Будућност религије у огледалу њене прошлости

3. део: 1942—1513 пре н.е. — Египат бојно поље богова

„Испод и изнад свега у Египту је била религија“ (Will Durant, историчар и писац 20. века)

ПРВИ насељеници Египта били су потомци Нојевог сина Хама, највероватније преко Хамовог сина Месраина, Немродовог стрица (1. Мојсијева 10:6-8). После пометње језика уВавилону, расулису се безуспешни градитељи куле да би учинили нови почетак, поневши са собом своју вавилонску религију. Неки од тих разочараних градитеља населили су се у подручје које је постало познато као Египат.

У књизи Историја цивилизације Will Durant говори о „специфичним елементима египатске културе који с великом сигурношћу указују на сумерско и вавилонско порекло“. Тако је вавилонска религија оставила јасне трагове у Египту, да, религија је постала одлучујући чинилац у животу Египћана. New Encyclœpaedia Britannica пише: „Културни и социјални живот је био толико прожет религиозним идејама да је немогуће разумети египатску културу без разумевања египатске религије и обратно.“

Недоследност и контрадикција

Египат је имао политеистичку религију са преко 500 богова или можда чак двапут толико. „Широм Египта група богова неког села или града се састојала обично од три бога“, каже египтолог E. A. Wallis Budge. Временом се развила једна главна тријада — света породица, која се састојала од Озириса, оца, Изус, мајке и Хора детета.

Политеизам је довео до тога да је неколико богова тврдило да су „једини бог“. Свештеници и теолози очигледно нису видели проблем у веровању у једног бога а истовремено сматрајући да постоји у разним облицима. Аутор B. Mertz означио је то као „пример безбрижне недоследности која је карактеристична за египатску религију“.

Често су животиње приказивале својства богова или саме богове. Но, француски аутор Фернанд Хазан тврди да су те животиње биле више него само симболи; сматране су достојним обожавања, „пошто су биле жариште добрих или опасних божанских снага“. Стога не изненађује што је, како се извештава, један римски грађанин био линчован зато што је убио мачку и што су у египатским гробовима пронађени мумифицирани пси, мачке, крокодили, соколи и бикови.

Обреди, тајно богослужење и чаробњаштво били су дубоко укорењени у египатској религији. То је био случај и са религиозним сликама и симболима, као што је на пример crux ansata, симбол живота. Те су ствари биле толико истакнуте да, како каже New Encyclopœedia Britannica, „индивидуална вера (тј. лична побожност) никад није била од порворазредне важности“. Даље се додаје, да је међу ликовима најзначајнији онај који показује „Изис са дететом Хором у крилу — вероватно прототип Мадоне са дететом“.

Египћани су веровали у живот после смрти. Мумифицирали су мртваце и чували лешеве фараона у импресивним пирамидама. У старим гробовима су, како се изразио један аутор, биле скривене „тако претеране, али значајне ситнице као што су палете са шминком, огрлице, као и посуде у којима је некад била храна или пиће“.

Десет невоља претходе уништењу

Године 1728. пре н.е. догодило се нешто, што ће имати лоше последице за Египат и његову религију. Отприлике два века након што је човек по имену Аврам посетио Египат, његови потомци су се тамо преселили да би избегли тешку глад (1. Мојсијева 12:10; 46:6, 7). Познати као Израелци остали су тамо 215 година. То је довело до сукоба богова, у ком је мноштво египатских богова стајало насупрот Јехови, једином Богу Израелаца. Кад су Израелци тражили да им се дозволи да напусте Египат како би обожавали свог Бога, ситуација се заоштрила.

Владар Египта, фараонa — титула која потиче од египатске речи за „велику кућу“ — одбио је њихову молбу. На то је Јехова објавио своју намеру, да ће на чудотворан начин да покаже своју моћ у корист свог народа (2. Мојсијева 7:1-6; 9:13-16). Тиме што је Египту нанео десет невоља, изазвао је египатске богове на отворену конфронтацију (2. Мојсијева 12:12).

Прва невоља претворила је Нил, животоважну реку Египта, у крв. Све рибе су угинуле, а Египћани су били присиљени да копањем траже питку воду (2. Мојсијева 7:19-24). Каква срамота за Хапија, бога Нила!

Жаба је била симбол плодности, а у књизи Богови Египћана стоји да се веровало да су „бог-жаба и богиња-жаба имали врло важну улогу код стварања света“. Тако су били понижени невољом жаба не само богови плодности као што су Озирис, Птах и Себек, него и египатски богови стварања (2. Мојсијева 8:1-6).

Египатски свештеници који су се бавили магијом нису били у стању да се носе са трећом невољом, као што су са прве две (2. Мојсијева 8:16-18). Тот, заштитник чаробњака, изгубио је своје магично својство. А Геб, бог земље, није могао да спречи да се „прах земаљски“ претвори у досадну гамад.

