15. поглавље

Владавина која ће победити смрт, непријатеља људског рода

ЧОВЕК је, према првобитној Божјој намери, требао живети на рајској Земљи и радовати се животу. Можемо бити уверени да ће се та намера остварити. Божје поуздано обећање засигурава да ће бити побеђена, односно уништена, смрт, непријатељ људског рода. (1. Кор. 15:26).

Животом од седамдесет до осамдесет година не пролази све. Кад би то било све, што могу очекивати људи, који љубе Бога, тада не би њима било ништа боље него онима који Бога и Његову Реч уопште не поштују. То, међутим, није тако, Библија говори: ”Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово послуживши светима и служећи“. (Јевр. 6:10; 11:6).

А чиме ће бити награђени они који служе Јехови Богу јер од срца љубе Њега и Његове праведне путеве? Постоји једна садашња и једна будућа награда. Апостол Павле је писао: ”А побожност је корисна за свашта“. (1. Тим. 4:8) Послушност Божјим законима узрокује већ сада да живимо задовољно и сретно. Што се пак ”будућег“ живота тиче, пише јасно у Римљанима 6:23: ”А дар Божји је живот вечни“.

Под садашњим околностима не би наравно било пожељно вечно живети. Али, Бог је обећао вечни живот под праведном владавином или управом. Да би се то обећање могло остварити, морају људи бити најпре ослобођени узрока смрти. А у чему је тај узрок? Надахнути апостол Павле нам одговара: ”А жалац, који узрокује смрт, је грех“. (1. Кор. 15:56, НС)

Јехова Бог је већ приликом изрицања пресуде над побуњеничким првим људским паром, Адамом и Евом, као и над узрочником побуне, указао на средство којим требају људи бити ослобођени греха и смрти. Бог није речи, записане у 1. Мојсијевој 3:15 управно неразумној змији, коју је сотона употребио за завођење, него самом сотони, тој ”празмији“. Те речи гласе: ”И још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати“. Та је осуда чинила темељ) за наду потомства Адама и Еве, јер је указивала да ће бити побеђен непријатељ људског рода. (Откр. 12:9).

Ипак, самим уништењем сотоне, ћавола, ”старе змије“, не би била потпуно отклоњена штета коју је он проузроковао када је прве људе наговорио на побуну. Начин на који се то требало одиграти. остао је тајна докле год Бог није сматрао потребним да то открије. (1. Јован. 3:8)

Данас, помоћу целе Библије, можемо разумети ту свету тајну. Та, у 1. Мојсијевој 3:15 споменута, ”жена“ не може ни у ком случају бити Ева. Она се својом побуном прикључила ”празмији“, начинивши се тако делом њеног ”семена“. Исто тако ни једна од Адамових и Евиних кћери није могла бити та ”жена“. Зашто не? Зато, јер је ”семе жене“ требало имати далеко већу моћ од обичних људи, да би здробило ”стару змију“, невидљиву духовну особу, сотону, ћавола. Тако моћно ”семе“ није могла произвести ни једна људска, него само духовна ”жена“.

Зато је та ”жена“ означена у Галатима 4:28 као ”горњи Јерусалим“. То је веома значајно. Зашто?

У старо је време Јерусалим био главни град краљевства Јуде. Јер је Давид, први јудејски краљ, поставио онде своје престоље, произвео је иза тога Јерусалим краљеве тог народа. Према томе, требало би очекивати да ће и ”горњи Јерусалима произвести краља. Та је околност указивала на небеску владавину с небеским краљем као средством за одстрањивање греха и смрти.

”Горњи Јерусалим“ није дословна жена а нити дословни град. То је симболичан, духовни град Будући да је то небески град, састоји се од моћних духовних особа, анђела. Кад би једна од тих духовних особа била изабрана за краља, значило би, да је ”Горњи Јерусалим“ произвео наследника краљевства. Да ли се то догодило?

