Одгајање деце током тешких времена у Африци

ИСПРИЧАЛА КАРМЕН МАКЛАКИ

Била је 1941. Други светски рат је беснео. Као 23-годишња мајка из Аустралије нашла сам се са својом петомесечном бебом у затвору у Гвелуу, у Јужној Родезији (сада Гверу, Зимбабве). Мој муж се налазио у затвору у Солзберију (сада Хараре). Наша друга два детета — од две и три године — чували су мој пасторак и пасторка тинејџерског узраста. Дозволите ми да вам објасним како ме је задесила ова ситуација.

ЖИВЕЛА сам с родитељима у Порт Кембли, око 50 километара јужно од Сиднеја, у Аустралији. Године 1924. Клер Хонисет је посетила моју мајку и заинтересовала је за учења Библије упитавши је да ли разуме значење молитве Оченаш. Клер је објаснила шта значи светити Божје име, а затим је причала о томе како ће Краљевство учинити да се Божја воља врши на земљи (Матеј 6:9, 10). Мама је била задивљена. Упркос очевом противљењу, мајка је почела да више истражује ове библијске истине.

Убрзо након тога, преселили смо се у предграђе Сиднеја. Одатле би мајка и ја пешачиле око 5 километара да би стигле на састанке Истраживача Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали. Иако отац никада није постао Сведок, он је дозволио да се у нашем дому одржавају библијски студији. Два његова брата — Макс и Оскар Зајдел — постали су Сведоци, као и неки чланови Максове породице, а исто тако и мој млађи брат и сестре Тери и Милда.

Године 1930. Watch Tower Society набавио је 16 метара дуг једрењак, чије је име касније промењено у Светлоноша. Две године је овај брод био усидрен на крају нашег имања, на реци Џорџез. Тамо су га поправили да би га Јеховини сведоци могли користити у делу проповедању на острвима Индонезије. Понекад бисмо моја сестра Корал и ја очистиле кабину и палубу и позајмљивале светиљку с јарбола да би ловиле ракове.

До Африке, и брака

Аустралију је средином 1930-их погодила рецесија, па смо мајка и ја отпутовале до Јужне Африке да видимо да ли би за нашу породицу било боље да се тамо пресели. Од аустралијске канцеларије подружнице Јеховиних сведока добиле смо препоруку за Џорџа Филипса, који је тада надгледавао дело проповедања на југу Африке. Џорџ нас је дочекао на пристаништу у Кептауну. Да бисмо га препознале под мишком је носио књигу Watch Tower Societyja, Богатство. Тог истог дана, 6. јуна 1936, упознао нас је с петоро чланова особља подружнице, међу којима се налазио и Роберт А. Маклаки.a За годину дана, Берти — како смо га звали — и ја смо се венчали.

Бертијев прадеда Вилијам Маклаки дошао је у Африку 1817. из Пејслеја у Шкотској. У својим раним путовањима, Вилијам се упознао с Робертом Мофатом, човеком који је унапредио писани облик цвана језика и превео Библију на тај језик.b У тим раним данима, Вилијам и његов партнер Роберт Скун били су једини белци у које је Мзиликази, познати ратник војске чувеног Зулу поглавице Шака, имао поверење. Због тога су Вилијам и Роберт били једини белци у Мзиликазијевом краалу, где се сада налази Преторија, у Јужној Африци. Касније је Мзиликази постао државник и средином 19. века спојио многа племена у централизовано афричко краљевство.

Када сам упознала Бертија, он је био удовац с двоје деце, дванаестогодишњом ћерком Лајал, и једанаестогодишњим сином Донованом. Берти је сазнао истину 1927, неколико месеци након што му је жена Една умрла. У наредних девет година он је проповедао добру вест о Божјем Краљевству на острвима Маурицијус и Мадагаскар као и широм Њасе (сада Малави), затим широм Португалске Источне Африке (сада Мозамбик) и Јужне Африке.

