Данило

10 Треће године Кира,+ краља Персије, Данилу, који је био назван Валтасар,+ била је дата једна објава. Та објава је била истинита и односила се на велики војни поход.+ Он је разумео објаву и схватио визију.+

2 У тим данима ја, Данило, туговао сам+ пуне три недеље. 3 Укусног хлеба нисам јео, и нисам ставио у уста ни месо ни вино, нити сам се мазао уљем док се нису навршиле пуне три недеље.+ 4 А двадесет четвртог дана првог месеца, кад сам био на обали велике реке која се зове Хидекел,*+ 5 подигао сам очи и гле, ту је био један човек обучен у ланене хаљине,+ бедара+ опасаних златом из Уфаза.+ 6 Тело му је било попут камена хризолита,+ лице му је изгледало као муња,+ а очи као запаљене бакље,+ руке и ноге као углачани бакар,+ а глас његових речи био је као глас мноштва. 7 Само сам ја, Данило, видео тај призор, а људи који су били са мном нису га видели.+ Али спопао их је велики страх, па су побегли да се сакрију.

8 А ја сам остао сам и видео тај велики призор. И у мени је нестало снаге. Потпуно сам клонуо и више нисам имао снаге.+ 9 И зачуо сам глас његових речи. И док сам слушао глас његових речи чврсто сам заспао,+ с лицем на земљи.+ 10 И гле, једна рука ме је дотакла,+ продрмала ме и помогла ми да се придигнем на колена и на дланове. 11 И он ми је рекао:

„Данило, миљениче Божји,+ схвати речи које ти говорим+ и устани ту где јеси, јер сам сада послан к теби.“

И кад ми је то рекао, ја сам устао дрхтећи.

12 Затим ми је рекао: „Не бој се,+ Данило, јер од првог дана кад си управио своје срце да би то разумео+ и кад си се понизио пред својим Богом,+ твоје су речи биле услишене и ја сам дошао због твојих речи.+ 13 Али кнез+ персијског краљевства+ стајао ми је на путу+ двадесет и један дан, и гле, Михаило,*+ један од највиших кнезова,+ дошао је да ми помогне. А ја сам остао тамо код персијских краљева.+ 14 И дошао сам да разабереш шта ће задесити твој народ+ у последњим данима,+ јер се та визија+ односи на дане који тек треба да дођу.“+

15 А док ми је он говорио те речи, спустио сам лице према земљи+ и занемео. 16 И гле, он који је био сличан синовима људским дотакао ми је усне,+ и ја сам отворио уста своја да говорим+ и рекао сам ономе који је стајао преда мном: „Господару мој,+ због овог призора, утробу ми је обузео велики немир, и остао сам без снаге.+ 17 Па како би твој слуга, господару мој, могао да говори с тобом, својим господарем?+ У мени сада нема снаге, нити је даха остало у мени.“+

18 Тада ме је опет дотакао онај који је изгледао као човек и ојачао ме.+ 19 Затим је рекао: „Не бој се,+ миљениче Божји!+ Мир теби!+ Буди јак, охрабри се!“+ И чим је почео да ми говори, скупио сам снагу па сам рекао: „Нека мој господар говори,+ јер си ме ојачао.“+ 20 Тада је рекао:

„Знаш ли зашто сам дошао к теби? А сада ћу се вратити да се борим с кнезом Персије.+ И кад одем, гле, доћи ће и кнез Грчке.+ 21 Али рећи ћу ти шта је записано у књизи истине,+ и знај да нема никога ко ми у овоме снажно помаже, осим Михаила,+ кнеза вашега.+