Млади питају...

Јесам ли починио неопростив грех?

„НИКАД се нисам осећао тако потиштено. Више нисам имао никаквог самопоштовања, и мислио сам да ми Бог неће никад опростити“ (Марко).a

„Био сам јако обесхрабрен. Кривица је помрачила моје срце. Мислио сам да сам починио неколико неопростивих преступа“ (Алберто).

„Нема човека који не греши“, каже Библија (1. Краљевима 8:46). Али каткад млада особа може осећати да је отишла даље него што је чињење неке безазлене грешке. Њу може, попут Марка и Алберта, мучити неумољив осећај кривице. Она може мислити да је оно што је учинила тако одвратно, тако зло, да јој Бог никад не може опростити.

Шта ако тебе море осећања слична овим? Охрабри се. Твоја ситуација је далеко од безнадежне.

Зашто нам савест задаје бол

Природно је осећати се лоше кад направиш неку глупу грешку. Сви смо ми рођени с даром који Библија назива „савест“. Она је унутрашњи осећај за исправно и неисправно, унутарњи аларм који се обично оглашава кад учинимо нешто лоше (Римљанима 2:14, 15). На пример, размисли о краљу Давиду. Он је учинио прељубу са женом другог човека. Касније, дао је да се њен муж, Урија, пошаље у сигурну смрт (2. Самуилова 11:2-17). Какав је то утицај имало на Давида?

„Рука [ме] твоја [Божја] дан и ноћ тишташе“, признао је Давид. Да, он је осетио тежину божанског неодобравања. Давид је такође рекао: „Нема мира у костима мојим од греха мога. Јер безакоња моја изиђоше сврх главе моје, отежаше ми као тешко бреме... ва̀с дан сам у жалости“ (Псалам 32:4; 38:4-7). Давидова савест је наставила да га мори све док није био покренут да предузме позитивну акцију и покаје се за свој преступ.

На сличан начин, ако су те поучавали хришћански родитељи а ти одлуташ од библијских мерила, осећаћеш се лоше. Ово осећање гриже савести је нормално, здраво. Оно може навести особу да се поправи или потражи помоћ пре него што неки пропуст постане укорењена навика. С друге стране, особа која истрајава у греху оштећује своју савест. С временом она постаје неосетљива, као спржена кожа (1. Тимотеју 4:2). Морална поквареност ће сигурно уследити (Галатима 6:7, 8).

Жалост по Богу

Не изненађује онда што Библија говори о ’греху смртном‘ (1. Јованова 5:16; упореди Матеја 12:31). Такав грех није пука слабост тела. Он је учињен намерно, јогунасто, тврдоглаво. Није толико сам грех колико стање срца грешника оно што тај грех чини неопростивим.

Међутим, чињеница да ти то задаје бол и да се осећаш узнемирено због свог неисправног понашања показује да ниси починио неопростив грех. Библија каже да „жалост која је по Божјој вољи, доноси покајање за спасење“ (2. Коринћанима 7:10, ДС). Стварно, запази подстицај који је дат у Јакову 4:8-10: „Очистите руке своје, грешници, прочистите срца своја, непостојани. Осетите невољу своју, будите жалосни и плачите: смех ваш нека се претвори у плач и радост у жалост. Понизите се пред Господом и подигнуће вас.“

Истина, пропуст може бити врло озбиљан. Млада Џули се, на пример, упустила у љубакање и петинг с једним младићем. „Осећала сам се веома кривом у почетку“, признаје она, „али како је време пролазило, навикла сам се. То више није толико узнемиравало моју савест.“ С временом, нечисти поступци су се интензивирали до тачке сексуалног односа. „Осећала сам се бедно“, каже Џули. „Савест ми је до те мере ослабила да се то десило неколико пута.“

Да ли је оваква ситуација безнадежна? Не неопходно. Шта је с Манасијом, једним од краљева Јуде? Он је починио екстремно озбиљне грехе, укључујући спиритизам и жртвовање деце. Ипак, Бог му је опростио на темељу његовог искреног покајања (2. Летописа 33:10-13). Шта је с краљем Давидом? Покајавши се за своја зла дела, он је утврдио да је Јехова Бог који је ’добар и опрашта‘ (Псалам 86:5).

Хришћани имају данас ово засигурање: „Ако исповедамо грехе своје, веран је он и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1:9). Коме треба особа да се исповеди? Првенствено Јехови Богу. ’Излиј пред њим срце своје‘ (Псалам 32:5; 62:8). Можеш утврдити да ти помаже ако прочиташ Давидову скрушену исповест у 51. псалму.

