Neka Jehova bude i tvoj Bog

U BIBLIJSKIM vremenima, neke osobe su imale tako blizak odnos s Jehovom da se kaže da je On njihov Bog. Na primer, u Bibliji se Jehova opisuje kao „Bog Avrahamov“, „Bog Ilijin“ i ’Bog Davidov‘ (Postanje 31:42; 2. Kraljevima 2:14; 20:5).

Kako su ovi ljudi razvili tako blizak odnos s Bogom? Šta možemo naučiti od njih kako bismo i mi mogli izgraditi i sačuvati blizak lični odnos sa Stvoriteljem?

Avraham „verova Jehovi“

Avraham je bio prva osoba za koju se u Bibliji kaže da je pokazivala veru u Jehovu. Vera je bila Avrahamova istaknuta odlika zbog koje je imao Božje odobravanje. U stvari, Jehova je imao takvu naklonost prema Avrahamu da se kasnije Mojsiju predstavio kao „Bog Avrahamov“ i Bog njegovog sina Isaka i unuka Jakova (Postanje 15:6; Izlazak 3:6).

Kako to da je Avraham imao takvu veru u Boga? Pre svega, on je svoju veru izgradio na čvrstom temelju. Možda ga je Jehovinim putevima poučavao Nojev sin Sim, koji je bio očevidac Božjih dela spasenja. Sim je bio živi dokaz toga da je Jehova „sačuvao Noja, propovednika pravednosti, s još sedmoro drugih kada je naveo potop na svet bezbožnih ljudi“ (2. Petrova 2:5). Avraham je možda od Sima naučio da kada Jehova nešto obeća, on to sigurno i ispuni. Bilo kako bilo, kada je Avraham dobio obećanje od Boga, on se radovao tome i svoj životni put je uskladio s tim obećanjem za koje je znao da će se sigurno ispuniti.

Pošto je bila čvrsto utemeljena, Avrahamova vera je bila potkrepljena i delima. Apostol Pavle je napisao: „Verom je Avraham, kad je bio pozvan, poslušao otišavši na mesto određeno da ga dobije u nasledstvo; otišao je, iako nije znao kuda ide“ (Jevrejima 11:8). Taj čin poslušnosti još više je učvrstio njegovu veru, jer je učenik Jakov napisao: „Vidiš da je njegova vera delovala zajedno s njegovim delima i pomoću njegovih dela vera mu se usavršila“ (Jakov 2:22).

Štaviše, Jehova je dozvolio da Avrahamova vera bude stavljena na ispit kako bi bila još čvršća. Pavle je još rekao: „Verom je Avraham, kad je bio na ispitu, gotovo prineo Isaka.“ Ispiti pročišćavaju i jačaju veru čineći je ’mnogo vrednijom od zlata‘ (Jevrejima 11:17; 1. Petrova 1:7).

Iako Avraham nije doživeo ispunjenje svih Božjih obećanja, imao je zadovoljstvo da vidi kako drugi slede njegov primer. Njegova žena Sara i još tri člana njegove porodice — Isak, Jakov i Josif — takođe se pominju u Bibliji kao primeri izuzetne vere (Jevrejima 11:11, 20-22).

Vera poput Avrahamove u današnje vreme

Vera je od presudne važnosti za svakoga ko želi da Jehova bude njegov Bog. „Bez vere nije moguće ugoditi [Bogu]“, napisao je Pavle (Jevrejima 11:6). Kako Božje sluge danas mogu imati snažnu veru poput Avrahamove?

Kao i u Avrahamovom slučaju, naša vera mora imati čvrst temelj. To se najbolje može postići putem redovnog proučavanja Biblije i publikacija temeljenih na njoj. Čitanje Biblije i razmišljanje o onome što smo pročitali može nam pružiti uverenje da će se Božja obećanja ispuniti. To će nas zatim navesti da svoj život uskladimo sa onim što sa sigurnošću očekujemo. Našu veru će zatim ojačati dela poslušnosti, kao što su učestvovanje u službi propovedanja i prisustvovanje hrišćanskim sastancima (Matej 24:14; 28:19, 20; Jevrejima 10:24, 25).

Naša vera će sigurno biti ispitana, možda progonstvom, ozbiljnom bolešću, smrću voljene osobe ili na neki drugi način. Ako ostanemo lojalni Jehovi dok prolazimo kroz te ispite, naša vera će biti još jača i postaće vrednija od zlata. Zahvaljujući toj veri, bićemo još bliži Jehovi čak i ako ne budemo lično videli ispunjenje svih njegovih obećanja. Štaviše, tada će i drugi biti ohrabreni da oponašaju našu veru (Jevrejima 13:7). Tako je bilo s Ralfom, koji je posmatrao veru svojih roditelja i oponašao je. On kaže:

„Dok sam živeo s roditeljima, oni su sve nas podsticali da ujutro ustanemo ranije kako bismo mogli zajedno da čitamo Bibliju. Tako smo pročitali celu Bibliju.“ Ralf još uvek čita Bibliju svakog jutra, i tako na jedan lep način započinje dan. Takođe je imao običaj da svake sedmice sa svojim ocem ide u službu. „Tada sam naučio da vršim naknadne posete i da vodim kućne biblijske studije.“ Ralf sada služi kao dobrovoljac u jednoj podružnici Jehovinih svedoka u Evropi. Kako je to divna nagrada za njegove roditelje koji su pokazali veru!

