Немија
5 Међу мушкарцима и женама подигла се велика вика+ против њихове јудејске браће.+ 2 Једни су говорили: „Своје синове и своје кћери дајемо у залог да бисмо добили жито да једемо и останемо живи.“+ 3 Други су говорили: „Своје њиве, винограде и куће дајемо у залог+ да бисмо добили жито у време глади.“ 4 Други су опет говорили: „Заложили смо своје њиве и винограде+ да бисмо тим новцем платили краљу данак.+ 5 А наше тело је као и тело наше браће,+ наши синови су као и њихови синови, али ми своје синове и кћери морамо да дајемо у робље,+ а неке наше кћери већ су робиње. Руке су наше немоћне, јер наше њиве и наши виногради припадају другима.“
6 Веома сам се наљутио кад сам чуо њихову вику и њихове речи. 7 Тада сам у свом срцу размислио и прекорио+ великаше и управитеље: „Ви узимате зеленашку камату,+ сваки од свог брата.“
Затим сам због њих сазвао велики скуп.+ 8 Рекао сам им: „Ми смо учинили све што смо могли да бисмо откупили+ своју јудејску браћу која су била продата другим народима, па зар ћете ви сада да продајете своју браћу,+ па да их ми опет откупљујемо?“ На то су ућутали и нису знали шта да кажу.+ 9 Ја сам наставио: „Није добро то што радите.+ Зар не би требало да ходите у страху+ од нашег Бога,+ да нам се не би ругали+ народи, наши непријатељи?+ 10 И ја и браћа моја и слуге моје дајемо им новац и жито у зајам. Али, молим вас, немојмо више да позајмљујемо уз камату.+ 11 Молим вас, вратите им још данас њихове њиве,+ винограде, маслињаке и куће, и стоти део* од новца, жита, младог вина и уља што узимате од њих као камату.“
12 Они су одговорили: „Вратићемо им+ и нећемо од њих ништа тражити.+ Учинићемо тачно тако како си рекао.“+ Тада сам позвао свештенике и заклео их да учине по тој речи.+ 13 Затим сам истресао скутове своје одеће и рекао: „Овако нека истинити Бог истресе из његове куће и иметка који је стекао сваког човека који се не буде држао ове речи. Тако нека буде истресен и нека остане без ичега.“ Тада је цео збор* рекао: „Нека буде тако!“*+ Онда су кренули да хвале Јехову.+ И народ је поступио по тој речи.+
14 Осим тога, од дана кад сам постављен за намесника+ у Јудиној земљи, од двадесете+ до тридесет и друге+ године краља Артаксеркса,+ то јест дванаест година, ни ја ни моја браћа нисмо јели хлеб на који намесник има право.+ 15 Пређашњи намесници, моји претходници, стављали су тежак терет на народ и сваког дана су узимали од њега четрдесет сикала* сребра за хлеб и вино. Поред тога, њихове слуге су тлачиле народ.+ Али ја нисам тако поступао+ јер сам имао страх од Бога.+
16 Такође сам помагао и у радовима око ових зидина,+ и све су моје слуге тамо заједно радиле, а ни једне њиве нисмо стекли.+ 17 За мојим столом било је сто педесет Јудејаца и управитеља, поред оних што су долазили из околних народа.+ 18 Сваког дана за мене се припремало једно говече, шест одабраних оваца и птице које су се спремале за мене, а сваких десет дана доносило се много разноврсног вина.+ Уз то нисам тражио хлеб на који намесник има право, јер је тешка служба била на овом народу. 19 Сети ме се,+ Боже мој, по добру+ због свега што сам учинио за овај народ.+