Путеви — жиле цивилизације

ОД ИСКОНСКИХ времена, људи су одржавали контакт помоћу огромне мреже стаза, друмова и путева. Они сведоче о човековој жељи да путује и тргује — а такође и да ратује и подиже царства. Да, путеви откривају и тамну страну људске природе.

Историја путева, од времена кад су ноге и шапе утабале прве стазе па до наших модерних аутопутева с више трака, више је од путовања у прошлост. То је такође једна студија људског духа.

Први путеви

„Први озбиљни градитељи путева“, каже The New Encyclopædia Britannica, „вероватно су били Месопотамци.“ Ти људи су живели у подручју река Тигар и Еуфрат. Њихови путеви за поворке, додаје овај извор, „били су поплочани друмови у којима су се у битуменски малтер полагале опеке и камен“. Овај опис подсећа на оно што Библија каже о првобитним грађевинским материјалима: „Опеке им служише уместо камена а паклина уместо креча“ (Постање 11:3).

Да би древни Израелци извршавали своје религиозне обавезе, путеви су им били преко потребни. Скоро 1 500 година пре рођења Исуса Христа, Израелцима је било заповеђено: „Три пута у години ће свако мушко између вас приказати се пред Господа, Бога свога [да слави духовни празник], на месту које избере“ (Поновљени закони 16:16). То место је било Јерусалим, и често су целе породице присуствовале тим радосним приликама. Добри путеви су били императив!

Очигледно је да су главни путеви били добро изграђени. Јеврејски историчар Јосиф Флавије рекао је за Соломона, који је владао хиљаду година пре Христовог рођења: „Он није занемаривао одржавање путева, већ је оне који воде до Јерусалима поплочао црним каменом.“

Израел је имао шест градова уточишта у којима су ненамерне убице могле наћи уточиште. Путеви до тих градова такође су одржавани у добром стању. А јеврејска традиција указује да су на сваком раскршћу били постављени добро одржавани путокази који су усмеравали ка најближем граду уточишта (Бројеви 35:6, 11-34)

Путеви су постали битни за развој трговине, а један од најпожељнијих артикала у древна времена била је свила. Каже се да су Кинези, давно пре него што су Израелци постали нација, открили како да праве свилу од нити коју преде свилена буба, али су производњу свиле чували у тајности све до времена после Христовог рођења. И пре тога, свила је постала тако популарна у Западном свету да су према књизи Џефрија Хиндлија A History of Roads, били издавани укази „да се ограничи њено коришћење од стране мушкараца“, пошто се таква употреба „сматрала женскастом“.

Трговачки пут којим се из Кине превозила свила био је познат као Пут свиле. Кад је Марко Поло ишао тим путем у Кину при крају 13. века н. е., тај пут је постојао већ 1 400 година. Више од 2 000 година, Пут свиле је био најдужи пут на свету. Око 12 800 километара тог пута протезало се од Шангаја, у Кини, домовине свиле, до Гадеса (данашњи Кадис), у Шпанији.

Војна важност

Највећи кораци у градњи путева били су последица глади за освајањима. Систем путева Римског царства под цезарима, на пример, протезао се целом Европом, северном Африком и Средњим истоком и износио је отприлике 80 000 километара. Кад нису били ангажовани у рату, римски војници су понекад морали да граде и поправљају путеве.

Важност путева у освајањима могла се видети и у скорије време. Адолф Хитлер је своју тежњу за доминацијом над другим народима увелико убрзао програмом градње аутопута, који је почео 1934. Према историчару Хиндлију, Немачка је овим програмом добила „прву мрежу аутопутева за моторни саобраћај на свету“.

Градња путева — наука

Римске геодете су, користећи инструмент назван грома, градили путеве праве као стрела. Зидари су клесали изузетно уметничке миљоказе, а инжењери су одређивали колики терет може тај пут поднети. Путеви су имали подлогу и трајну површину. Али кључни фактор њихове дуговечности био је бриљантан систем дренаже који је био побољшан благом заобљеношћу као и тиме што је пут био уздигнут у односу на околно земљиште. Тако је био скован израз за пут на неким језицима који, кад се дословно преведе, значи „високи пут“. У продавницама су се чак могле купити мапе путева.

