Био сам без циља али сам пронашао сврху живота
ЗАМИСЛИТЕ моје запрепашћење и нелагодност кад су ме једног веома раног јутра неочекивано пробудила два крупна човека која су претресала спаваћу собу. Моја мајка је стајала, бледа и беспомоћна, очигледно у шоку. Ти људи су били детективи.
Одмах сам знао шта су тражили. Иако сам смело и дрско иступио, дубоко унутра био сам уплашен. Схватио сам да је полицијска потера стезала обруч око наше банде малолетних лопова у Њу Џерсију, у САД. Детективи су ми грубо рекли да се обучем и затим ме спровели до полицијске станице ради саслушања.
Како сам доспео у ту бедну ситуацију? Почело је веома рано. Док сам још био у својим средњим тинејџерским годинама, већ сам себе сматрао окорелим малолетним преступником. Током 1960-их, многи млади су мислили да је „кул“ бити бунтовник без разлога и ја сам се свесрдно сложио с тим. Тако, у својој 16. години, ухватио сам себе како се смуцам по билијарници у суседству, након што сам избачен из средње школе. Ту сам се упетљао с једном бандом младих која је вршила провале. Након што сам им се придружио у неким релативно малим пословима, почео сам да уживам у узбуђењу и неизвесности и заиста сам сматрао сваки доживљај прилично узбудљивим.
Тако је започела деветомесечна помама крађа извршених обијањем. Као банда, углавном смо се концентрисали на пословне канцеларије у којима се често држе велике суме готовог новца. Што смо више провала извршили, а да нас у томе нису ухватили, то смо постајали смелији. Коначно, одлучили смо да опљачкамо филијалу окружне банке.
Ствари су први пут кренуле лоше. Иако смо без икаквих потешкоћа ушли у банку, провели смо фрустрирајућу ноћ унутра јер смо могли да развалимо само благајничку касу. Један озбиљнији проблем био је у томе што је наша пљачка банке у случај укључила Федерални истражни биро (ФИБ). Пошто нам је ФИБ ушао у траг, ускоро су нас све ухапсили.
Жалосне последице неисправног поступања
Лично сам био оптужен за 78 провала и претрпео сам срамоту јер су детаљи сваке провале гласно прочитани на суду. То, додато свеукупном публицитету о нашим злочинима у локалним новинама, имало је разарајући ефекат на моје родитеље. Али понижење и срамоту коју сам им нанео тада ме нису много бринули. Осуђен сам на неодређено време у једном државном поправном дому, што је могло значити да бих био под надзором док не напуним 21 годину. Међутим, понајвише као резултат напора једног искусног адвоката, премештен сам у једну специјалну поправну школу.
Иако сам избегао казну затвора, услов је био тај да сам морао бити удаљен из заједнице и од свих својих бивших ортака. Због тога су ме уписали у приватну школу у Њуарку, у школу која се концентрише на проблематичну децу попут мене. Поред тога, од мене се захтевало да имам седмичне разговоре с психологом да бих добио професионалну помоћ. За све ове услове побринули су се моји родитељи — уз њихову велику финансијску жртву.
Напори да се променим
Без сумње, као последица великог публицитета нашег суђења, у нашим домаћим новинама појавио се уводни чланак под насловом „Ко прут жали“. Тај чланак је критиковао привидно слабо поступање према банди. Коментари тог уводног чланка први пут су допрли до моје савести. Стога сам извадио исечак из новина и обећао себи да ћу једног дана, на неки начин, надокнадити сву патњу, срамоту и трошак који сам нанео својим родитељима.
Један начин, мислио сам, да докажем родитељима да се могу променити био би да дипломирам у средњој школи са својим првобитним одељењем. Почео сам да учим као никад пре у свом животу. Резултат је био да се на крају школске године, када сам се, у присуству службеника који ме је надзирао, поново појавио пред судијом који ме осудио, на његовом озбиљном лицу појавио осмех кад је видео да сам постигао у просеку врло добар успех у сваком семестру. Тако ми је сада био отворен пут да се вратим својој старој средњој школи и дипломирао сам наредне године.
