Историјски развој слободе говора

ТОКОМ целе историје људи су се борили за слободу говора. Доношени су закони, вођени ратови и губљени животи око тог права да се нека идеја јавно изрази.

Зашто би то на изглед природно право стварало контроверзу, и то до тачке крвопролића? Зашто су друштва, и у прошлости а и сада, налазила за потребно да ограниче или чак забране коришћење овог права?

Ставови према слободи говора људи њишу се попут огромног клатна на сату времена. Понекад се на слободу говора гледа као на предност коју треба уживати. У другим приликама сматра се проблемом с којим владе или религије треба да се позабаве.

Пошто је историја крцата извештајима о онима који су се борили за право да неко мишљење јавно изразе, што је често водило до тога да буду насилно прогањани или убијани, требало би да нам преглед неких од тих догађаја пружи увид у овај проблем.

Изучаваоци историје вероватно ће се сетити грчког филозофа Сократа (470-399 пре н. е.), чији су погледи и учења били сматрани искварујућим утицајем на морал младих у Атини. То је изазвало велико запрепашћење међу политичким и религиозним вођама грчке хијерархије и довело до његове смрти. Његов одговор на оптужбу пред поротом која га је на крају осудила, остаје као једна од најречитијих одбрана слободе говора: „Ако бисте ми понудили да ме овог пута пустите под условом да више не говорим што мислим у овој потрази за мудрошћу, и да ћу умрети ако будем ухваћен да то опет радим, казао бих вам: ’Грађани Атињани, ја ћу слушати Бога а не вас. Док имам живота и снаге никад нећу престати да следим филозофију и да умољавам и убеђујем свакога од вас кога сретнем. Јер то, будите сигурни, Бог заповеда...‘ И, Атињани, и даље ћу казати: ’Ослободите ме или немојте; али разумите да ја никада нећу другачије поступати, чак и ако бих због тога морао много пута умрети.‘“

Како је време пролазило, рана историја Рима је искусила да се клатно зањихало ка мањим ограничењима, али само да би се вратило ка више ограничења док се царство ширило. То је обележило почетак најцрњег раздобља за слободу говора. За време владања Тиберија (14-37 н. е.), није било никакве толеранције према онима који би проговорили против владе или њене политике. А није се само Рим супротстављао слободи говора; у то су време јеврејске вође натерале Понтија Пилата да погуби Исуса због његових учења и такође наредили његовим апостолима да прекину с проповедањем. И ови су били вољни радије да умру него да престану (Дела апостолска 5:28, 29).

Током већег дела историје, грађанска права која су пружале владе често су мењана или по вољи укидана, што је водило до непрестаних борби за слободу говора. Почев од средњег века, неки људи су захтевали писмену изјаву која би навела њихова права, заједно с ограничењима тих права стављених под контролу владе. Као резултат, започеле су се формулисати значајне повеље слободе. Међу њима била је Магна Карта, оријентир на пољу људских права. Касније је дошла Енглеска повеља слободе (1689), Вирџинска декларација права (1776), Француска декларација о правима човека (1789), и Повеља слободе Сједињених Држава (1791).

Векови 17, 18. и 19. чули су како проговарају гласови водећих фигура у историји у корист слободе изражавања. Енглески песник Џон Милтон, најбоље запамћен по Изгубљеном рају, написао је 1644. познати памфлет Ареопагитику као аргумент против ограничења слободе штампе.

Осамнаести век је био сведок раста слободе говора у Енглеској, иако су ограничења остала. У Америци колоније су инсистирале на праву слободе речи, изговорене и штампане. На пример, Устав комонвелта Пенсилваније од 28. септембра 1776. делимично је навео: „Да људи имају право на слободу говора, и писања, и објављивања својих осећања, стога слободу штампе не треба ограничавати.“

Ова изјава је била инспирација за Први амандман Устава Сједињених Држава из 1791, који је обзнанио размишљања оснивача Америчког устава о жељеним правима људи: „Конгрес неће донети ниједан закон у погледу успостављања религије, или забране слободног изражавања исте; или ускраћивања слободе говора, или штампе; или права људи да се у миру окупљају, и да моле Владу за накнаду штете.“

Енглески филозоф Џон Стјуарт Мил из деветнаестог века објавио је 1859. свој есеј „О слободи“. Он се често цитира и на њега се указује као на једну од највећих изјава о ствари слободног говора.

Међутим, битке за право слободног говорења у јавности нису се окончале доласком наводно просветљених година овог 20. века. На пример, због напора да се у Америци ограничи слобода говора, из дворана правде и нижих судова и Врховног суда Сједињених Држава одјекнуле су објаве у одбрану ове слободе.

Судија Оливер Вендел Холмс, мл., с Врховног суда Сједињених Држава, навео је своје уверење о слободи говора у бројним судским пресудама. Описујући мерило слободног говора, он је рекао: „Уколико постоји било који принцип Устава који незаобилазније од било ког другог тражи приврженост, онда је то принцип слободне мисли — не слободне мисли за оне који се слажу с нама већ слобода мисли за оне које мрзимо“ (Сједињене Државе против Швимера, 1928).

Занемаривање овог принципа подстакло је судске битке које њишу клатно између слободе и принуде. Пречесто идеја је: „Слободан говор за мене — али не за тебе.“ У својој књизи под тим називом, Нат Хентоф указује на примере у којима су ревносни браниоци Првог амандмана зањихали клатно здесна налево према својим гледиштима. Он наводи случајеве у којима је Врховни суд Сједињених Држава поништио неке од својих сопствених пресуда, обухватајући неке које су имале везе са случајевима који укључују Јеховине сведоке и њихове године борбе за право да слободно говоре о својим религиозним убеђењима. О њима, он је написао: „Чланови те вере у великој мери деценијама доприносе ширењу слободе савести путем уставних парница.“

Многи правни аналитичари и савремени историчари обилно пишу о бројним судским биткама које су се водиле да би се сачувала слобода говора дубоко у овом 20. веку, не само у Америци већ исто и у другим земљама. Слобода говора није никада загарантована. Иако се владе могу хвалити слободом коју оне пружају свом народу, она може, како искуство показује, бити изгубљена у промени владе или судија у суду. Јеховини сведоци су у првим редовима у борби за ову жељену слободу.

У својој књизи These Also Believe, професор Ч. С. Брејден пише: „Борбом за очување својих грађанских права они [Јеховини сведоци] врше сигналну службу демократији, јер у својој борби они чине пуно тога да би та права засигурали за сваку мањинску групу у Америци. Када се наруше грађанска права било које групе, више нису безбедна права ниједне групе. Зато су они дали дефинитиван допринос очувању неких од најдрагоценијих ствари у нашој демократији.“

Слободољубиви људи једва су у стању да разумеју зашто би нека влада и религија ускратила ову слободу своме народу. То је одрицање основног људског права, и многи људи широм света пате услед забране ове слободе. Хоће ли се ставови према слободи говора, чак и у земљама које поседују ово основно право, и даље њихати попут клатна? Да ли ће идеја о слободи говора бити употребљена да се оправда неморалан и бесраман језик? Судови се већ боре с овом контроверзом.

[Слика на 3. страни]

Сократ се залагао за слободу говора

[Извор]

Musei Capitolini, Roma