Потоп у легендама света
ПОТОП Нојевог времена био је тако разорна катаклизма да га човечанство никада није могло заборавити. Више од 2 400 година касније, Исус Христ је о њему говорио као о историјској чињеници (Матеј 24:37-39). Овај застрашујући догађај је на људској раси оставио тако неизбрисив траг да је постао предмет легенди широм света.
У књизи Myths of Creation, Филип Фројнт (Philip Freund) процењује да у више од 250 племена и народа постоји преко 500 легенди о потопу. Као што се може очекивати, ове легенде су кроз многе векове биле увелико украшене измишљеним догађајима и ликовима. Међутим, у свима се могу наћи неке основне сличности.
Запањујуће сличности
Како су људи после потопа мигрирали из Месопотамије, са собом су понели извештаје о тој катастрофи у све делове Земље. Тако приче о том импресивном догађају постоје међу становницима Азије, јужнопацифичких острва, Северне, Средње и Јужне Америке. Многе легенде о потопу су постојале давно пре него што су ти људи дошли у контакт с Библијом. Ипак, између тих легенди и библијског извештаја о потопу постоје неке основне заједничке тачке.
У неким легендама се спомињу насилни дивови који су пре потопа живели на Земљи. Упоредимо с тиме библијски извештај који указује како су се пре потопа непослушни анђели материјализовали у физичка тела, ванбрачно живели са женама и произвели расу дивова званих Нефилими (Постање 6:1-4; 2. Петрова 2:4, 5).
Легенде о потопу обично показују како је један човек био упозорен на долазећи потоп божанског порекла. Према Библији, Јехова Бог је упозорио Ноја да ће уништити зле и насилне људе. Бог је рекао Ноју: „Свакој пу̏ти дође преда ме крај, јер напунише земљу насиља; и ево ћу да их затрем заједно са земљом“ (Постање 6:13).
Легенде о потопу углавном показују да је он проузроковао свеопште уништење. Слично каже и Библија: „И воде набујаше све већма по земљи, те покрише сва највиша брда под целим небом. Све што имаше даха живота у ноздрвама, све што беше на суху, све помре“ (Постање 7:19, 22).
Већина легенди о потопу говори да је један човек, с још једном или више других особа, преживео потоп. Многе легенде говоре да се он спасао у броду који је саградио, и који се зауставио на једној планини. Упоредимо с тиме Библију, у којој стоји да је Ноје саградио арку. Овде такође стоји: „Само оста Ноје и што беше с њим у корабљи“ (Постање 6:5-8; 7:23). Према Библији, после потопа „седамнаестога дана седмог месеца корабља се устави на планини Арарату“, где су се Ноје и његова породица искрцали (Постање 8:3, 4, [8:4, Даничић-Караџић] 15-18). Легенде такође указују да су преживели из потопа поново почели насељавати Земљу, као што показује и Библија да су чинили Ноје и његова породица (Постање 9:1; 10:1).
Старе легенде о потопу
Размотримо неке легенде о потопу имајући на уму споменуте тачке. Почнимо на пример са Сумерцима, старим народом који је насељавао Месопотамију. Њихова верзија потопа је пронађена на једној глиненој плочи откривеној међу рушевинама Нипур. На њој стоји да су сумерски богови Ан и Енлил гигантским потопом одлучили да униште човечанство. Пошто га је упозорио бог Енки, Зи-у-Судра је са својом породицом нашао спас у великом броду.
Многи детаљи се могу наћи у вавилонском Епу о Гилгамешу. Према њему, Гилгамеш је посетио свог претка Утнапиштима, коме је, након што је преживео потоп, био дат вечни живот. У разговору који је уследио, Утнапиштим је испричао како му је било речено да изгради брод и у њега узме стоку, дивље звери и своју породицу. Изградио је брод у облику велике коцке којој је свака страница била дуга 60 метара, и која је имала шест спратова. Он је Гилгамешу испричао да је олуја трајала шест дана и ноћи, а затим је рекао: „Када је стигао седми дан, ураган, потоп, удар бојни, који удараше попут војске, бијаше сломљен. Море се утишало, ковитлац исчезнуо, потоп престао. Погледао сам по мору, а гласови су замрли. Сви се људи претворише у глину.“
Након што се лађа насукала на планини Нисир, Утнапиштим је пустио голубицу која се, не могавши да нађе одмориште, вратила на брод. За њом је следила ластавица, која се такође вратила натраг. Затим је био пуштен гавран, а када се није вратио, Утнапиштим је знао да су се воде повукле. Затим је ослободио животиње и принео жртву.