Моја бесциљност се наставља
Овога пута била је 1966, и док су многи од мојих другова из разреда отишли у рат у Вијетнам, ја сам отишао на Конкорд универзитет у Западној Вирџинији. На универзитету сам се упознао с дрогама, мировним окупљањима и с једном потпуно новом културом, која ме је натерала да сумњам у традиционалне вредности. Тражио сам нешто, али нисам знао шта. Кад је дошло време Празника захвалности, уместо да идем кући, ауто стопом сам јужно преко планина Плави гребен отишао до Флориде.
Никада раније нисам много путовао и лепо сам се проводио посматрајући толико много нових и различитих места — то јест, све до Празника захвалности кад сам због скитања завршио у затвору у Дејтона Бичу. Било ме је сувише срамота да позовем своје родитеље али су то учиниле затворске власти. Још једном, мој отац је средио да плати високу новчану казну уместо да ме остави да одслужим казну затвора.
После тога нисам остао на универзитету. Уместо тога, с једним јединим кофером и новопробуђеном чежњом за путовањем, поново сам кренуо на пут стопирајући бесциљно дуж источног приморја Сједињених Држава и радећи ситне послове да бих се издржавао. Мада сам их с времена на време посећивао, моји родитељи скоро никад нису знали где се налазим. На моје изненађење увек је изгледало да им је драго што ме виде, али ја нисам могао да се скрасим.
Будући да више нисам био на универзитету, изгубио сам своју студентску класификацију, која је одобравала одлагање позива за војну службу. Сада сам имао статус регрута и било је само питање времена када ће ме позвати у војску. Помисао о дисциплиновању и губитку своје нове слободе била је незамислива. Стога сам одлучио да бродом напустим земљу. Тада ми се отворила једна нова прилика за каријеру. Да ли би то коначно могла бити моја права сврха живота?
Најамнички живот на мору
Један наш стари породични пријатељ био је капетан трговачке морнарице Сједињених Држава. Рекао ми је о недавно уведеном програму обучавања за инжењере бродоградње. Брзо сам прихваћен у сажети двогодишњи програм који је био од двоструке користи, због одлагања војне обавезе и изгледа за добијање дипломе инжењера бродоградње. Дипломирао сам и добио диплому 1969. и пријавио се као инжењерски официр треће класе за свој први брод у Сан Франсиску. Одмах смо отпловили за Вијетнам с товаром муниције. Путовање је било једнолично и одјавио сам се с тог брода кад смо стигли у Сингапур.
У Сингапуру сам се пријавио на одбеглички адмиралски брод, који се тако звао јер је запошљавао с докова све оне који нису синдикалисти. Тај брод је пловио дуж обале у Вијетнаму од залива Кам Рана на југу до Да Нанга на северу, близу демилитаризоване зоне. Овде никада није престајало одјекивање немилосрдног бомбардовања. Међутим, овај пут био је од користи у финансијском смислу, и с ратним ризиком и повременим бонусима због напада̂ кад год смо били под директном ватром, установио сам да зарађујем више од 35 000 долара годишње као ратни најамник. Упркос овом новом богатству, још увек сам се осећао бесциљно и питао се у чему се састоји живот — куда срљам?
Један зрачак смисла живота
Након једног нарочито страшног непријатељског напада, Алберт, мој одржавалац котла, почео је да ми говори о томе како ће Бог ускоро донети мир на земљу. Начуљио сам уши кад сам чуо ту необичну информацију. Кад смо следећи пут пловили натраг за Сингапур, Алберт ми је рекао да је био Јеховин сведок али да више није активан. Тако смо заједно покушали да пронађемо локалне Сведоке у Сингапуру. Изгледало је да нам нико није могао помоћи, али те ноћи пре него што смо испловили, Алберт је пронашао један часопис Кула стражара у холу хотела. На њему је била утиснута адреса. Међутим, нисмо имали времена да је проверимо јер смо следећег јутра испловили за Сасебо, у Јапану, где је било планирано да брод буде две седмице на сувом доку.
