Da li te vera pokreće na dela?

JEDAN oficir je bio uveren da Isus može izlečiti njegovog slugu koji je bio paralizovan. Međutim, taj oficir nije pozvao Isusa da dođe kod njega u kuću, možda zato što je smatrao da nije dostojan toga ili zato što nije bio Jevrejin. On je poslao neke jevrejske starešine da prenesu Isusu: „Gospodine, nisam dostojan da uđeš pod moj krov, nego samo reci reč i moj sluga će ozdraviti.“ Videvši da je oficir verovao da on može izlečiti čoveka čak i ako nije lično prisutan, Isus je rekao mnoštvu koje ga je sledilo: „Istinu vam kažem: ni kod koga u Izraelu nisam našao tako veliku veru“ (Matej 8:5-10; Luka 7:1-10).

Ovaj događaj nam može pomoći da se usredsredimo na jedno od suštinskih obeležja vere. Prava vera nije neko pasivno verovanje; ona je poduprta delima. Biblijski pisac Jakov je objasnio: „Vera, ako nema dela, sama po sebi je mrtva“ (Jakov 2:17). Ta činjenica je još izraženija ako uzmemo u obzir jedan stvaran primer koji pokazuje šta se može desiti kada vera postane pasivna.

Godine 1513. pre n. e., nacija Izrael je došla u jedan poseban odnos s Jehovom Bogom putem saveza Zakona. Kao posrednik tog saveza, Mojsije je sinovima Izraelovim preneo sledeće Božje reči: „Ako vi slušate glas moj, i čuvate savez moj, bićete... svet narod“ (Izlazak 19:3-6). Zaista, svetost Izraela je zavisila od poslušnosti.

Vekovima kasnije, Jevreji su počeli da pridaju veću važnost proučavanju Zakona nego primeni njegovih načela. U knjizi The Life and Times of Jesus the Messiah, Alfred Ederšajm je napisao: „[Rabini] — ’veliki ljudi ovog sveta‘ — već odavno tvrde da je proučavanje važnije od dela.“

Istina, Izraelcima iz drevnih vremena bilo je zapoveđeno da marljivo proučavaju Božje zahteve. Sam Bog je rekao: „Ove zapovesti koje ti ja danas dajem drži u srcu svome. Objasnićeš ih sinovima svojim, i govorićeš o njima kad sediš u kući svojoj i kad ideš putem, kad ležiš i kad ustaješ“ (Ponovljeni zakoni 6:6, 7). Međutim, da li je Jehova ikada želeo da proučavanje Zakona bude važnije od dela na koja taj Zakon podstiče? Hajde da vidimo.

Posvećenost proučavanju

Možda su Izraelci smatrali da je sasvim na mestu stavljati tako veliki naglasak na proučavanje Zakona, pošto je prema jevrejskoj tradiciji sam Bog svakog dana po tri sata proučavao Zakon. Onda je jasno zašto su neki Jevreji možda razmišljali na sledeći način: ’Ako Bog redovno proučava Zakon, zar ne bi trebalo da i njegova zemaljska stvorenja budu sasvim zaokupljena time?‘

Do prvog veka n. e., to što su rabini bili opsednuti analiziranjem i tumačenjem Zakona potpuno je iskrivilo njihovo razmišljanje. „Pismoznalci i fariseji... govore, a ne čine“, rekao je Isus. „Vežu teške terete i stavljaju ih ljudima na pleća, a sami neće da ih prstom svojim pomaknu“ (Matej 23:2-4). Te religiozne vođe su opterećivale obične ljude nebrojenim pravilima i propisima, dok su istovremeno oni sami licemerno pronalazili načine kako ne bi morali da ih se drže. Štaviše, ti ljudi koji su bili zaokupljeni dubokim proučavanjem, ’zanemarili su ono što je u Zakonu važnije, naime pravdu i milosrđe i vernost‘ (Matej 23:16-24).

Kako je ironično što su u nameri da se pokažu pravedni, pismoznalci i fariseji prekršili baš taj isti Zakon za koji su tvrdili da ga se pridržavaju! To što su vekovima raspravljali o rečima i nekim manje važnim detaljima iz Zakona nije ih približilo Bogu. Ishod svega toga bio je sličan zastranjivanju do kog dolazi zbog onoga što je apostol Pavle nazvao ’ispraznim razgovorima‘, ’protivrečjima‘ i lažnim ’spoznanjem‘ (1. Timoteju 6:20, 21). Međutim, još jedan ozbiljan problem jeste uticaj koji je na njih imalo to beskrajno istraživanje. Nisu razvili veru koja bi ih pokretala na ispravna dela.

