snažno svedočanstvo istinitosti njegovih reči. Maksov slučaj nije usamljen. On je imao čvrst razlog da prevaziđe mržnju — želeo je da oponaša Hrista. I drugi, čiji je život vođen Pismom, postupaju na sličan način. Simon, jedan Jehovin svedok iz Francuske, objašnjava kako je saznao šta zaista znači nesebična ljubav.

„Moja majka, Ema, koja je postala Svedok kratko pre Drugog svetskog rata, poučavala me je da ljudi često čine loše stvari zato što ne znaju ništa bolje. Ona je objasnila da ako ih zbog toga mrzimo, nismo pravi hrišćani, pošto je Isus rekao da treba da volimo naše neprijatelje i da se molimo za one koji nas proganjaju (Matej 5:44).

„Sećam se jedne ekstremno teške situacije koja je stavila na ispit to ubeđenje. Tokom nacističke okupacije Francuske, majka je mnogo patila zahvaljujući komšinici u našoj zgradi. Ona je prijavila majku Gestapou i kao posledica toga, moja majka je provela dve godine u nemačkom koncentracionom logoru, gde je skoro umrla. Posle rata, francuska policija je želela da majka potpiše papir koji optužuje tu ženu kao nemačkog saradnika. Ali moja majka je to odbila, govoreći da je ’Bog Sudija i Onaj koji nagrađuje dobro i zlo‘. Nekoliko godina kasnije, ta ista komšinica je obolela od smrtonosnog tumora. Umesto da se naslađuje tuđom nesrećom, moja majka je provela mnoge sate čineći poslednje mesece njenog života što je moguće udobnijim. Nikada neću zaboraviti ovaj trijumf ljubavi nad mržnjom.“

Ova dva primera ilustruju snagu načelne ljubavi u suočavanju s nepravdom. Međutim, sama Biblija kaže da postoji „vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi“ (Propovednik 3:1, 8). Kako je to moguće?

Vreme kad se mrzi

Bog ne osuđuje svaku mržnju. U pogledu Isusa Hrista, Biblija kaže: „Pravdu si ljubio i mrzeo zlobu“ (Jevrejima 1:9). Međutim, postoji razlika između mržnje prema zlu i mržnje prema osobi koja čini zlo.

Isus je primerom pokazao ispravnu ravnotežu između ljubavi i mržnje. On je mrzeo licemerje, ali je nastojao da pomogne licemerima da promene svoj način razmišljanja (Matej 23:27, 28; Luka 7:36-50). On je osudio nasilje, ali se molio za one koji su ga pogubili (Matej 26:52; Luka 23:34). I iako ga je svet mrzeo bez razloga, on je žrtvovao svoj vlastiti život da bi svetu dao život (Jovan 6:33, 51; 15:18, 25). Ostavio nam je savršen primer načelne ljubavi i božanske mržnje.

Nepravda u nama može izazvati moralnu ogorčenost, kao što je izazvala u Isusu (Luka 19:45, 46). Međutim, hrišćani nisu ovlašćeni da osvetu uzmu u svoje vlastite ruke. „Nikome ne vraćajte zla za zlo“, savetovao je Pavle hrišćanima u Rimu. „Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima. Ne osvećujte se za sebe... Ne daj da te zlo nadvlada, nego nadvladaj zlo dobrim“ (Rimljanima 12:17-21). Kada mi lično odbijamo da gajimo mržnju ili da se osvećujemo za zlo, ljubav odnosi pobedu.

Svet bez mržnje

Da bi mržnja nestala u svetskim razmerama, ukorenjeni stavovi miliona ljudi moraju se izmeniti. Kako se to može postići? Profesor Ervin Staub daje sledeću preporuku: „Mi potcenjujemo one koje povređujemo a cenimo one kojima pomažemo. Dok više cenimo ljude kojima pomažemo i doživljavamo zadovoljstvo koje je tesno povezano s pomaganjem, takođe smatramo sebe brižljivijim i korisnijim. Jedan od naših ciljeva mora biti da stvorimo društva u kojima postoji najšira mogućnost učestvovanja u brizi za druge“ (Koreni zla /The Roots of Evil⁄).

