Божје име и преводиоци Библије

ПОЧЕТКОМ другог века, након што је последњи апостол умро, отпад од хришћанске вере проречен од Исуса и његових следбеника, озбиљно је почео. Паганске филозофије и науке увукле су се у скупштину; појавиле су се секте и расцепи, а првобитна чистоћа вере се искварила. Божје име се такође престало употребљавати.

Како се отпало хришћанство ширило, појавила се потреба за превођењем Библије са њеног оригинала, хебрејског и грчког, у друге језике. Како су преводиоци преводили Божје име у својим преводима? Обично су користили одговарајући израз „Господ“. Веома утицајни превод тог времена била је латинска Вулгата, Јеронимов превод Библије на говорни латински. Јероним је заменио тетраграматон (ЈХВХ) речју Доминус, „Господ“.

Најзад и нови језици, као француски, енглески и шпански, су почели да се јављају у Европи. Међутим, Католичка црква обесхрабривала је превођење Библије на те нове језике. Тако су многи „хришћани“ слушали читање Библије са латинских превода у којима се није налазило Божје име, слично Јеврејима који су користили Библију на изворном хебрејском језику, али су истовремено одбијали да изговарају Божје име када би на њега наишли.

Временом се Божје име опет почело употребљавати. Године 1278. појавило се у латинском делу Pugio Fidei (Бодеж вере) од Рајмонда Мартинија, шпанског калуђера. Рајмонд Мартини употребио је изговор Јохоуа.a Убрзо након тога, 1303. године, Порхетус де Салватицис завршио је дело под насловом Victoria Porcheti adversus impios Hebraeos (Порхетова победа против безбожних Јевреја). У њему је такође споменуо Божје име, различито га приказавши Iohouah, Iohoua и Ihouah. Затим, 1518. године Петар Галатин издао је дело под насловом De arcanis catholicae veritatis (О тајнама универзалне истине) у ком пише Божје име Иехоуа.

У једној Библији на енглеском језику име се први пут јавља 1530. године када је Вилијам Тиндејл издао свој превод првих пет књига Библије. У њему је укључио само једном Божје име, исписавши га Iehouah у књизи Излазак 6:3. Затим је у напомени тог издања написао: „Иеховах је Божје име... Осим тога, кад год наиђеш на ГОСПОД исписаним великим словима (изузев грешке у штампању) на хебрејском је на том месту Иеховах“. Од тада се почело Јеховино име употребљавати само у понеким цитатима, а речи „ГОСПОД“ или „БОГ“ на многим другим где је у хебрејском тексту стајао тетраграматон.

Године 1611. издат је превод Библије Authorized Version (ауторизовани превод) који је постао највише употребљаван на енглеском језичном подручју. У њему се Божје име појављује четири пута у главном тексту (Излазак 6:3; Псалам 83:18; Исаија 12:2; 26:4). „Јах“, поетска скраћеница имена, појављује се у Псалму 68:4. Цело име се јавља у именима места као што је „Јехова-јирех“ (Постање 22:14; Излазак 17:15; Судије 6:24). Међутим, поводећи се за примером Тиндејла, преводиоци су у многим случајевима Божје име заменили са „ГОСПОД“ или „БОГ“. Али, ако се Божје име могло појавити у четири цитата, зашто се не би могло појавити и на осталих неколико хиљада места хебрејског оригинала?

Нешто слично се догодило и на немачком језику. Године 1534. издао је Мартин Лутер свој комплетан превод Библије који се темељи на оригиналним језицима. Због неког разлога није у њега укључио име Божје него га је заменио нпр. са HERR („ГОСПОД“). Међутим, познавао је божанско име, пошто је у својој проповеди одржаној 1526. године о Јеремији 23:1-8 рекао: „То име Јехова, Господ, припада искључиво правом Богу“ (Д. Мартин Лутер. . . Целокупна дела, издао В.Ј.Г. Валх 6, део 1741, Сп. 1393).

Године 1543. Лутер је писао карактеристичном искреношћу: „То што (Јевреји) тврде да се име Јехова сада не може изговарати, заиста не знају шта говоре... Ако се може исписати пером и мастилом, зашто се не би и изговарало, што је много боље него исписивање пером и мастилом? Јер према њима, морали би га називати неисписивим, нечитким или неразумљивим. У свим тим размотреним стварима има нечег непоштеног“. Али, Лутер није у свом преводу Библије поправио ствар.