Ту смо исплатили посаду и Алберт је отишао својим путем. Али само седмицу касније, био сам изненађен кад сам добио његов телеграм којим ми јавља да се наредног викенда одржава конгрес Јеховиних сведока у Сасебоу. Одлучио сам да идем и видим о чему се ради на том конгресу.
Тај дан — 8. август 1970. — увек ће остати у мојим мислима. На место конгреса стигао сам таксијем, из којег сам изашао међу стотине Јапанаца, беспрекорно обучених. Мада већина њих није нимало говорила енглески, изгледало је да су сви желели да се рукују са мном. Никада раније нисам видео ништа слично томе, и упркос томе што нисам разумео ни реч од програма на јапанском, одлучио сам да дођем поново следећег дана — само да видим да ли ћу поново доживети исту добродошлицу. Доживео сам!
Примили смо нову посаду и након једне седмице вратили смо се поново на море, пловећи за Сингапур. Прва ствар коју сам урадио кад сам стигао била је да таксијем одем до адресе утиснуте на часопису Кула стражара. Из куће је изашла једна пријатељски настројена жена и питала да ли може помоћи. Показао сам јој адресу на Кули стражари и одмах ме је позвала унутра. Онда сам упознао њеног супруга и сазнао да су они мисионари из Аустралије, Норман и Гладис Белоти. Објаснио сам како сам добио њихову адресу. Крајње срдачно су ме дочекали и одговорили на многа моја питања, и отишао сам с пуном кесом библијске литературе. У току следећих неколико месеци, пловећи обалама Вијетнама, прочитао сам многе од тих књига, укључујући и књигу Истина која води до вечног живота.
Сада, први пут у свом животу, осетио сам смисао праве сврхе и вођства. На следећем путовању за Сингапур, напустио сам брод.
Разочаравајући повратак кући
Такође сам први пут заиста зажелео да идем кући. И тако након неколико седмица, стигао сам кући веома узбуђен желећи да кажем својим родитељима све о Јеховиним сведоцима. Они нису делили моје одушевљење. То је било схватљиво јер се моје понашање није променило. Код куће сам био само неколико седмица кад сам у изливу гнева разлупао један локални ноћни клуб. К свести сам дошао у затворској ћелији.
Овог пута сам почео да верујем да не постоји права нада да ћу се икад променити и стећи контролу над својом насилном нарави. Можда ћу увек бити бунтовник без разлога. Схватио сам да више нисам могао остати код куће. Морао сам да одем. Тако сам у року од неколико дана резервисао место на норвешком теретном броду за Енглеску.
Енглеска и школа драме
Радовао сам се боравку у Енглеској, али је запослење било проблем. Тако сам одлучио да се пријавим за аудицију на различитим школама драме и на моје изненађење примили су ме на Лондонској школи драмских уметности. Две године у Лондону провео сам у тешком пијанчењу, дружењу и, наравно, у узимању свих врста дрога.
Изненада сам одлучио да бих волео да још једном посетим своју породицу у Сједињеним Државама. Али можете ли замислити како су овог пута морали бити изненађени мојом упадљивом појавом. Носио сам црни огртач с две златне лавље главе уз златни ланац око врата, прслук од црвеног сомота, црне сомотске панталоне с кожним украсима увучене у чизме до колена. Да ли је било имало чудно што се моји родитељи очигледно нису одушевили и што сам се осећао потпуно неприлично у њиховој конзервативној средини! Стога сам се вратио у Енглеску, где сам 1972. добио диплому драмских уметности. Сада сам постигао још један циљ. Али још увек мучно питање које се враћа: куда идем одавде? Још увек сам осећао потребу за правом сврхом живота.
Бесциљност се коначно завршава
Не дуго након овога, коначно сам осетио да нека стабилност долази у мој живот. То је започело мојим пријатељством с комшиницом Каролајн. Била је учитељица из Аустралије, и била је конвенционална, чврста особа — баш супротна мојој личности. Били смо пријатељи две године без икакве романтичне привржености. Каролајн је онда отишла за Америку на три месеца и због нашег доброг пријатељства, средио сам да буде неколико седмица код мојих родитеља. Вероватно су се питали какве је везе имала са особом попут мене.