КРАЉ ЈЕ ПРОИЗВЕДЕН

То се стварно догодило 29. године нашег рачунања времена. Те је године био човек Исус — када се упутио Јовану Крститељу да га крсти у води — помазан Духом Божјим за предвиђеног краља. Библија извештава о томе шта се тада догодило овако: ”И крстивши се Исус изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божјега где силази као голуб и дође на њега. И гле, глас с неба који говори: ”Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи“. (Мат. 3:16, 17)

Неколико месеци касније почео је Исус објављивати: ”Покајте се, јер се приближило краљевство небеско“. (Мат. 4:17) Да, краљевство се утолико приближило, јер је био присутан предвиђени Краљ тог краљевства.

Исус се на Земљи родио као човек, али је постојао већ пре. Он сам је рекао: ”И нико се не попе на небо, осим који сиђе с неба, син човечји“. (Јов. 3:13) Надахнути апостол Павле писао је о истакнутом примеру Исусове понизности: ”Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи“. (Филипљ. 2:5-7) Како је његов живот био пренесен са неба на Земљу, сазнајемо из извештаја о разговору анђела Габријела с девицом Маријом:

”И рече јој анђео: ”не бој се, Марија! Јер си нашла милост у Бога. И ево затруднећеш, и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се син највишега, и даће му Јехова Бог престо Давида оца његова; и цароваће у дому Јаковљеву увек, и царству његову неће бити краја’.

”А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?’ И одговарајући анђео рече јој: ”Дух свети доћи ће на тебе, и сила највишега осјениће те; за то и оно што ће се родити биће свето, и назваће се син Божји’. (Лука 1:30-35)

На тај је начин живот Исуса, једног од синова Божјих од којих се састоји ”Горњи Јерусалим“, био с неба пренесен у матерницу девице Марије, и тако се родио као савршено дете. Неки би могли такво чудо сматрати немогућим, но то ипак не мења чињеницу, да се је догодило. Бог, који омогућује да се из једне јајне ћелије, која је мања од тачке на крају ове реченице, развије читав човек, сасвим је сигурно могао својим духом или својом делујућом силом пренети живот с неба на земљу. Будући да је Исусов живот био на тај начин пренесен, да би могао постати стални наследник краља Давида, произашао је он у ствари из ”Горњег Јерусалима“.

Према Божјем пророчанству из 1. Мојсијеве 3:15, угризла је ”празмија“ Исуса Христа у пету, кад је на дан 14. низана године 33. нашег рачунања времена био прибијен на мученички стуб. Док ”стати на главу“ води у смрт, био је ујед у пету само пролазан. Трећег дана пробудио је Бог Исуса из мртвих и поклонио му ”снагу неразоривог живота“. (Д. ап. 10:40; Јевр. 7:16) Као бесмртна духовна особа краљ Исус Христ је у стању тој ”празмији“ здробити главу и потпуно отклонити штету, коју је ова проузроковала.

СУВЛАДАРИ

Исус Христ је главни члан тог ”семена“ које се састоји од много чланова. Кроз њега ће свемогући Бог здробити сотону, ћавола под ногама оних, који ће са Исусом бити сједињени у небеском краљевству. (Откр. 20:1-3) Хришћански апостол Павле писао је таквим предвиђеним сувладарима: ”А Бог мира да сатре сотону под ноге ваше скоро“. (Рим. 16:20) Ко су ти сувладари?

У последњој књизи Библије, у Откривењу, наводи се њихов број са 144 000. Апостол Јован, који је написао Откривење, следећим је речима описао оно, што је видео у визији: ”И видјех, и гле, јагње (Исус Христ, који је умро као жртвено јагње) стајаше на гори Сионској и с њим сто и четрдесет и четири хиљаде, који имаху име оца његова на челима својима ... Ово су ... који иду за Јагњетом куд год оно пође. Ови су купљени од људи, (не само из једне нације као Израелци) првенци Богу и Јагњету“. (Откр. 14:1-4)

На месту је да се за тих 144 000 каже да заједно с Јагњетом стоје на брду Сион. Краљеви Јуде старог доба владали су с брда Сиона у граду Јерусалиму, јер се онде налазила краљевска палата. На том је брду Давид разапео и шатор за свети заветни ковчег, у ком су се чувале камене плоче са десет заповести. Касније је заветни ковчег био пренесен у унутарњи део темпла, који је саградио Давидов син Саламун недалеко од тог места на брду Морију. С временом је ознака Сион укључивала и брдо Морија. Сион је стога, заузимао важан положај у вези с краљевством и свештенством. (2. Сам. 6:12, 17; 1. Цар. 8:1; Иса. 8:18)

То се слаже и са чињеницом да је Исус, као и Мелхиседек из старог града Салема, и краљ и свештеник. Зато се у Јеврејима 6:20 каже за њега да је постао ”поглавар свештенички до века по реду Мелхиседекову“. У том својству као краљ — свештеник, влада Исус с небеског брда Сиона.