Од четврте невоље била је повучена демаркациона линија између Гесема у доњем Египту, боравишту Израелаца, и осталог дела земље. Невоља обада није задесила Гесен, али је упропастила друга подручја Египта (2. Мојсијева 8:20-24). Буто, заштитна богиња и бог Хор очигледно нису више могли да владају догађајима у том делу земље, за који су били одговорни — наиме у доњем Египту.

Хатор је била богиња са крављом главом. Нут, богиња неба, такође је била приказана као крава. Какво понижење за обе кад је у петој невољи „сва стока“ угинула од куге! (2. Мојсијева 9:6).

О Тоту се каже да је знао „све чаробне речи потребне за оздрављање болесних“. И Амон-Ра, како каже 70. строфа поеме писане у његову част, био је исцелитељ „који учини да нестану патње и који отера болести“. Али, оба ова надрилекара нису била у стању нешто да учине против ’отеклина с чиревима’ које су код шесте невоље ’прекриле и људе и животиње’ чак и ’чаробњаке’ (2. Мојсијева 9:10, 11).

Богови Шу, Решпу и Тефенет помагали су контроли временских прилика. Али као и савремени метеоролози, нису били у стању да спрече временске непогоде које су се код седме невоље спустиле на људе, животиње и биље и које су поломиле „сва стабла пољска“ (2. Мојсијева 9:25, Ст). Што није уништио град, код осме невоље су појели скакавци (2. Мојсијева 10:12-15). Какав пораз за Миа, бога жетве, који је у десници држао гром и наводно контролисао муњу и гром! Обоје му се том приликом измакло испод контроле.

„Поста густа тама по свој земљи Египатској за три дана“ — девета невоља (2. Мојсијева 10:21, 22). Богу сунца, Ра, богињи Секмет, која је носила сунчев колут и Тоту, богу месеца, дословно се угасило светло.

А каква је вика настала кад су прворођенци Египта били изненада побијени, „не бјеше куће у којој не би мртваца“, укључујући „велику кућу“ фараона (2. Мојсијева 12:29, 30). Пошто је фараон сматран потомком бога Сунца Ра, изненадна смрт његовог прворођенца могла је да се изједначи са смрћу једног бога. Какав огроман пораз за Беса, чувара краљеве куће и за Буто, заштитиницу краљеву!

Обешчашћени и понижени — не само једном, него десет пута — жељни освете, фараон и његова војска безглаво су појурили за Израелцима (2. Мојсијева 12:37, 41, 51; 14:8). У једној старој поеми у част мало познатог фараона Ни-мат-Реа каже се хвалисаво: „Борите се у корист његовог имена . . . Нема гроба бунтовнику против величанственог, његов леш бациће се у воду.“ Али, фараон који је доживео божански ударац и уништење, сам је завршио у води и погинуо. „Фараон, утеловљење бога Хора овде на Земљи, наследник краљевства Атума, син Бога сунца Ра“, како је описан у једном приручнику, погинуо је у Црвеном мору од руку израелског Бога, против чијег величанства се побунио (2. Мојсијева 14:19-28; Псалам 136:15).

Да ли се то заиста догодило?

Иако New Encyclopœdia Britannica тврди да извештај 2. Мојсијеве садржи „елементе легенде“, значајно је да ипак каже да „данашњи изучаватељи нагињу мишљењу да се иза тих легенди скрива солидно језгро чињеница“. С обзиром на тешкоћу временског сврстања египатских династија на темељу пописа краљева, Britannica осим тога каже: „Недостатак тих пописа као историјских записа је јер садрже само имена краљева који су сматрани достојним части; многи скромни и неки неомиљени владари потпуно су превиђени — избрисани из записа.“

У светлу сличних историјских нетачности и манипулације, не изненађује и чињеница да је тај огроман пораз Египта и његових богова једноставно ’избрисан’? Несмемо заборавити да су историчари писали под вођством свештенства, чији је главни интерес био да одбране свој положај и славу својих богова.

С обзиром на те догађаје старог времена, будућност не може ништа добро да донесе онима који подупиру савремени пандан египатске религије. Само они који су тада вршили право обожавање — Израелци и одређени број Египћана који су се њима придружили — преживели су тај сукоб богова и остали неповређени. Од њих је требало да постане нешто велико: „Одвојен народ — другачији од свих осталих“. О томе ће бити речи у 4. делу ове серије.

[Фуснота]

[Оквир на 13. страни]

Како би одговорио?

Да ли су Израелци током свог боравка у Египту били једини који су вршили право обожавање?

Не, јер је у суседној земљи Узу, данашња Арабија, живео један човек „непорочан и праведан, бојао се Бога и клонио зла“. Звао се Јов. Његова беспрекорност била је на тешком испиту вероватно негде у периоду између смрти Јосифа 1657. године пре н.е. и подизања Мојсија као верног слуге Јеховиног (Јов 1:8, Ст).

[Слика на 14. страни]

Фараони су сматрани утеловљеним боговима

[Извор]

С учтивим одобрењем Управе музеја Егизио

[Слика на 15. страни]

Неке пирамиде су биле раскошне гробнице фараона