Нетрновита јука — јединствено прилагодљива биљка

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КОСТАРИКЕ

ЛЕКОВИТА, са својствима сапуна, укусна и хранљива. Ова егзотична биљка је све ово па и много више! Становници Средње Америке добро је познају, али не као нетрновиту јуку. Кад бисте тај израз употребили у Средњој Америци, већина људи би вероватно реаговала учтивим и знатижељним погледом. Међутим, широк осмех препознавања појавиће се одмах ако споменете итабо, исоте или дагијо, како је та биљка обично позната у Костарики, Гватемали, Хондурасу и Никарагви. Костариканци и други Срдњоамериканци са задовољством проналазе трагове њених цветова у разним јелима.

Члан виђене породице

У једном изгледа натезању, таксономисти класификују нетрновиту јуку као члана породице Liliaceae, а одскоро као члана породице Agavaceae. Ова последња категорија храпавих биљака укључује око 550 врста из реда Liliales (љиљана). Ботаничари је идентификују по њеном научном називу Yucca elephantipes.

Процењује се да постоји 40 врста из рода Yucca, које се највећим делом могу наћи у Северној Америци, Мексику и Средњој и Јужној Америци. Добро познати рођаци укључују и гигантско Јошуино дрво (Yucca brevifolia) и мањи шпански бајонет (Yucca aloifolia). Заиста прилично велика породица!

Које су неке карактеристичне одлике ове свестране биљке? Њени крути, издужени листови, једноставног а ипак егзотичног изгледа, пружају се око метар из стабла. Здепасто, дрвено стабло, са својом влакнастом структуром и сивкастобраон бојом, личи на слонову предњу ногу — отуда и научни назив elephantipes.

На први поглед, нетрновита јука, која достиже висину од 4,5 до 7,5 метара, може лако да се побрка с неким дрветом. Током костариканске сушне сезоне, нарочито у фебруару и марту, стотине звонастих цветова, боје кремасте слоноваче крунишу биљку итабо. Продају се на пијацама и код уличних продаваца, и изгледа да их има свуда истовремено! У оштрој супротности с њеним крутим лишћем попут бајонета, ови нежни и осетљиви цветови цветају у влатима, које се одважно држе у самом средишту биљке, усправне и у ставу мирно.

Итабо је једна од омиљених врста јуке међу вртларима и уређивачима земљишта, јер се прилагођава разним климатским и земљишним условима и пружа егзотичан, тропски изглед. Будући да је некад коришћена као природна ограда за ограничавање земљишта у Костарики, није чудо што плодна биљка итабо обилује практично у свакој регији те земље.

Локални становници свакако користе свестраност ове биљке. На пример, влакна која се извлаче из листова користе се за прављење простирача, опасача и ранаца. Такође, ако се листови загреју до степена савитљивости, вртлари их могу користити као згодне омоте за своје производе. Изгледа да нема краја ономе шта све ова биљка може!

Укусно јестива!

Франсес Пери, ауторка дела Flowers of the World, пише: „Индијанци једу цветне пупољке јука биљака, а плодови и корење имају својства сапуна тако да могу да се користе за прање одеће.“ Средњоамериканци добро користе јукина кулинарска својства и својства чишћења. Они уживају у њеном помало киселом, а ипак опором укусу. Цветови се спремају у хладним салатама или се кувају с јајима и кромпиром, што је омиљено међу Костариканцима и другим Средњоамериканцима. Јуке имају хранљиву вредност због тога што су богате витаминима и минералима, као што су калцијум, гвожђе, тиамин, фосфор и рибофлавин.

Пажње вредна су такође јукина медицинска својства; препарат који се прави кувањем и натапањем цветова делује умирујуће за стомак. Лишће може да се користи за лечење албуминурије и колитиса, а може се такође употребити и као диуретик. А ова лековита, сапунаста, укусна и хранљива биљка само је једна од земаљских творевина у којима наше чуло укуса може да ужива!

[Слика на 26. страни]

Цветови јуке кувани с јајима и кромпирима су омиљено јело у Средњој Америци

[Слика на 27. страни]

Јуке које расту у пољу личе на дрвеће