Puna glava, prazno srce

Kako se samo mišljenje tih jevrejskih religioznih vođa razlikovalo od Božjeg! Neposredno pre nego što su Izraelci ušli u Obećanu zemlju, Mojsije im je rekao: „Primite k srcu sve reči koje vas ja danas preklinjem da ih preporučite sinovima svojim, da bi držali sve reči ovoga zakona i vršili ih“ (Ponovljeni zakoni 32:46). Jasno je da je trebalo da pripadnici Božjeg naroda i žive po Zakonu, a ne samo da ga proučavaju.

Međutim, Izraelci su uvek iznova postupali neverno. Umesto da čine ono što je ispravno, sinovi Izraelovi ’nisu imali vere u njega i nisu poslušali njegov glas‘ (Ponovljeni zakoni 9:23; Sudije 2:15, 16; 2. Letopisa 24:18, 19; Jeremija 25:4-7). Na kraju su Izraelci počinili najgore delo kojim su pokazali da nisu imali veru — odbacili su Isusa kao Mesiju (Jovan 19:14-16). Zato je i Jehova Bog odbacio Izrael i obratio pažnju na ljude iz nacija (Dela apostolska 13:46).

Sigurno treba da budemo pažljivi kako ne bismo upali u istu zamku — da mislimo da možemo obožavati Boga punom glavom a praznim srcem. Drugim rečima, naše proučavanje Biblije treba da bude više od sticanja znanja. Tačno spoznanje mora da nam dopre do srca kako bi imalo pozitivan uticaj na naš život. Da li bi imalo smisla proučavati povrtarstvo a nikada ne posaditi nijednu biljku? Istina, možda ćemo steći izvesno znanje o tome kako se uzgaja povrće, ali nikada nećemo ubrati nikakve plodove! Slično tome, ljudi koji uče o Božjim zahtevima putem proučavanja Biblije moraju dozvoliti da seme istine dopre do njihovog srca kako bi pustilo koren i pokrenulo ih na akciju (Matej 13:3-9, 19-23).

„Budite izvršioci reči“

Apostol Pavle je rekao da „vera dolazi od onoga što se čuje“ (Rimljanima 10:17). Ovaj prirodni sled događaja — od slušanja Božje Reči do izražavanja vere u njegovog Sina Isusa Hrista — pruža nam izgled da dobijemo večni život. Međutim, potrebno je nešto više od toga da se samo kaže: ’Ja verujem u Boga i u Hrista.‘

Isus je podstakao svoje sledbenike da razviju veru koja će ih pokrenuti na dela: „Time se moj Otac proslavlja, da donosite mnogo ploda i da pokažete da ste moji učenici“ (Jovan 15:8). Kasnije je Isusov polubrat Jakov napisao: „Budite izvršioci reči, a ne samo slušači“ (Jakov 1:22). Međutim, kako možemo znati šta treba da radimo? Isus je rečju i delom pokazao šta treba da radimo kako bismo ugodili Bogu.

Dok je bio na zemlji, Isus je naporno radio kako bi unapređivao interese Kraljevstva i slavio ime svog Oca (Jovan 17:4-8). Na koji je način to činio? Mnogi ljudi odmah pomisle na to kako je Isus čudom lečio bolesne i hrome. Međutim, sledeće reči iz Matejevog jevanđelja otkrivaju glavni način na koji je to činio: „Isus poče obilaziti sve gradove i sela, poučavajući u njihovim sinagogama i propovedajući dobru vest o kraljevstvu.“ Značajno je zapaziti da Isus svoju službu nije ograničio na slučajne prilike kada je mogao da razgovara s nekolicinom prijatelja i poznanika ili sa onima koje je sretao. On se snažno naprezao, čineći sve što je mogao kako bi posećivao ljude po ’celoj Galileji‘ (Matej 4:23, 24; 9:35).

Isus je svojim sledbenicima rekao da i oni treba da učestvuju u delu stvaranja učenika. Osim toga, on im je pružio i savršen uzor u tom pogledu (1. Petrova 2:21). Isus je svojim vernim učenicima rekao: „Idite dakle i stvarajte učenike od ljudi iz svih nacija, krsteći ih u ime Oca i Sina i svetog duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Matej 28:19, 20).

Istina, učestvovanje u delu propovedanja predstavlja pravi izazov. Sam Isus je rekao: „Evo, šaljem vas kao jaganjce među vukove“ (Luka 10:3). Kada se suočimo s protivljenjem, prirodno naginjemo ka tome da se povučemo kako bismo sebe poštedeli nepotrebnog bola i uznemirenosti. Baš to se desilo one večeri kada je Isus bio uhapšen. Apostoli su pobegli savladani strahom. Kasnije te iste večeri, Petar je tri puta porekao da poznaje Isusa (Matej 26:56, 69-75).