Осим тога, Библија нагони хришћане који су пали у озбиљан грех да разговарају са скупштинским старешинама (Јаков 5:14, 15). Њихов искрени савет и молитве могу ти помоћи да поново успоставиш свој однос с Богом и да поново стекнеш чисту савест. Они могу разабрати разлику између слабости и злоће. Они треба да се побрину да добијеш потребну помоћ како би избегао понављање свог преступа. Џули, након што је и сама предузела овај одважни корак, препоручује: „Покушала сам да ’прекорим себе‘ и чак мислила да је то у извесној мери деловало. Али после годину дана знала сам колико нисам била у праву. Озбиљне проблеме не можеш рашчистити без помоћи старешина.“

Осећај кривице ради мањих греха

Ипак, понекад млада особа ’предузме неки погрешан корак пре него што је тога свесна‘ (Галатима 6:1). Или допусти да телесни пориви надвладају. Млада особа у таквој ситуацији може патити од дубоких осећања кривице — можда од веће кривице него што пропуст заправо заслужује. Последица је беспотребно огорчење. Таква дубинска осећања кривице могу бити последица здраве али претерано осетљиве савести (Римљанима 14:1, 2). Запамти, кад грешимо „имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника“ (1. Јованова 2:1, 2).

Осмотри, поново, случај младог Марка, цитираног у уводу. Овај млади хришћанин био је убеђен да је починио неопростив грех. Обично би себи говорио: ’Тако добро знам библијска начела, а ипак не могу престати да грешим!‘ Шта је био његов грех? Проблем с мастурбацијом. ’Како ми Бог може опростити кад не могу да престанем с том навиком?‘ резоновао би Марко. Алберто, који је слично имао нападе са самозадовољавањем, рекао је: ’Осећао сам кривицу дубоко унутра јер се нисам могао ослободити свог греха.“

Мастурбација јесте нечиста навика (2. Коринћанима 7:1). Међутим, Библија је не класификује заједно са озбиљним гресима као што је блуд. У ствари, она је уопште не спомиње. Према томе, посрнуће у мастурбацију би тешко могло бити неопростиво. Гледати на њу као да је изван домашаја опраштања у ствари би могло бити опасно; млада особа би могла резоновати да нема пуно смисла покушавати да се надвлада овај проблем. Али библијска начела показују да хришћанин треба да улаже ревносне напоре како би сузбио ову навикуb (Колошанима 3:5). Јехова зна да „сви грешимо много пута“ (Јаков 3:2, ДС). Ако се деси поновно посрнуће, млада особа не треба да се осећа осуђено.

Исти је случај с другим погрешним корацима и преступима. Јехова не тражи да себе кажњавамо прекомерном кривицом. Уместо тога, он је задовољан кад предузмемо кораке да поправимо проблем (2. Коринћанима 7:11; 1. Јованова 3:19, 20).

Извори помоћи и утехе

Ипак, да би то учинио вероватно ће ти требати лична помоћ. Богобојазни родитељи често могу пуно помоћи и пружити подршку својој деци. И хришћанска скупштина нуди друга средства подршке. Марко се присећа: „Ствар која ми је стварно помогла била је разговор с једним старешином. Морао сам имати храбрости да се отворим и кажем му своје најинтимније мисли. Али он ми је улио поверење, и тако сам затражио његов савет.“ Алберто је такође потражио савет од једног старешине. „Не могу да заборавим његов охрабрујући савет“, каже Алберто. „Рекао ми је да кад је он био млад, и он је имао исти тај проблем. То никад не бих помислио. Слушао сам га с великим цењењем због његове искрености.“ Уз такву помоћ и подршку, Марко и Алберто су савладали своје проблеме. Обојица тренутно служе на одговорним местима у својим скупштинама.

Горљива молитва јесте још једна помоћ. Као Давид, и ти се можеш молити за „чисто срце“ и „дух прав“ (Псалам 51:12). Читање Божје Речи је још један извор утехе. На пример, можеш утврдити да је охрабрујуће знати да је апостол Павле такође имао унутрашњих конфликата. Он је признао: „Кад хоћу да чиним добро, зло је при мени“ (Римљанима 7:21). Павле је успео у држању својих неисправних нагињања под контролом. Тако можеш и ти. Можеш утврдити да је нарочито утешно читати псалме, а посебно оне који се баве Божјим опраштањем, као што су 25, 86. и 103. псалам.

У било којем догађају, избегавај да се повучеш у себе и да дозволиш да тобом доминира песимизам (Пословице 18:1, NW). У потпуности искористи Јеховино милосрђе. Упамти, он ’прашта много‘ на темељу Исусове откупне жртве (Исаија 55:7; Матеј 20:28). Не умањуј величину својих преступа, али и не закључуј да ти Бог не може опростити. Ојачај своју веру и своју решеност да му служиш (Филипљанима 4:13). С временом, имаћеш душевни мир и дубоку унутарњу радост спознања да ти је опроштено. (Упореди Псалам 32:1.)

[Фусноте]

[Слика на 14. страни]

Испричати ствари оспособљеном хришћанину може ти пружити нови поглед на ствари