Drugim rečima, otklanjanje mržnje zahteva stvaranje društva u kome ljudi uče da vole time što pomažu jedni drugima, društva gde ljudi zaboravljaju sva neprijateljstva koja su prouzrokovale predrasude, nacionalizam, rasizam i tribalizam. Da li takvo društvo postoji? Razmotrimo iskustvo jednog čoveka koji se lično suočio s mržnjom tokom kulturne revolucije u Kini.

„Kada je počela kulturna revolucija, poučavani smo da nije bilo mesta za kompromis u ’klasnoj borbi‘. Mržnja je bila preovladavajuća tendencija. Postao sam član Crvene garde i počeo svuda da tražim ’klasne neprijatelje‘ — čak i među svojom vlastitom porodicom. Iako sam u to vreme bio samo tinejdžer, učestvovao sam u kućnim pretresima u kojima smo tražili dokaz ’reakcionarnih sklonosti‘. Takođe sam vodio javni sastanak koji je osuđivao ’kontrarevolucionare‘. Naravno, takve optužbe ponekad su bile zasnovane više na ličnom neprijateljstvu nego na političkim razlozima.

„Video sam mnoge ljude — mlade i stare, muškarce i žene — koji su dobijali telesnu kaznu koja je postajala sve okrutnija. Jedan od mojih učitelja — dobar čovek — bio je javno prikazan na ulici kao da je bio kriminalac. Dva meseca kasnije još jedan ugledan učitelj u mojoj školi bio je pronađen mrtav u reci Sudžou, a moj učitelj engleskog bio je prisiljen da se sam obesi. Bio sam šokiran i zbunjen. Oni su bili dobrodušni ljudi. Postupati s njima na ovaj način bilo je pogrešno! Zato sam prekinuo sve moje veze s Crvenom gardom.

„Ne mislim da je ovaj period mržnje koji je kratko proždirao Kinu bio usamljeni incident. Ovaj vek je video toliko mnogo eksplozija mržnje. Međutim, ubeđen sam da ljubav može pobediti mržnju. To je nešto što sam sâm video. Kada sam počeo da se družim s Jehovinim svedocima, bio sam impresioniran istinskom ljubavlju koju su pokazivali prema ljudima različitih rasa i različitog porekla. Radujem se vremenu kada će, kako obećava Biblija, svi ljudi naučiti da vole jedni druge.“

Da, međunarodno društvo Jehovinih svedoka je živi dokaz da mržnja može biti ukinuta. Kakvo god da je njihovo poreklo, Svedoci nastoje da predrasude zamene s uzajamnim poštovanjem i da eliminišu bilo kakav trag tribalizma, rasizma ili nacionalizma. Jedna osnova za njihov uspeh jeste njihova odlučnost da oponašaju Isusa Hrista u ispoljavanju ljubavi koja je vođena načelom. Druga osnova jeste ta da se uzdaju da će Božje Kraljevstvo doneti kraj bilo kakvoj nepravdi zbog koje možda pate.

Božje Kraljevstvo je definitivno rešenje za postizanje sveta bez mržnje, sveta u kome čak neće biti zla koje bismo mrzeli. Opisana u Bibliji kao ’novo nebo‘, ova nebeska vladavina garantovaće svet oslobođen nepravde. Ona će vladati nad ’novom zemljom‘, odnosno novim društvom ljudi koji će biti obrazovani da vole jedni druge (2. Petrova 3:13; Isaija 54:13). To obrazovanje je već u toku, kao što svedoče iskustva Maksa, Simona i mnogih drugih. To je samo predukus svetskog programa za eliminisanje mržnje i njenih uzroka.

Preko svog proroka Isaije, Jehova opisuje rezultat toga: „Niti će kvara niti štete biti na svoj svetoj gori mojoj; jer će zemlja biti puna poznanja Gospoda [„Jehove“, NW] kao što je morsko korito puno vode koja ga pokriva“ (Isaija 11:9). Sam Bog objaviće prekid mržnje. To će zaista biti vreme da se voli.

[Slike na 7. strani]

Nacisti su tetovirali zatvorski broj na levoj ruci Maksa Libstera

[Slika na 8. strani]

Mržnja će uskoro biti stvar prošlosti