Убрзо након што је Каролајн отишла, рекао сам својим пријатељима да и ја одлазим кући и они су ми приредили свечани испраћај. Али уместо да се вратим у Америку, отишао сам само до Јужног Кенсингтона, у Лондону, где сам изнајмио стан у сутерену и телефонирао канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Лондону. Почео сам да схватам којим правцем мој живот треба да крене. За мање од једне седмице посетио ме је један диван брачни пар и одмах су огранизовали редован библијски студиј са мном. Будући да сам већ прочитао публикације Сведока, сада сам био изузетно заинтересован и тражио сам студиј два пута седмично. Видевши моје одушевљење, Боб ме је убрзо позвао у Дворану Краљевства и ускоро сам присуствовао свим седмичним састанцима.
Када сам сазнао да Јеховини сведоци не пуше, одмах сам одлучио да престанем с том навиком. Али шта је с мојим изгледом? Нисам више желео да се осећам неприлично, па сам купио свечану кошуљу, кравату и одело. Ускоро сам се квалификовао да учествујем у проповедничкој активности од куће до куће — и мада сам на почетку био веома нервозан, почео сам да уживам у томе.
Мислио сам да ће се Каролајн много изненадити кад се врати. Испало је да је ово било сасвим слабо речено! Није могла да поверује да сам се променио за тако кратко време — у облачењу и изгледу и у многим другим стварима. Објаснио сам јој колико ми је проучавање Библије помогло и позвао је да и она има библијски студиј. Пуна зебње у почетку, коначно је пристала, под условом да проучава само са мном. Био сам усхићен када сам видео како се брзо одазвала, и ускоро је почела да цени библијску истину.
Након неколико месеци, Каролајн је одлучила да се врати у Аустралију и наставила је свој библијски студиј у Сиднеју. Остао сам у Лондону до крштења које је било седам месеци касније. Сада сам поново желео да идем кући у Сједињене Државе и да видим целу своју породицу. Али овог пута сам био решен да успем!
Другачији повратак кући
Моји збуњени родитељи желели су да знају шта се овог пута дешава — изгледао сам превише пристојно! Али мени је било драго да сам сада стварно осећао да сам код куће. Иако су се моји родитељи нормално питали у вези с мојом упадљивом променом, били су тактични и реаговали су са својом уобичајеном љубазношћу и толеранцијом. У наредним месецима, имао сам предност да учествујем у студију Библије с њима. Започео сам студиј с две моје старије сестре на које је без сумње утицао мој промењени начин живота. Да, ово је био прави повратак кући!
Августа 1973, отишао сам за Каролајн у Аустралију, и био сам срећан када сам видео како се крсти заједно са 1 200 других на међународном конгресу Јеховиних сведока 1973. Венчали смо се следећег викенда у Канбери, у главном граду Аустралије. Овде сам протеклих 20 година служио у пуновременом проповедничком делу и 14 година као старешина у локалној скупштини.
Захваљујући сарадњи моје супруге подигли смо троје деце — Тобија, Амбер и Џонатана. Иако се суочавамо с нормалним породичним проблемима, још увек успевам да пуновремено учествујем у проповедничкој активности као пионир и да истовремено бринем за материјалне потребе наше породице.
Данас, у Сједињеним Државама моји родитељи су Јеховине предане слуге и иако су сада обоје у својим 80-им, још увек учествују у јавном проповедању Краљевства. Мој отац служи као слуга помоћник у локалној скупштини. Моје две старије сестре су такође ревне за Јеховину службу.
Како се дубоко захваљујем Јехови Богу што су моје многе године бесциљног лутања сада далеко у прошлости! Не само што ми је помогао да сазнам најбољи начин како да употребим свој живот него ме је такође благословио уједињеном и брижном породицом (Испричао Дејвид Зуг Патрик).
[Слика на 23. страни]
Дејвид и његова супруга Каролајн