Постанак

42 Јаков је видео да у Египту има жита,+ па је својим синовима рекао: „Зашто гледате један у другога?“ 2 И још је рекао: „Чуо сам да у Египту има жита.+ Идите и тамо га купите, да останемо живи и да не помремо.“ 3 Тако су десеторица Јосифове браће+ отишла у Египат да купе жито. 4 Али Јаков није послао Јосифовог брата Венијамина+ с другом браћом, јер је рекао: „Да га не би задесило неко зло па да погине.“+

5 Тако су Израелови синови дошли заједно с другима који су долазили да купују храну, јер је у хананској земљи владала глад.+ 6 А Јосиф је био моћан човек у земљи.+ Он је продавао жито људима из свих земаља.+ Зато су Јосифова браћа дошла код њега и поклонила му се лицем до земље.+ 7 Кад је Јосиф угледао своју браћу, одмах их је препознао, али они њега нису препознали.+ Зато им се обратио оштрим речима: „Одакле долазите?“ Они су одговорили: „Долазимо из хананске земље да купимо храну.“+

8 Јосиф је препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9 Јосиф се одмах сетио снова које је сањао о њима,+ па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да видите где је земља незаштићена!“+ 10 А они су му одговорили: „Не, господару.+ Твоје слуге+ су дошле да купе храну. 11 Сви смо ми синови једног човека. Ми смо честити људи. Твоје слуге нису уходе.“+ 12 Али он им је рекао: „Није тачно! Ви сте дошли да видите где је земља незаштићена!“+ 13 Они су тада рекли: „Нас је дванаесторо браће,+ твојих слугу. Сви смо ми синови једног човека+ у хананској земљи. Најмлађи је остао с нашим оцем,+ а једног више нема.“+

14 Али Јосиф им рече: „Већ сам вам казао: ’Ви сте уходе!‘ 15 Овако ћете бити искушани: Тако жив био фараон, нећете изаћи одавде док ваш најмлађи брат не дође овамо.+ 16 Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата, а ви ћете остати у затвору, да би се видело да ли је истина то што сте рекли.+ Али ако није, тако жив био фараон, онда сте уходе.“ 17 Затим их је све заједно бацио у затвор на три дана.

18 Трећег дана Јосиф им рече: „Ако овако урадите остаћете живи, јер се ја бојим+ истинитог Бога: 19 Ако сте честити, нека један од ваше браће остане у затвору,+ а ви остали идите и однесите жито својим породицама које гладују.+ 20 Онда ми доведите свог најмлађег брата да би се видело да ли је тачно оно што сте рекли, и нећете умрети.“+ И они су пристали да тако учине.

21 Тада рекоше један другом: „Сигурно сносимо кривицу због нашег брата,+ јер смо видели невољу његове душе кад нас је преклињао за милост, а ми га нисмо послушали. Зато нас је снашла ова невоља.“+ 22 Тада им Рувим одговори: „Зар вам нисам говорио: ’Не чините грех детету‘? Али ви нисте слушали.+ Сад се тражи рачун за његову крв.“+ 23 Али нису знали да их Јосиф разуме, јер је с њима разговарао преко тумача. 24 Зато се удаљио од њих и заплакао.+ Затим се вратио и разговарао с њима, па је узео Симеона+ и везао га пред њиховим очима.+ 25 Тада је Јосиф заповедио да им се џакови напуне житом, да им се у њихове вреће+ врати новац и да им се да храна за пут.+ Тако су им и учинили.

26 Они су натоварили жито на своје магарце и кренули оданде. 27 Кад су се зауставили да преноће+ и кад је један од њих отворио своју врећу да нахрани магарца, угледао је свој новац одозго у врећи.+ 28 Тада је својој браћи рекао: „Мој новац је враћен и ево га у врећи!“ Тада им се срце испунило страхом, па су се дрхтећи окренули један према другом и рекли:+ „Шта нам је ово Бог учинио?“+

29 Кад су дошли код свог оца Јакова у хананску земљу, испричали су му шта им се све догодило: 30 „Човек који је господар оне земље оштро је разговарао с нама,+ јер је мислио да смо уходе које су дошле да извиде земљу.+ 31 Али ми смо му рекли: ’Ми смо честити људи.+ Нисмо уходе. 32 Нас је дванаесторо браће+ и синови смо једног оца.+ Једног брата више нема,+ а најмлађи је остао с нашим оцем у хананској земљи.‘+ 33 Али човек који је господар оне земље рекао нам је:+ ’Овако ћу знати да ли сте честити:+ нека један од ваше браће остане код мене,+ а ви узмите нешто хране за своје породице које гладују, па идите.+ 34 Доведите ми свог најмлађег брата. Тако ћу знати да нисте уходе, него да сте честити људи. Онда ћу вам вратити вашег брата, а ви ћете моћи да тргујете у овој земљи.‘“+

35 А кад су празнили своје вреће, свако је у својој врећи нашао завежљај с новцем. Они и њихов отац видели су завежљаје с новцем и уплашили су се. 36 Тада је њихов отац Јаков узвикнуо: „Због вас сам остао без деце!+ Јосифа више нема, нема ни Симеона,+ а и Венијамина хоћете да ми узмете! Све се на мене свалило!“ 37 А Рувим рече свом оцу: „Убиј моја два сина ако ти га не вратим.+ Дај га мени, ја ћу се бринути о њему и вратићу ти га.“+ 38 Али он одговори: „Мој син неће ићи с вама, јер је његов брат мртав и он је остао сам.+ Ако га задеси неко зло па погине на путу на који идете, послали бисте моју седу главу с тугом у гроб.“*+