Ова врло стара легенда је донекле слична библијском извештају о потопу. Али, недостају јој сликовите појединости и једноставност библијског записа, а не пружа ни неке разумне димензије арке, нити указује на временско раздобље које је назначено у Писмима. На пример, Еп о Гилгамешу каже да је олуја трајала шест дана и шест ноћи, док у Библији стоји: „И удари киша на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи“ — непрестани тешки пљусак који је коначно водом прекрио читаву земаљску куглу (Постање 7:12).
Иако Библија спомиње осам особа које су преживеле потоп, у грчкој легенди су преживели само Деукалион и његова жена Пира (2. Петрова 2:5). Према овој легенди, Земља је пре потопа била настањена насилницима названим људи од бронзе. Бог Зевс је одлучио да их уништи великим потопом, па је рекао Деукалиону да изгради велики ковчег и уђе у њега. Када су се воде потопа повукле, ковчег се зауставио на планини Парнас. Деукалион и његова жена су сишли с планине и обновили човечанство.
Легенде Далеког истока
У Индији постоји легенда о потопу у којој је Ману човек који преживљава потоп. Он постаје пријатељ малој риби која нарасте велика и упозорава га на разорни потоп. Ману гради чамац који потом вуче риба све док се не заустави на једној планини у Хималајима. Након повлачења вода, Ману силази с планине и заједно с Идом, персонификацијом своје жртве, обнавља људску расу.
Према кинеској легенди о потопу, бог гром даје деци Нуви и Фусију један зуб. Он их поучава да га засаде и заклоне се у тикви која ће израсти из њега. Из тог зуба убрзо израсте дрво чији је плод огромна тиква. Када је бог гром подстакнуо пљусак сличан бујици, деца су се попела у тикву. Иако је потоп који је настао побио све остале становнике Земље, Нува и Фуси преживљавају и поново настањују Земљу.
У Америци
Индијанци Северне Америке поседују разне легенде које све носе једну заједничку мисао о потопу који уништава све осим неколицине људи. На пример, Арикара, народ Кадо, говори да је Земља једном била настањена расом људи тако снажних да су се ругали боговима. Бог Несару је потопом уништио те дивове, али је у једној пећини сачувао свој народ, животиње и кукуруз. Народ Хавасупаи прича да је бог Хокомата проузроковао потоп који је уништио човечанство. Међутим, један човек по имену Точопа је спасао своју кћер Пукехех тако што ју је затворио у шупље дебло.
И Индијанци Средње и Јужне Америке поседују легенде о потопу које су у основи сличне. Маје из Средње Америке су веровали да је свет бујицама воде уништила велика кишна змија. У Мексику се у верзији Чималпопока износи да је потоп прекрио планине. Бог Тескатлипока је упозорио човека Нату, па је овај издубио дебло у коме је, заједно са својом женом, Неном, нашао спас док се воде нису повукле.
У Перуу Чинче имају легенду о петодневном потопу који је уништио све људе осим једног, којег је лама која говори одвела у сигурност планине. Ајмаре из Перуа и Боливије говоре да је бог Вирахоча изашао из језера Титикаке и створио свет и ненормално велике, снажне људе. Због тога што га је та прва раса наљутила, Вирахоча их је уништио потопом.
Тупинамба Индијанци из Бразила су говорили о времену када је велики потоп побио све њихове претке осим оних који су преживели у кануима или на врховима високих стабала. Кашинауа из Бразила, Макуши из Гвајане, Кариби из Средње Америке, и Она и Јаган из Огњене земље у Јужној Америци, налазе се међу многим племенима у којима постоји легенда о потопу.
