„Његова љубазна доброхотност показала се моћном“

ИСПРИЧАО ХОСЕ ВЕРГАРА ОРОЗКО

Да ли мислиш да би твој живот са 70 година могао бити пун нових покретачких сила? Мој је био. А то је било пре више од 35 година.

Јеховином љубазном доброхотношћу служио сам од 1962. као општи пионир, а од 1972. сам надгледник у скупштини Јеховиних сведока Ел Каризал у држави Халиско, Мексико. Дозволите да вам испричам нешто о себи.

РОДИО сам се у држави Мичоакан, у Мексику, 18. августа 1886. Мој отац је био масон, тако да наша породица није ишла у Католичку цркву, нисмо учествовали у католичким религиозним свечаностима нити смо имали какве религиозне ликове у кући.

Када сам имао 16 година, мој отац је отишао у Сједињене Америчке Државе да тамо ради, али се побринуо да од једног човека научим занат. Међутим, две године касније тај човек ме је повео у Мексико Сити ради школовања на војној академији. Након тога дао сам се на каријеру у мексичкој војсци.

У војсци и после тога

Борио сам се у мексичкој револуцији која је почела 1910. Сви ми младићи са академије подупирали смо Франсиска И. Мадера, револуционара који се супротстављао диктатури Порфирија Дијаса. Подупирали смо Мадера све до његове смрти 1913, а после тога смо подржавали Бенустиана Каранзу, који је служио као председник Републике од 1915. до 1920. Звали смо се Каранзистас.

У четири различита наврата покушао сам, али без успеха, да будем отпуштен из војске. Коначно сам дезертирао и постао бегунац. Због тога су затворили мог оца, који се вратио у Мексико. Једног дана представио сам се као његов нећак и посетио га у затвору. Комуницирали смо пишући на комадиће папира тако да нас стража није могла чути. Да бих спречио да неко открије ко сам ја, појео сам папириће.

Након што је отац био пуштен из затвора, посетио ме је и молио да се предам властима. Учинио сам то, и на моје изненађење, генерал који је био на дужности није ме затворио. Уместо тога, предложио је да се преселим у Сједињене Америчке Државе. Прихватио сам његов предлог и живео тамо од 1916. до 1926.

Године 1923. оженио сам се једном Мексиканком која је такође живела у Сједињеним Америчким Државама. Изучио сам грађевински занат и усвојили смо једну девојчицу. Када је имала 17 месеци, вратили смо се у Мексико и настанили се у Халпи, Табаско. Тада је почела ’Кристеро побуна‘ која је трајала од 1926. до 1929.

Кристероси су хтели да им се придружим. Али, моја породица и ја смо радије побегли у државу Агваскалијентес. Након што смо живели по разним местима у тој мексичкој републици, сместили смо се 1956. у Матаморосу, Тамаулипас, где сам почео надгледати грађевинске послове.

Мој живот се променио

Тада је мој живот почео да се мења. Моја кћерка, која је сада већ била удата и живела с оне стране границе у Браунзвилу, Тексас, САД, често нас је посећивала. Једног дана је рекла: „Тата, многе породице се управо сада састају у друштвеном дому. Хајде да видимо о чему се ради.“ Био је то конгрес Јеховиних сведока. Моја кћерка, зет, унук, моја жена и ја били смо сва четири дана присутни на конгресу.

Од те године посећивали смо хришћанске састанке Јеховиних сведока. Ја сам духовно напредовао у Мексику, док је моја кћерка то чинила у Сједињеним Америчким Државама. Ускоро сам својим колегама на послу говорио о библијским истинама које сам учио. Узимао сам десет часописа од сваког броја Куле стражаре и Пробудите се!, које сам делио својим колегама на послу. Петоро њих у канцеларији и три инжењера као и неколико других радника постали су Сведоци.

Ох, како је хладан био тај 19. децембар 1959. када сам се крстио у реци! Сви који су се тог дана крстили разболели су се због необично хладне воде. Моја кћерка се крстила пре мене, а моја жена је, иако никад није дошла до крштења, упознала библијске истине и пружала добру сарадњу.

Пуновремена служба

Осећао сам да сам дужан Богу за сву његову љубазну доброхотност, тако да сам у фебруару 1962, када сам имао 75 година, почео с пуновременом службом као пионир. Неколико година касније, 1968, умрла ми је жена. Тада сам желео да служим у другом подручју, али због моје старости браћа су мислила да то не би било препоручљиво. Међутим, 1970. био сам додељен као пионир у Колотлан, у држави Халиско, где је била мала скупштина.

У септембру 1972. покрајински надгледник је предложио да се преселим у мали град Ел Каризал, близу Колотлана. У новембру те године била је тамо основана скупштина и ја сам био именован као старешина. Иако је то веома изолован град, до 31 особа похађа скупштинске састанке.

Упркос својој старости, још увек сам активан у служби, снажно се напрежући да помогнем људима да размишљају о својим веровањима. На пример, када искрени католици моле бројаницу, понављају молитву Здраво Маријо: ’Здраво Маријо, милости пуна, Господ с тобом.‘ Молитва додаје: ’Света Маријо, Мајко Божја.‘ Ја их питам: ’Како то може бити? Ако је Бог тај који спашава Марију, како може Он у исто време бити њен син?‘

Сада имам 105 година и служио сам као старешина и као општи пионир у Ел Каризалу, Халиско, скоро 20 година. Осећам да је била Јеховина воља да доживим те године, пошто на тај начин могу надокнадити време које сам изгубио док му нисам служио.

Једна ствар коју сам научио јесте да увек треба имати поверење да нас наш Врховни Судија посматра са свог праведног престоља и да удовољава нашим потребама. Како стоји у Псалму 117:2: „Његова љубазна доброхотност показала се моћном према нама“ (NW).