Čovek po Božjem srcu

Jedna istaknuta ličnost među Jehovinim slugama koje se pominju u Pismu jeste David, čovek koji se rodio oko 900 godina nakon Avrahama. Kada je Jehova izabrao Davida za budućeg kralja, prorok Samuilo je rekao: „Jehova je našao sebi čoveka po srcu svome.“ Jehova i David su imali tako blizak odnos da je prorok Isaija kasnije govorio Jezekiji o ’Jehovi, Bogu Davida, oca njegovoga‘ (1. Samuilova 13:14; 2. Kraljevima 20:5; Isaija 38:5).

Iako je David bio čovek po Božjem srcu, u nekim prilikama je dozvolio da njegove želje ovladaju njime. Tri puta je napravio ozbiljne greške: Dozvolio je da kovčeg saveza bude na neispravan način prenesen u Jerusalim; počinio je preljubu s Vitsavejom i skovao zaveru da njen muž Urija bude ubijen; i izvršio je popis stanovništva Izraela i Jude, što mu Jehova nije zapovedio. U svim tim prilikama, David je prekršio Božji zakon (2. Samuilova 6:2-10; 11:2-27; 24:1-9).

Međutim, kada se David suočio sa svojim gresima, priznao je da je odgovoran za to i nije prebacio krivicu na nekog drugog. Priznao je da kovčeg nije bio prenesen na ispravan način i rekao je da ’nisu tražili Jehovu kao što treba‘. Kada je prorok Natan razotkrio Davidovu preljubu, David je odgovorio: „Sagreših Jehovi!“ A kada je shvatio kako je suludo postupio time što je prebrojao narod, priznao je: „Sagreših mnogo što to uradih!“ David se pokajao za svoje grehe i ostao je blizu Jehove (1. Letopisa 15:13; 2. Samuilova 12:13; 24:10).

Kada pogrešimo

Ako težimo ka tome da Jehova bude i naš Bog, Davidov primer je veoma ohrabrujuć. Ako se jednom čoveku koji je bio po Jehovinom srcu moglo desiti da počini tako ozbiljne grehe, ne treba da padnemo u očaj ako se desi da, uprkos tome što dajemo sve od sebe, ponekad i mi pogrešimo ili čak počinimo neki veći greh (Propovednik 7:20). Možemo se utešiti ako uzmemo u obzir da su Davidu bili oprošteni gresi kada se pokajao. To se pre nekoliko godina desilo i Uveua.

Uve je služio kao starešina u jednoj hrišćanskoj skupštini. Jednom prilikom je podlegao svojim neispravnim željama i počinio nemoral. U početku je Uve, kao i kralj David, pokušavao da prikrije to što je uradio, nadajući se da će mu Jehova progledati kroz prste. Međutim, savest ga je toliko mučila da je jednom starešini priznao šta je učinio i starešinstvo mu je pomoglo da se oporavi nakon te duhovne katastrofe.

Uve se pokajao za svoj greh i ostao je blizu Jehove i skupštine. Bio je tako zahvalan za pomoć koja mu je pružena da je nekoliko sedmica nakon tog događaja pisao starešinama izražavajući svoju iskrenu, duboku zahvalnost. „Pomogli ste mi da ne dopustim da se zbog mene priča loše o Jehovinom imenu“, napisao je. Uve je uspeo da obnovi svoj odnos s Jehovom i s vremenom je ponovo bio naimenovan u istoj skupštini.

„Čovek s osećanjima poput naših“

Ilija, koji je živeo jedan vek pre Davida, bio je jedan od najistaknutijih izraelskih proroka. Bio je borac za pravo obožavanje u vreme kada su korupcija i nemoral bili veoma rašireni, i nikada se nije kolebao u svom predanju Jehovi. Nije čudo što je njegov naslednik Jelisej jednom prilikom Jehovu nazvao ’Bogom Ilijinim‘! (2. Kraljevima 2:14).

Pa ipak, Ilija je bio samo običan čovek. Jakov je napisao: „Ilija je bio čovek s osećanjima poput naših“ (Jakov 5:17). Na primer, nakon što je Valovim obožavaocima u Izraelu naneo težak poraz, kraljica Jezavelja mu je zapretila smrću. Kakva je bila njegova reakcija? Uplašio se i pobegao u pustinju. Tamo se, dok je sedeo pod jednom smrekom, žalio: „Dosta je! A sad Jehova, primi dušu moju jer nisam bolji od otaca svojih.“ Ilija je radije želeo da umre nego da i dalje bude prorok (1. Kraljevima 19:4).