Јужни Пацифик и Азија
Легенде о потопу које спомињу неколико преживелих, учестале су по целом јужном Пацифику. На пример, на Самои постоји легенда о потопу из давнине који је уништио све осим Пилија и његове жене. Они су сигурност пронашли на једној стени, а после потопа су поново настанили Земљу. На хавајским острвима, богу Канеу су додијали људи па је послао потоп да их уништи. Само је Нуу нашао спас у великом чамцу који се коначно зауставио на једној планини.
На Минданау, у Филипинима, Ате причају да је Земља некада била прекривена водом која је уништила све осим два човека и једне жене. Ибан са Саравака, Борнео, говоре да је потоп избегло само неколико људи који су побегли у највиша брда. У легенди Игорота с Филипина, преживели су само брат и сестра, тако што су се склонили у планину Покис.
Сојоти из Сибира, Русија, кажу да се дивовска жаба, која је носила Земљу, помакла и тако проузроковала да цели свет буде поплављен. Преживели су само старац и његова породица на сплаву који је направио. Када су се воде повукле, сплав се зауставио на једној високој планини. Угриани из западног Сибира и Мађарске такође говоре да су преживели из потопа користили сплав, али да су отпловили у разне крајеве Земље.
Заједничко порекло
Шта можемо закључити из тих многих легенди о потопу? Иако се у детаљима у много чему разликују, имају нека заједничка обележја. Она указују да вуку порекло из неке гигантске и незаборавне катаклизме. Упркос варијацијама које су се кроз протекле векове у причама развиле, њихова основна тема је слична нити која их повезује с једним великим догађајем — општим потопом описаним у једноставном, непристраном библијском извештају.
Пошто се легенде о потопу углавном налазе међу народима који нису дошли у контакт с Библијом све до последњих векова, било би погрешно тврдити да је на њих утицао библијски извештај. Осим тога, у The International Standard Bible Encyclopedii стоји: „Универзалност извештаја о потопу обично се узима као доказ универзалног уништења човечанства у потопу... Осим тога, неке од древних извештаја написали су народи који су били у много чему супротстављени хебрејско-хришћанској традицији“ (том 2, страна 319). Тако можемо с поуздањем закључити да легенде о потопу потврђују реалност библијског извештаја.
Пошто живимо у свету који је испуњен насиљем и неморалом, добро ћемо учинити ако прочитамо библијски извештај о потопу, записан у књизи Постања у поглављима 6. до 8. Ако медитативно размишљамо о разлогу тог општег потопа — вршењу онога што је зло у Божјим очима — ми ћемо у њему видети животоважно упозорење.
Ускоро ће садашњи зао систем ствари доживети Божју неповољну осуду. Срећом, ипак ће бити преживелих. И ти можеш бити међу њима ако обратиш пажњу речима апостола Петра: „Свет [Нојевог] времена био је уништен када је био потопљен водом. Али том истом речју садашња небеса и садашња земља сачувани су за ватру и здржани за дан суда и уништења безбожних људи... Пошто ће се, дакле, све ово распасти, какви морате ви бити у светом понашању и делима оданости Богу, очекујући и чврсто држећи у мислима присутност Јеховиног дана“ (2. Петрова 3:6-12, New World Translation).
Хоћеш ли непрестано задржати у мислима присуство Јеховиног дана? Ако учиниш тако, и ако поступаш у складу с Божјом вољом, уживаћеш велике благослове. Они који тако угађају Јехови Богу могу имати веру у нови свет на који Петар указује речима: „Очекујемо, према његовом обећању, нова небеса и нову земљу, а у њима ће праведност пребивати“ (2. Петрова 3:13, NW).
[Слика на 7. страни]
Вавилонске легенде о потопу преносиле су се с колена на колено
[Слика на 8. страни]
Да ли обраћаш пажњу Петровом упозорењу, држећи непрестано у мислима Јеховин дан?