Osim toga, možda ćeš se iznenaditi kada saznaš da je čak i apostol Pavle rekao da mu nije bilo lako da propoveda dobru vest. Skupštini u Solunu je napisao: „Uz pomoć našeg Boga skupili [smo] hrabrosti da vam govorimo Božju dobru vest s velikom borbom“ (1. Solunjanima 2:1, 2).

Pavle i drugi apostoli uspeli su da savladaju bilo koji strah koji bi ih mogao sprečiti da govore drugima o Božjem Kraljevstvu, a to možeš i ti. Kako? Najvažnije je osloniti se na Jehovu. Ako imamo bezuslovnu veru u njega, ona će nas pokrenuti na dela i moći ćemo da vršimo njegovu volju (Dela apostolska 4:17-20; 5:18, 27-29).

Bićeš nagrađen za svoja dela

Jehova je i te kako svestan truda koji ulažemo da bismo mu služili. Na primer, on zna kada smo bolesni ili umorni. Svestan je kada se osećamo nesigurno i kada nam nedostaje samopouzdanje. Kada smo opterećeni zbog finansijskih problema ili kada izgleda da nas naše zdravlje ili emocije izdaju, Jehova uvek vidi u kakvoj smo situaciji (2. Letopisa 16:9; 1. Petrova 3:12).

Koliko li je Jehovi drago kada nas vera pokreće na dela uprkos našoj nesavršenosti i poteškoćama s kojima se suočavamo! Nežna osećanja koja Jehova ima prema svojim vernim slugama nisu neka neodređena osećanja — ona se jasno vide u njegovim obećanjima. Apostol Pavle je pod Božjim nadahnućem napisao: „Bog nije nepravedan da zaboravi vaše delo i ljubav koju ste pokazali prema njegovom imenu, time što ste služili svetima i što i dalje služite“ (Jevrejima 6:10).

Možeš biti siguran da je Jehova baš onakav kako je opisan u Bibliji — ’veran Bog u kome nema nepravde‘, koji „nagrađuje one koji ga usrdno traže“ (Ponovljeni zakoni 32:4; Jevrejima 11:6). Na primer, jedna žena iz Kalifornije u SAD priseća se: „Moj otac je deset godina bio u punovremenoj službi pre nego što je osnovao porodicu. Njegove priče o tome kako ga je Jehova podržavao u službi uvek su me oduševljavale. Mnogo puta je potrošio zadnji dolar za gorivo kako bi mogao da ode u službu. Kada se vraćao kući, često bi ga pred vratima čekale namirnice, što uopšte nije očekivao.“

Osim što nam pomaže u materijalnom smislu, „Otac nežnih milosrđa i Bog svake utehe“ podržava nas i u emocionalnom i duhovnom smislu (2. Korinćanima 1:3). „Oslanjanje na Jehovu pruža pravu utehu“, kaže jedna Svedokinja koja je tokom godina prolazila kroz mnoga iskušenja. „To ti pruža mogućnost da se uzdaš u Jehovu i da vidiš kako ti priskače u pomoć.“ Možeš se ponizno približiti Bogu koji ’sluša molitve‘, sa uverenjem da će obratiti pažnju na ono što te muči (Psalam 65:3).

Oni koji učestvuju u duhovnoj žetvi žanju mnoge blagoslove i nagrade (Matej 9:37, 38). Zahvaljujući službi, mnogima se čak poboljšalo zdravlje, i to može biti slučaj i s tobom. Međutim, što je još važnije, svedočenje drugima pomaže nam da imamo još bolji odnos s Bogom (Jakov 2:23).

Nastavi da činiš dobro

Bilo bi pogrešno da kao Jehovine sluge zaključimo da je Jehova nezadovoljan ako zbog toga što smo nemoćni ili stari ne možemo da učinimo u službi sve ono što bismo želeli. Isto važi i za one koje ograničavaju slabo zdravlje, porodične odgovornosti ili druge okolnosti.

Priseti se da je apostol Pavle, kada se osećao sputano zbog izvesne nemoći ili prepreke, ’tri puta molio Gospoda da to ode od njega‘. Umesto da Jehova izleči Pavla kako bi mogao više da uradi u službi za njega, on mu je rekao: „Dovoljna ti je moja nezaslužena dobrota; jer moja sila se usavršava u slabosti“ (2. Korinćanima 12:7-10). Dakle, budi siguran da uprkos bilo kojim nepovoljnim okolnostima koje možda podnosiš, tvoj nebeski Otac ceni koliko god možeš da učiniš u vršenju njegove volje (Jevrejima 13:15, 16).

Naš Stvoritelj pun ljubavi ne traži od nas više nego što možemo da učinimo. On jednostavno traži da imamo veru koja nas pokreće na dela.

[Slika na 26. strani]

Da li je bilo dovoljno samo proučavati Zakon?

[Slike na 29. strani]

Naša vera treba da bude poduprta delima