Međutim, Jehova je pokazao razumevanje za Ilijina osećanja. Ojačao ga je i uverio da nije sam, pošto je bilo još onih koji su bili lojalni pravom obožavanju. Štaviše, Jehova je još uvek imao poverenja u Iliju i dao mu je jedan težak zadatak (1. Kraljevima 19:5-18).

Ilijina uzburkana osećanja nisu bila znak da je izgubio Božju naklonost. Kada se Isus Hrist preobrazio pred Petrom, Jakovom i Jovanom oko 1 000 godina kasnije, koga je Jehova izabrao da se u viziji pojavi sa Isusom? Mojsija i Iliju (Matej 17:1-9). Jasno je da je Jehova smatrao Iliju primernim prorokom. Iako je Ilija bio „čovek s osećanjima poput naših“, Bog je cenio njegov naporan rad u obnovi pravog obožavanja i posvećenju Njegovog imena.

Naša borba sa osećanjima

Jehovine sluge danas ponekad mogu biti obeshrabrene i zabrinute. Kako je utešno znati da se i Ilija tako osećao! I kako je ohrabrujuće znati da nas Jehova razume kada se borimo s nekim osećanjima, baš kao što je razumeo i Iliju (Psalam 103:14).

Sasvim sigurno, mi volimo Boga i naše bližnje i želimo da vršimo Jehovino delo objavljivanja dobre vesti o Kraljevstvu. Međutim, možda smo razočarani zbog slabog odziva na naše propovedanje ili smo čak zabrinuti zbog neprijateljskih pretnji pravom obožavanju. Međutim, kao što je Jehova osposobio Iliju da nastavi dalje, On osposobljava i svoje današnje sluge. Osmotrimo, na primer, slučaj Herberta i Gertrud.

Herbert i Gertrud su se kao Jehovini svedoci krstili 1952. u Lajpcigu, u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj. To je bilo teško vreme za Božje sluge, pošto je njihova javna služba bila pod zabranom. Kako se Herbert osećao kada je bilo u pitanju propovedanje od kuće do kuće?

„Ponekad smo bili veoma zabrinuti. Kada smo išli od kuće do kuće, predstavnici vlasti su se mogli svakog časa pojaviti i uhapsiti nas.“ Šta je Herbertu i drugima pomoglo da savladaju strah? „Puno smo proučavali Bibliju. Jehova nam je dao snagu da nastavimo s delom propovedanja.“ U svojoj javnoj službi, Herbert je imao mnoga ohrabrujuća, pa čak i zabavna iskustva.

Jednom prilikom, Herbert je sreo jednu sredovečnu ženu koja je pokazala zanimanje za Bibliju. Kada je ponovo navratio nekoliko dana kasnije, tu je bio i jedan mlad čovek koji je slušao razgovor. Nakon nekoliko minuta, Herbert je zapazio nešto zbog čega se uplašio. Na stolici u uglu sobe nalazila se milicionerska kapa. Pripadala je tom mladom čoveku, koji je očigledno bio milicioner, rešen da uhapsi Herberta.

„Vi ste Jehovin svedok!“, uzviknuo je mladi čovek. „Pokažite mi svoju ličnu kartu.“ Herbert mu je pokazao. Zatim se desilo nešto neočekivano. Žena se okrenula ka milicioneru i upozorila ga: „Ako se nešto desi ovom Božjem čoveku, više niste dobrodošli u ovoj kući.“

Mladi čovek je na momenat zastao, vratio ličnu kartu Herbertu i pustio ga. Herbert je kasnije saznao da se milicioner zabavljao sa ćerkom te žene. Očigledno je smatrao da mu se više isplati da nastavi da se viđa s devojkom nego da uhapsi Herberta.

Neka Jehova bude i naš Bog

Šta možemo naučiti iz ovih događaja? Poput Avrahama, moramo imati jaku veru u Jehovina obećanja. Poput Davida, moramo se obratiti Jehovi sa iskrenim pokajanjem kad god pogrešimo. I poput Ilije, moramo se osloniti na Jehovu za snagu kada smo zabrinuti. Ako tako činimo, Jehova će biti i naš Bog, sada i u svu večnost, jer on je ’živi Bog, koji je Spasitelj ljudima svih vrsta, posebno onima koji su verni‘ (1. Timoteju 4:10).

[Fusnota]

[Slike na 25. strani]

Dela poslušnosti ojačala su Avrahamovu veru

[Slika na 26. strani]

Poput Davida, treba da se pokajemo kada pogrešimo

[Slika na 28. strani]

Kao što je Jehova razumeo Ilijina osećanja, tako razume i naša