Немачки превод Библије из 1537. године од др Јоханеса Ека садржавао је Божје име у белешци на маргини у Изласку 6:3. Остали немачки преводи који су следили садржавали су име у Изласку 6:3, а 1575. латински превод издат у Немачкој, садржавао је на свим местима име Јехова.

У вековима који су следили, преводиоци Библије усмерили су се у два правца. Једни су избегавали употребу Божјег имена у потпуности, док су га други у великој мери користили у Хебрејским списима, било у форми Јехова или Јахве. Размотримо два превода у којима се избегла употреба имена, и зашто је, према њиховим преводиоцима, то учињено.

Зашто су га изоставили

Када су Ј. М. Повис Смит и Едгар Ј. Гудспид 1935. године издали свој савремени библијски превод, читаоци су могли да виде да су изрази ГОСПОД и БОГ употребљени највећим делом као замена Божјем имену. Разлог томе навели су у предговору. „У овом преводу следили смо ортодоксну јеврејску традицију и заменили име ’Јахве‘ изразом ’Господ‘, а ’Господ Јахве‘ — ’Господ Бог‘. У свим случајевима где израз ’Господ‘ или ’Бог‘ представља првобитан ’Јахве‘ употребљена су смањена велика слова.“

Затим се нешто предлаже што одговара правом извртању јеврејске традиције да се ЈХВХ чита а изговара „Господ“. Даље се каже: „Свако, због тога, ко жели да задржи корен оригиналног текста, нека на овим местима где види ГОСПОД или БОГ, чита ’Јахве‘!“ (Слично је у преводу Бакотић).

Читајући ово, одмах се поставља питање: Ако читање имена „Јахве“ уместо „ГОСПОД“ чува корен оригиналног текста, зашто га преводиоци нису употребили у свом преводу? Зашто су дакле, према њиховим личним изјавама заменили Божје име речју „ГОСПОД“ и тиме замаскирали корен првобитног текста?

Преводиоци наводе да су следили ортодоксну јеврејску традицију. Да ли је то за хришћане мудро? Присети се, фарисеји су држали ортодоксну јеврејску традицију и одбили Исуса, а он им је рекао: „Обезвредили сте Реч Божју због своје традиције“ (Матеј 15:6, NW). Таква замена за Божје име заиста је ослабила снагу Божје речи.

Године 1951. издат је Revised Standard Version (Ревидирани стандардни превод Хебрејских списа на енглеском језику), а у тој Библији употребљене су замене за Божје име. Вредно је код тога запазити да оригинал American Standard Version (Амерички стандардни превод) од ког је ревизија сачињена, садржи име Јехова свуда у Хебрејским списима. Због тога је, испуштање имена, значајно одступање. Зашто је тако учињено?

У предговору Revised Standard Version стоји: „Због два разлога Комитет се вратио много познатијем поступку као у Кинг Џејмс преводу (тј. испуштању Божјег имена): (1) реч Јехова не представља тачно било који облик имена који се икада користио у хебрејском језику и (2) употреба било ког одговарајућег имена за једног јединог Бога, као да су постојали други богови од којих га је требало разликовати, престала је код Јевреја пре хришћанске ере и сасвим је неумесна за свеопшту веру хришћанске цркве“.

Да ли су то разумни аргументи? Дакле, као што се расправљало раније, име Исус не представља тачно оригиналан облик имена за Божјег сина које су употребљавали његови следбеници. Ипак, то није уверило Комитет да избегава употребу његовог имена и уместо тога да користи титулу као што је „Посредник“ или „Христ“. И стварно, те титуле се користе, али додатно Исусовом имену, а не уместо њега.

А и аргументи да не постоје други богови од којих би се истинити Бог морао разликовати, такође не одговарају истини. Постоје милиони богова које човечанство обожава. Апостол Павле је рекао: „Постоји много ’богова‘“ (1. Коринћанима 8:5, NW; Филипљанима 3:19). Наравно да зато постоји само један истинити Бог, као што је Павле и навео. Зато је велика предност користити име истинитог Бога јер га то одваја од свих кривих богова. Осим тога, ако је употреба Божјег имена „сасвим неумесна“ зашто се оно појављује скоро 7 000 пута у оригиналним Хебрејским списима?