Неколико месеци након што смо се Берти и ја венчали, преселили смо се с Лајалом и Донованом у Јоханесбург, где је Бертију било лакше да нађе посао. Једно време сам служила као пионир, како се зову пуновремене слуге Јеховиних сведока. А онда сам затруднела; носила сам Питера.

Наше пресељење у Јужну Родезију

Касније нас је Бертијев брат, Џек, позвао да му се придружимо у авантури копања злата у близини Филабусија, у Јужној Родезији. Берти и ја смо тамо отпутовали с Питером, који је тада имао годину дана, док се моја мајка привремено старала за Лајалу и Донована. Када смо стигли до набујале реке Мзингвани, морали смо да је пређемо у једној корпи која се вукла на канапу завезаном на обалама реке. Ја сам била тада у шестом месецу с Полин, а Питера сам морала да чврсто држим уза се! Било је страшно, нарочито када је корпа негде на средини реке скоро додирнула воду. Осим тога, била је мркла ноћ, а киша је лила као из кабла! Након што смо прешли реку, морали смо препешачити око 2 километра да би стигли до куће рођака.

Касније смо на једном ранчу изнајмили неку стару кућу пуну термита. Имали смо мало намештаја — нешто смо направили од кутија за динамит и штапине. Полин је често боловала од гушобоље, а ми нисмо били у стању да купимо лекове. Била сам прежалосна, али захвални смо што је Полин сваки пут преживела.

Берти и ја у затвору

Једном месечно путовали смо до града Булавајо, удаљеног око 80 километара, да би наше злато продали банци. Такође би одлазили у Гванду, мали град близу Филабусија, да би набавили храну и учествовали у служби. Годину дана након што је Други светски рат започео, 1940, наше дело проповедања било је забрањено у Јужној Родезији.

Недуго после тога, ухапшена сам док сам проповедала у Гванди. Тада сам била трудна с мојим трећим дететом, Естрелом. Док се моја жалба разматрала, Бертија су ухапсили због проповедања и затворили га у Солзберију, око 300 километара од места где смо живели.

Ево како је наша ситуација изгледала тада: Питер се због дифтерије налазио у болници у Булавајо, и било је питање да ли ће уопште и преживети. Ја сам управо родила Естрелу, и један пријатељ ме је одвезао од болнице до затвора да Бертију покажем његову нову ћеркицу. Касније, када је моја жалба одбијена, један имућни власник радње, Индијац, радо је платио кауцију за мене. С временом, три полицијска службеника дошла су у рудник да би ме притворили. Дали су ми могућност избора. Могла сам да понесем са собом своју петомесечну бебу или да је оставим на чување нашим тинејџерима, Лајали и Доновану. Одлучила сам да буде са мном.

Дали су ми посао у вешерају. Такође су ми обезбедили и дадиљу да чува Естрелу. Она је била млада затвореница по имену Матоси која је добила доживотну казну јер је убила свог супруга. Матоси је плакала када су ме ослободили, јер више није могла да се брине за Естрелу. Затворска чуварка ме је одвела код себе на ручак, а затим ме ставила на воз за Солзбери да бих посетила Бертија у затвору.

Док смо Берти и ја били у затвору о малом Питеру и Полин бринули су се Лајала и Донован. Иако је Донован имао само 16 година наставио је наше пословање око злата. Када су Бертија ослободили, одлучили смо да се преселимо у Булавајо, јер копање злата није ишло баш најбоље. Берти је добио посао на железници, а ја сам доприносила нашим приходима својим новостеченим вештинама, као шваља.

Бертијев посао заковичара на железници, сматран је важним тако да је био ослобођен војне службе. Током ових ратних година, дванаестак белих Сведока из Булаваја окупљало се ради састанака у нашој мајушној једнособној кући, а неколицина наше црне браће и сестара састајала се на другом месту у граду. Али сада се у Булавају налази преко 46 скупштина Јеховиних сведока састављених и од црнаца и од белаца!