Његови су сувладари такође свештеници, те су као целина названи ”краљевско свештенство“. (1. Петр. 3:9) О њиховом задатку читамо у Откривењу 5:10: ”И учинио си их Богу нашему цареве и свештенике, те ће царовати над Земљом“.

СВРХА ТЕ ВЛАДАВИНЕ

Један од најважнијих захтева за краља — свештеника Исуса Христа и његове свештенике — сувладаре, састоји се у томе, да читаво човечанство доведу у склад са Јеховом Богом. То претпоставља одстрањење сваког трага греха и несавршености, јер само онај, који савршено одражава Божју слику, може пред њим стајати на темељу власти тих заслуга. Да ће под краљевском владавином, која припада Божјој владавини или управи, доћи до тога, произлази јасно из посланице Ефежанима 1:9-12:

”Показавши нам (Бог) тајну воље своје, по угодности својој коју напред показа у њему, за уредбу извршетка времена, да се све састави у Христу што је на небесима и на Земљи; у њему кроз којега и наследници постасмо, напред одређени бивши по наредби Бога који све чини по савету воље своје, да бисмо били на хвалу славе Његове, ми који смо се напред уздали у Христа“.

Будући да је Исус Христ без греха и у потпуном складу са Јеховом Богом, кад све стварство буде доведено с Њим у склад, бит ће људи доведени у склад са Јеховом Богом. То се показује тиме, што ће Исус по завршетку ове фазе деловања краљевства, како каже Библија, ”предати царство своме Богу и оцу“. (1. Кор. 15:24)

Да би савладали дивовски задатак усавршавања људског рода имаће небески владар земаљске заступнике, мужеве, који су изразито правдољубиви. (Пс. 45:16; Иса. 32:1, 2) Ти мужеви морају одговарати условима које краљ Исус Христ поставља онима, којима поверава одговорност. Понизност и пожртвована љубав су два битна предуслова. Исус је рекао: ”Знате да кнезови народни заповедају народу, и поглавари управљају њим. Али мећу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи мећу вама, да вам служи. И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга“. (Мат. 20:25-27) Надаље је рекао: ”Ово је заповест моја да имате љубав мећу собом, као што ја имадох љубав к вама. Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“. (Јов. 15:12, 13)

Не би ли се осећао сигурним под водством заступника краљевства, који показују такву љубав и понизност, да, који се најискреније брину о теби?

Неће бити потешкоћа у погледу комуницирања између небеске владавине и земаљских заступника краља Исуса Христа. У прошлости је Јехова Бог, путем својих анђела и своје невидљиве делујућа силе посредовао вести својим слугама на Земљи. (Дан. 10:12-14; 2. Пет. 1:21) Чак и људи могу до свемирских ракета и станица, које у великој даљини круже око Земље, одашиљати и примати вести. Кад је то могуће несавршеним људима, зашто би онда било претешко небеским владарима?

Ипак морају бити одстрањене све непријатељске силе пре него краљевска владавина Исуса Христа и његових сувладара започне са довођењем човечанства у склад с Богом. Не постоје ни најмањи знаци да би сада владајући мужеви били спремни своју сувереност уступити Христу и његовим сувладарима. Ругају се помисли да небо треба управљати целом Земљом. Због тога ће морати бити присиљени признати ауторитету Божјег краљевства под Христом. То значи да ће изгубити свој владалачки положај и живот, јер Писмо говори:

”А у време тих царева Бог ће небески подигнути царство које се до вијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати до вијека“. (Дан. 2:44)

Након што краљевска владавина буде победила све непријатеље, започеће ослобађати људе од болести и смрти. Како ће се то догодити?