Истина је да многи преводиоци не мисле да је употреба тог имена, са његовим савременим изговором, неумесна у Библији. Укључују га у своје преводе, а резултат тога је да су такви преводи много више славили аутора Библије и крчили пут ка вернијем оригиналном тексту. Неки светом раширени преводи који укључују Божје име су Валера превод (на шпанском из 1602. године), Алмеида (на португалском изашао 1681. године), првобитан Елберфелдер превод (на немачком издат 1871. године) као и Амерички Стандардни превод (енглески, објављен 1901). Неки преводи, а нарочито Јерусалимска Библија, такође доследно користе Божје име с изговором Јахве.

Прочитај сада коментар неких преводилаца који су укључили Божје име у своје преводе и упореди њихова резоновања са онима који су га испустили.

Зашто други употребљавају име?

Наводимо коментар преводиоца American Standard Version из 1901. године: „(Преводиоци) су дошли до једнодушног уверења да јеврејско празноверје, да је божанско име превише свето да би се изговарало, не може више имати важност у енглеском, а и у било ком другом преводу Старог завета... То спомен име које је објашњено у Изласку 3:14, 15 и које се стално истиче у оригиналном тексту Старог завета, означава Бога као личност, као заветног Бога, Бога откривења, ослободитеља и пријатеља свом народу... Ово лично име, које је повезано са мноштвом светих ствари, сада је стављено у Светом тексту, на место, на које оно неоспорно има право.“

Слично, у предговору оригиналног немачког превода Elberfelder Bibel пише: „Јехова. Задржали смо то име заветног Бога Израела јер су читаоци већ годинама навикли на њега“.

Стивен Т. Бајингтон, преводилац The Bible in Living English (Библија у говорном енглеском језику), објашњава зашто употребљава Божје име: „Писање и изговор (Божјег имена) није најважнија ствар. Најважније је бити на чисто да је то лично име. Постоји више библијских цитата који се не могу правилно разумети ако се Божје име преведе заједничком именицом као што је ’Господ‘ или што је много горе, именичким придевом (као што је на пример Вечни)“.

Пример једног другог превода, од Ј. Б. Ротхерхама, је занимљив. Он употребљава Божје име у свом преводу, али даје предност облику Јахве. Међутим, у свом каснијем делу Studies in the Psalms (Студије о Псалмима) издатом 1911. године, враћа се облику Јехова. А зашто? Он објашњава: „ЈЕХОВА. — Употреба овог енглеског облика Божјег спомен имена (Излазак 3:18) у садашњој верзији Псалтира, не произлази из било какве бојазни да је оно правилнијег изговора него Јахве; не, него једино из практичног разлога, само изабрано са жељом да се оно одржи у контакту с ухом и оком јавности, а код чега је главна ствар, лако препознавање одређеног божанског имена“.

У Псалму 34:3, (NW) обожаваоци Јехове се подстичу: „Величајте Јехову са мном, ви народе, и славимо заједнички име његово.“ Како могу читаоци библијских превода, који испуштају Божје име, у потпуности да одговоре на тај позив? Хришћани су срећни да су бар неки преводиоци имали храбрости да унесу Божје име у своје преводе Хебрејских списа, и тако сачувају оно што су Смит и Гудспид назвали „корен првобитног текста“.

Међутим, већина превода, чак и оних који садрже Божје име у Хебрејским списима, испуштају га из Хришћанско-грчких списа или „Новог завета“. Који је разлог? Постоји ли било какво оправдање да се оно укључи и у задњи део Библије?

[Фуснота]

[Истакнути текст на 17. страни]

Преводиоци Authorized Version, сачували су Божје име, Јехова, само у четири цитата, заменивши га са GOD (БОГ) и LORD (ГОСПОД) на свим другим местима

[Истакнути текст на 22. страни]

Ако је употреба Божјег имена „сасвим неумесна“, зашто се скоро 7 000 пута појављује у оригиналном хебрејском тексту?