„Суочен с резултатима римских градитеља путева“, каже један историчар, „писац просто мора да се суспреже да не користи све саме суперлативе, и није сигурно да ли неки други споменик из човекове прошлости има трајније користи од италијанских путева.“

Апијев пут, који иде на југ од Рима, према књизи A History of Roads, представља „први одсек поплочаног пута ма које дужине у историји Западног човека“. Овај чувени пут је у просеку био широк 6 метара и био је поплочан великим блоковима од лаве. Док је био на путу ка Риму као затвореник, апостол Павле је путовао овим путем, чији се неки делови користе и дан-данас (Дела апостолска 28:15, 16).

За многе су вештине грађења путева код првобитних јужноамеричких Индијанаца једнако задивљујуће. Од 1200-их до 1500-их, Инке су изградиле мрежу од 16 000 километара путева, који су повезивали нацију од скоро 10 000 000 људи. Ти путеви су ишли кроз крајње негостољубив и нераван терен какав се не може ни замислити, пресецајући пустиње и кишне шуме и чак прелазећи преко моћних перуанских Анда!

The New Encyclopædia Britannica о једном таквом путу каже: „Рута преко Анда је била изузетна. Пут је био широк 25 стопа (7,5 метара) и прелазио је преко највиших венаца с пречицама и благим падинама. Укључивао је галерије уклесане у чврсте стене и потпорне зидове дуге стотине стопа који су обезбеђивали пут. Јаруге и понори су били пуни чврстих грађевина, а шире планинске реке су премошћаване висећим мостовима са ужадима од вуне или влакна. Површина је углавном била од камена и навелико су се користили асфалтни материјали.“

Инке нису знале за коње, али им је њихова мрежа путева обезбеђивала оно што је названо „права тркачка стаза за царске гласнике“. Један историчар је приметио: „Целом дужином биле су постављене станице, удаљене око миљу и по, и у свакој се налазила једна мала посада и смена професионалних тркача. Свака етапа је била довољно кратка за брзу смену и ова служба је, радећи дан и ноћ, могла да пренесе поруку из главног града Куска до града Кито, удаљеног 1 250 миља [2 000 километара], за само пет дана. То је значило у просеку десет миља [15 километара] на сат дуж пута који се није спуштао ниже од 15 000 стопа [4 000 метара] надморске висине — брзина коју редовна римска царска пошта никада није постигла!“

Извор трагедија

Артерије људског тела могу да се зачепе, а то може довести до трагичних последица. Тако и путеви који служе да би побољшали квалитет живота могу да се затворе и допринесу да квалитет живота опадне. Путеви кроз кишне шуме, пустош, шикару и националне паркове узимају свој данак што се тиче дивљине. А често су погођени и домороци и њихови шумски домови. Књига How We Build Roads каже: „Амазонска магистрала, иако је изграђена у име напретка, уништила је велике области кишне шуме и била је катастрофа за многе људе који живе у њој, пошто је уништила њихов комплетан начин живота.“

И градови доживљавају снажан контраефекат док све више возила сваке године загушују урбане жиле. На крају, ако има средстава, изгради се неки аутопут. Али дугорочно гледано, ти путеви омогућавају више саобраћаја, што повећава загађење услед кога се милиони људи разболевају. Штавише, у задње време у саобраћајним несрећама годишње гине око 500 000 људи и још 12 милиона буде повређено, од којих неки тешко. У поређењу с тим, Први светски рат је однео животе око девет милиона војника. Али онда је тај рат престао. С друге стране, смрт на путевима је смрт у наставцима — више од 1 000 смртних случајева дневно, и то из дана у дан!

Да, наши путеви на многе начине говоре нешто о нама — они сведоче о нашим јаким и слабим странама. Они такође говоре шта мислимо о овој величанственој планети која нам је поверена на старање.

[Слика на 21. страни]

Апијев пут, којим је путовао и апостол Павле, још увек је у употреби

[Слика на 22. страни]

Годишње у саобраћајним несрећама широм света погине око 500 000 људи