Gledište Biblije

Kako hrišćani treba da gledaju na misu?

ODANI katolici se slažu s papom Jovanom Pavlom II, koji je, prema listu The New York Times, nedavno „iznova potvrdio da crkva smatra grehom ako neki katolik propusti misu“. Šta je misa? Da li se Biblija i crkva slažu u ovome?

U knjizi Things Catholics Are Asked About, katolički sveštenik Martin Dž. Skot definiše misu sledećim rečima: „Misa je beskrvno žrtvovanje Hristovog tela i krvi. Na Kalvariji je bilo žrtvovanje s krvlju Hrista. Misa je u suštini ista žrtva kao ona na krstu. Ovo nije ni stilska figura, ni metafora, niti preuveličavanje.“ On još izjavljuje: „Neki tvrde da misa dovodi Božjeg Sina na naše oltare da bi Ga prinela kao žrtvu Bogu.“

Da li je misa biblijsko učenje?

Iskreni katolici veruju da se misa temelji na biblijskom učenju. Kao dokaz, ukazuju na Isusove reči za vreme Tajne večere, kako se ona obično naziva. Dok je delio hleb i vino svojim apostolima, Isus je ukazujući na hleb, rekao: „Ovo je telo moje.“ Ukazujući na vino, rekao je: ’Ovo je krv moja‘ (Matej 26:26-28). Katolici veruju da je prilikom ovih izjava Isus u stvari pretvorio hleb i vino u svoje telo i krv. Međutim, New Catholic Encyclopedia (1967) upozorava: „Ne bi trebalo da se i suviše oslonimo na doslovnost reči ’Ovo je moje telo‘ ili ’Ovo je moja krv‘... Zato što u izrazima, kao što su, ’žetva je kraj sveta‘ (Mt 13.39) ili ’ja sam pravi čokot‘ (Jv 15.1), [glagol „biti“] znači samo označavati ili predstavljati.“ Dakle, čak i ova merodavna enciklopedija priznaje da reči iz Mateja 26:26-28 ne dokazuju da su se tokom tajne večere hleb i vino promenili u Isusovo doslovno telo i krv.

Ali neko bi mogao da se pozove na to da je Isus jednom rekao: „Ja sam hleb živi, koji siđe s neba... Ko jede moje puti i pije moje krvi, ima život večni“ (Jovan 6:51, 54). Neki koji su tada slušali Isusa shvatili su njegove reči doslovno i bili šokirani (Jovan 6:60). Ali mogli bismo da upitamo, da li je Isus tom prilikom pretvorio svoje telo u hleb? Svakako ne! On je govorio figurativno. Uporedio je sebe s hlebom jer će svojom žrtvom dati život čovečanstvu. Jovan 6:35, 40 jasno označava da se uzimanje hleba i vina obavlja kroz pokazivanje vere u Isusa Hrista.

Pošto je misa jedna od glavnih ceremonija katoličke crkve, neko bi mogao da očekuje da je Pismo podržava. Ali, to nije tako. The Catholic Encyclopedia (izdanje iz 1913.) objasnila je zašto: „Glavni izvor našeg učenja... jeste tradicija, koja od najranijih vremena priznaje molitvenu vrednost misene žrtve.“ Da, rimokatolička misa se temelji na tradiciji, a ne na Bibliji.

Tradicija koja protivreči Bibliji, bez obzira koliko neko iskreno drži do nje, neprihvatljiva je Bogu. Isus je ukorio religiozne vođe svog vremena: „Vi tako ukidate reč Božju za predanja svoja“ (Matej 15:6). Pošto je Isus cenio Božju Reč, ispitajmo učenje o misi u svetlu Svetog pisma.

Koliko je puta Hrist žrtvovan?

Katolička crkva naučava da se Isus žrtvuje svaki put kada se proslavlja misa, mada tvrdi da on u stvari ne umire i da je žrtvovanje beskrvno. Da li se Biblija slaže s ovim gledištem? Zapazite šta kaže Jevrejima 10:12, 14: „Pošto prinese samo jednu žrtvu za grehe, [Isus] sede za svagda s desne strane Boga... Jer je on jednim samim prinosom usavršio za uvek one koji su osvećeni.“

Međutim, iskreni katolik može da prigovori: ’Zar ne bi trebalo da se Isus često žrtvuje? Mi svi grešimo mnogo puta.‘ Biblijski odgovor je zapisan u Jevrejima 9:25, 26 (Jerusalem Bible): „[Hrist] ne mora da sebe prinosi uvek iznova... On se jedanput i zauvek pojavio, na kraju ovog poslednjeg doba, da otkloni greh žrtvujući samog sebe.“ Dobro zapazite ovo: Hrist „ne mora da sebe prinosi uvek iznova“. U Rimljanima 5:19, apostol Pavle objašnjava zašto: „Jer kao što neposlušanjem jednog čoveka [Adama] postaše mnogi grešni, tako će poslušanjem jednoga [Isusa] mnogi postati pravedni.“ Adamov jedan čin neposlušnosti učinio je sve nas podložnima smrti; Isusov jedan iskupilački čin položio je temelj za sve nas koji iskazujemo veru u tu žrtvu, da bi nam sada gresi bili oprošteni i da se u budućnosti možemo radovati večnom životu.

U čemu je razlika ako se Isus žrtvovao jednom ili ako se žrtvuje često? U pitanju je cenjenje za vrednost Isusove žrtve. To je najveći dar koji je ikada dat — dar koji je tako dragocen, tako savršen, da se nikada ne mora ponoviti.

Isusova žrtva sigurno zaslužuje da se podsećamo na nju. Ali postoji razlika između sećanja na jedan događaj i ponavljanja istog. Na primer, par koji proslavlja svoju godišnjicu braka može da se seti dana venčanja a da ne ponavlja ceremoniju. Svake godine, Jehovini svedoci obeležavaju godišnjicu Isusove smrti čineći to onako kako je to Isus zapovedio — „za spomen“ njemu, a ne za žrtvovanje njega (Luka 22:19). Osim toga, tokom cele godine ovi hrišćani teže ka tome da gaje srdačan odnos s Jehovom Bogom preko Isusa Hrista dovodeći svoj život, svoje postupke i uverenja u sklad sa Svetim pismom.

To je često značilo da treba da izmene svoje razmišljanje. Ali Svedoci se raduju saznanju da će biti blagoslovljeni ako lojalno podržavaju Božju Reč, a ne ljudsku tradiciju. A, ako iskazuju veru u žrtvovanu Isusovu krv, koja je jedanput i zauvek prolivena pre skoro dve hiljade godina, ona će ih očistiti od svakog greha (1. Jovanova 1:8, 9).

[Slika na 26. strani]

Misa svetog Džajlsa (detalj)

[Izvor]

Erich Lessing/Art Resource, NY