[Оквир⁄Слике на 21. страни]

Непријатељство према Божјем имену?

До сада не постоји у употреби превод Библије на африканс језику (којим говоре у јужној Африци, потомци Холанђана) који би садржавао Божје име. То је зачуђујуће, пошто га многи преводи на племенским језицима те земље слободно користе. Погледајмо како је до тога дошло.

24. августа 1878. године предузет је енергичан корак на састанку Друштва правих Африканаца (Г.Р.А) да се сачини превод Библије на африканс језику. Шест година касније, ствар се осматрала поново и на крају се одлучило да се крене напред и да се преведе Библија с оригиналних језика. Посао је поверен С. Ј. ди Тоиту, надзорнику просвете у Трансвалу.

Писмо са упутствима ди Тоиту укључивало је и следећу смерницу: „Право име Господово, Јехова или Јахве, треба да се остави непреведено (то јест не замењено титулом Господ или Бог) и то свуда“. С. Ј. ди Тоит превео је седам библијских књига на африканс, а име Јехова свуда се у њима појавило.

И друге јужноафричке публикације такође су у једном раздобљу садржавале Божје име. На пример у De Korte Catechismus (Кратак катекизам) од Ј. А. Малербеја из 1914. године, објављено је следеће: „Које је Божје истакнуто име?“ Одговор? „Јехова, које је исписано с ГОСПОД, великим словима у нашим Библијама. То (име) никада још није дато ни једном створењу.“

У Die Katkisasieboek (катекизам који је издала Савезна комисија Недељне школе реформисане холандске цркве у Јужној Африци), појавило се следеће питање: „Зар да никада не употребимо име Јехова или ГОСПОД? То је оно што чине Јевреји... То није значење заповести... Ми можемо употребљавати његово име, али никада узалуд.“ Све до недавно, ново издање Die Halleluja (књига химни) такође је садржавало име Јехова у неким химнама.

Међутим, превод ди Тоита није био популаран и 1916. године именована је Комисија за превод Библије на африканс језику. Та комисија држала се начела да име Јехова треба испустити из Библије. 1971. године Библијско Друштво Јужне Африке издало је „привремени превод“ неколико библијских књига на африканс језику. Божје име је било додуше споменуто у уводу, али није употребљено у тексту превода. Слично томе, 1979. године у новом преводу „Новог завета“ и Псалама такође је испуштено Божје име.

Осим тога, од 1970. године спомен имену Јехова уклоњен је из књиге Die Halleluja. А и шесто издање ревидираног издања Die Katkisasieboeka, издато од Холандске реформисане цркве у Јужној Африци, такође је изоставило Божје име.

У ствари, настојања да се одстрани облик Јехова нису ограничена само на књиге. Холандска реформисана црква у Парлу носила је на угаоном камену натпис с речима JEHOVAH JIREH („Јехова ће збринути“). Слика те цркве и њен угаони камен појавила се у Пробудите се! од 22. октобра 1974. године на африканс језику. Отада је угаони камен замењен другим са следећим речима: DIE HERE SAL VOORSIEN! („ГОСПОД ће збринути“). Библијски текст и датум на угаоном камену су остављени, али име Јехова је уклоњено.

Због тога, многи Африканери не знају то Божје име. Чланови цркава који га познају уплашили су се његове употребе. Неки чак наводе разлоге и тврде да је оно ГОСПОД и оптужују Јеховине сведоке да су га измислили.

[Слике]

Холандска реформисана црква у Парлу, Јужна Африка. Првобитно је име Јехова било уклесано у угаони камен (десно горе). Касније је замењено (горе лево).

[Слика на 18. страни]

Божје име у форми Yohoua појављује се 1278. у делу Pugio Fidei (бодеж вере) као што се види у овом манускрипту (који датира из 13. или 14. века), из париске библиотеке Ст. Женевиев, Париз, Француска (лист 162б)

[Слика на 19. страни]

У свом преводу првих пет књига Библије, издатом 1530. године, Вилијам Тиндејл је укључио Божје име у књизи Излазак 6:3. Објаснио је зашто је тако поступио у напомени превода

[Извор]

(фотографија, са допуштењем Библиотеке American Bible Society Library, [Америчког библијског друштва] у Њујорку)