Наша послератна служба

Након рата Берти је тражио од железнице премештај за Умтали (сада Мутаре), прелепи град на граници с Мозамбиком. Желели смо да служимо где је потреба за проповедницима Краљевства већа, и Умтали је изгледао као савршено место, јер у њему није било Сведока. Током нашег кратког боравка, чланови породице Холтсхаузен, укључујући и петорицу синова, постали су Сведоци. Сада у том граду има 13 скупштина!

Године 1947. као породица смо разматрали могућност да се Берти врати у пионирску службу. Лајала, која се вратила с пионирења у Јужној Африци, подржавала је ову идеју. Донован је у то време пионирио у Јужној Африци. И тако, када је канцеларија подружнице у Кептауну сазнала за Бертијеву жељу да поново пионири, питали су га да ли би радије у Булавајо отворио депо за литературу. Тако је напустио посао на железници, па смо се вратили назад. Убрзо након тога, први мисионари за Јужну Родезију, Ерик Кук, Џорџ и Руби Бредли, Филис Кит и Мартл Тејлор, стигли су у Булавајо.

Године 1948. Натан Х. Нор, трећи председник Watch Tower Societyja, заједно са својим секретаром Милтоном Г. Хеншелом, посетио је Булавајо и уредио да депо постане подружница, с братом Куком као надгледником. Следеће године, родила се наша ћерка Линдси. Затим 1950. подружница је пресељена у Солзбери, главни град Јужне Родезије, па смо се и ми преселили. Купили смо велику кућу у којој смо живели многе године. Увек смо имали пионире и посетиоце који су одседали код нас, тако да је наш дом постао познат као Маклаки хотел!

Године 1953. Берти и ја смо присуствовали међународном конгресу Јеховиних сведока на њујоршком Јенки стадиону. Какав је то вредан спомена догађај био! Пет година касније, 1958, Лајала, Естрела, Линдси и 16-месечни Џереми били су с нама свих осам дана на великом међународном конгресу на Јенки стадиону и оближњем Поло Граундсу. Последњег дана, на јавном предавању био је присутан највећи број од 250 000 посетилаца!

Нова проповедничка додела

Берти је око 14 година служио као спољни сарадник у канцеларији подружнице у Солзберију, али онда смо одлучили да служимо тамо где је потреба била већа, на Сејшелима. Продали смо кућу и намештај, а остатак спаковали у наш Опел караван. Линдси и Џереми, који су тада имали 12 и 5 година, путовали су с нама кроз Северну Родезију (сада Замбију), Тангањикију (сада део Танзаније) и Кенију, укупно око 3 000 километара и то на путевима који су били крајње џомбасти и неасфалтирани, да би коначно стигли у луку Момбаса.

Момбаса је била несношљиво топла али је имала прелепе плаже. Оставили смо кола код локалних Сведока и укрцали се на брод за тродневно путовање до Сејшела. Када смо стигли, упознали смо Нормана Гарднера, човека који је примио основно спознање о библијској истини од једног Сведока из Дар ес Салама у Тангањикију. Он нам је средио да изнајмимо кућу у Сан Суси кланцу изграђену за полицију која је чувала грчког православног архиепископа Макарија, који је био прогнан с Кипра 1956.

Пошто је наша кућа на тај начин била изолована, након месец дана преселили смо се у кућу преко пута плаже у Бо Валону. Ту смо позивали људе на говоре које је Берти држао на нашој веранди. Започели смо студиј с породицом Биндшедлер, а неколико месеци касније Берти је крстио њих и њихову усвојену кћер као и Нормана Гарднера и његову жену. Такође смо с Норманом путовали његовим чамцем до Серф острва, где је Берти држао говоре у склоништу за чамце.

Након четири месеца нашег боравка на Сејшелима, командир полиције нам је рекао да морамо прекинути с проповедањем или ћемо бити депортовани. Били смо слаби с финансијама, а и ја сам поново била трудна. Одлучили смо да наставимо с нашим јавним проповедањем. Ионако смо знали да ћемо ускоро отићи. И тако када је месец дана касније стигао брод из Индије, били смо депортовани.

