10 „Души је мојој омрзао живот мој.+
Отворено ћу изразити бригу коју осећам због стања свог.
Говорићу у горчини душе своје.
2 Рећи ћу Богу: ’Немој ме прогласити злим.
Објасни ми зашто се бориш против мене.
3 Имаш ли користи од тога што неправду чиниш,+
Што одбацујеш дело руку својих,+
И што с наклоношћу гледаш на намере злих?
4 Имаш ли ти очи+ телесне?
Видиш ли ти као што смртни човек види?+
5 Да ли су дани твоји као дани смртног човека,+
И године твоје као људски дани,
6 Па истражујеш преступ мој,
И грех мој тражиш?+
7 Чиниш то иако знаш да нисам крив,+
И нема никога да ме избави из твоје руке.+
8 Твоје руке су ме обликовале и начиниле,+
Сваки мој делић, а сада ме прождиреш.
9 Сети се, молим те, да си ме од глине+ начинио
И у прах ћеш ме вратити.+
10 Зар ме ниси као млеко излио,
И као сир усирио?+
11 Кожом и месом оденуо си ме,
Костима и тетивама сплео си ме.+
12 Живот и милост подарио си ми.+
Брижност+ твоја чува дух мој.
13 Али у срцу свом ово си сакрио,
И добро знам да је то била намера твоја.
14 Ако сам згрешио, а ти си ме гледао,+
И не сматраш да сам недужан у преступу свом,+
15 Ако сам крив, тешко мени!+
А ако сам прав, не смем главу подићи+ —
Сит срамоте и невољом напојен.+
16 Ако се глава моја узохоли,+ као млади лав ти ћеш ме гонити,+
И опет ћеш на мени показати величанственост своју.
17 Нове ћеш сведоке довести пред мене,
И још ћеш се више гневити на мене.
Невоља за невољом сналази ме.
18 Зашто си ми дао да изађем из мајчине утробе?+
Зашто нисам издахнуо, па ме ничије око не би видело,
19 Био бих као да ме никад било није,
Из мајчине утробе у гроб би ме однели.‘
20 Зар није мало дана мојих?+ Нека ме он пусти,
Нека одврати поглед свој од мене, да се мало разведрим,+
21 Пре него што одем — тамо одакле се нећу вратити+ —
У земљу мрака и густе таме,+
22 У земљу црну као тама, земљу густе таме
И нереда, где је светлост исто што и тама.“