Ризичан повратак

По доласку у Момбасу, покупили смо своја кола и кренули јужно уз песковит приобални пут. Када смо стигли до Танге, наш мотор је престао да ради. Наша новчана средства била су скоро исцрпљена, али један рођак и један Сведок су нам помогли. Док смо били у Момбаси, један брат се понудио да нас финансира уколико бисмо желели да идемо на север, у Сомалију, да проповедамо. Међутим, пошто се ја нисам осећала добро желели смо само да се вратимо кући у Јужну Родезију.

Прешли смо из Тангањикије у Њасу и путовали до западне обале језера Њаса, сада званог језеро Малави. Била сам толико болесна да сам замолила Бертија да ме остави поред пута да умрем! Пошто смо били близу града Лилонгве, одвео ме је тамо у болницу. Инјекције морфијума су ми мало олакшале муку. Пошто нисам била у стању да наставим пут колима, Берти и деца су се одвезли још 400 километара до Блантира. Један рођак ми је средио да неколико дана касније тамо одем авионом како бих им се придружила. Од Блантире до Солзберија допутовала сам авионом, док су Берти и деца дошли колима.

Како нам је лакнуло кад смо стигли у Солзбери код куће наше ћерке Полин и њеног супруга! Године 1963. родило се наше последње дете, Андреј. Његова плућа нису била у реду и није се очекивало да ће преживети, али срећом јесте. На крају, преселили смо се у Јужну Африку и коначно се настанили у Питермарицбургу.

Благословљени дивном породицом

Берти је тихо умро 1995. у 94. години и од тада живим сама у нашем дому. Али уопште нисам сама! Лајала и Полин служе Јехови заједно са својим породицама у Јужној Африци, а неки од њих живе баш овде у Питермарицбургу. Линдси и њена породица су у Калифорнији у САД, где су сви активни Сведоци. Наша два најмлађа детета, Џереми и Андреј су се преселили у Аустралију где су срећно ожењени и служе као старешине у својим скупштинама.

Свих осморо су својевремено служили у пионирској служби, а шесторо служе у канцеларији подружнице Watch Tower Societyja. Донован је дипломирао у 16. разреду Библијске школе Гилеад Watchtower фебруара 1951. и служио као путујући надгледник у Сједињеним Државама пре него што се вратио на посао у канцеларији подружнице у Јужној Африци. Он је сада старешина у Клерксдорпу, око 700 километара од Питермарицбурга. Естрела живи са својим мужем, Џеком Џонсом у централи Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку.

Питер, мој прворођенац, провео је неколико година у пуновременој служби, и у пионирској и у канцеларији подружнице Watch Towera у Родезији. Међутим, била сам ожалошћена када је пре неколико година напустио хришћанску скупштину.

Гледајући уназад, могу да кажем да сам заиста срећна што сам као тинејџер отишла у Африку са својом мајком. Истина, живот није увек био лак, али имала сам предност да служим као подршка свом мужу и подижем породицу која помаже да се прошири проповедање добре вести о Божјем Краљевству у Јужној Африци (Матеј 24:14).

[Фусноте]

[Мапа на странама 22, 23]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЈУЖНА АФРИКА

Кептаун

Питермарицбург

Клерксдорп

Јоханесбург

Преторија

ЗИМБАБВЕ

Гванда

Булавајо

Филабуси

Гверу

Мутаре

Хараре

ЗАМБИЈА

МОЗАМБИК

МАЛАВИ

Блантир

Лилонгве

ТАНЗАНИЈА

Дар ес Салам

Танга

КЕНИЈА

Момбаса

СЕЈШЕЛИ

СОМАЛИЈА

[Слика на 20. страни]

С Питером, Полин и Естрелом, пре него што су ме са Естрелом одвели у затвор

[Слика на 21. страни]

Лајала и Донован испред наше куће на ранчу у близини Филабусија

[Слика на 23. страни]

Берти, Лајала, Полин, Питер, Донован и ја 1940.

[Слике на 24. страни]

Кармен и њено петоро деце (у смеру казаљке слева): Донован, када је био у Гилеаду 1951. и Џереми, Линдси, Естрела и Андреј данас