Они су нам оставили пример
ИСПРИЧАО КРЕЈГ ЗАНКЕР
Већ осам година смо моја жена, Гејл, и ја пионири, пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Последњих шест година, служимо међу абориџинским становништвом у аустралијском залеђу. Ми једноставно следимо диван пример који су нам оставили моји родитељи и моји бака и деда.
ДОЗВОЛИТЕ ми да вам посебно испричам о мом деди и баки. Увек смо их од милоште називали Опа и Ома, холандски еквивалент за деду и баку. Мој деда, Чарлс Харис, још увек ревно служи у Мелбурну, где живи већ скоро 50 година.
Упознавање библијских истина
Опа је био рођен у малом граду у Тасманији, аустралијској острвској држави. Године 1924, када је имао 14 година, његов отац је купио један морнарски ковчег на једној аукцији. Показао се као прави ковчег с благом, у духовном погледу, пошто је садржао комплет књига које је написао први председник Watch Tower Bible and Tract Society, Чарлс Тејз Расел.
Изгледа да Опин тата није био посебно заинтересован за те књиге, али Опа је почео да их чита и одмах је схватио да садрже битне библијске истине. Тако је почео да тражи Међународне истраживаче Библије, представнике објавитеља те књиге који су сада познати као Јеховини сведоци. Желео је да разговара с њима тако да би могао примити даљња објашњења библијских истина које је упознавао.
Након многих распитивања пронашао је три старије жене које су биле активне у поучавању других. Оне су имале невероватан утицај на младог Чарлса. Коначно, 1930, он је извршио предање Јехови Богу и крстио се у води. Дао је отказ на свом послу као месар и отпутовао је северно у Сиднеј, где је примио доделу као пуновремени јеванђелизатор.
Пионирење у Аустралији
Током следећих неколико година, Чарлсова проповедничка подручја укључивала су обалску периферију Сиднеја Бонди као и сеоска подручја у држави Нови Јужни Велс. Затим је био додељен за Перт у Западној Аустралији, удаљен хиљаде километара од друге стране континента. Шест месеци је сведочио у пословном подручју Перта, а затим, заједно с два друга пионира, био је послат у широка пространства северозападне Аустралије.
Проповедничка додела те тројице — Артура Вилиса, Џорџа Ролстена и Чарлса — било је подручје велико као четири Италије! Становништво је било ретко, крајолик бесплодан, а врућина жестока. Понекад је било потребно путовати више од 500 километара између ранчева, познатих као сточне станице. Ауто који су користили био је оронуо, чак и по стандардима 1930-их, али они су имали јаку веру и много одлучности.
Уски, прљави путеви с рупама укрштали су се с камиљим траговима, и ту и тамо је ситна прашина (звана биковска прашина) скривала опасне дрвене пањеве. Није чудо што су амортизери често пропадали. Двапут је пукла задња осовина, и много пута су се поцепале гуме. Ти пионири су често правили облоге од старих гума и причвршћивали их вијцима за лим са унутрашње стране постојећих гума како би наставили свој пут.
Кад сам био још младић, питао сам Опу шта их је охрабривало да устрају под тако тешким околностима. Он је објаснио да је у њиховој изолацији постојала блискост с Јеховом. Оно што је понекад било физичка потешкоћа, рекао је он, постајало је духовни благослов.
Без икаквог трага супериорности или самоправичности, Опа је изразио чуђење што је изгледало да је толико много људи претерано забринуто гомилањем материјалних поседа. „Кроз живот се“, подсетио ме је, „далеко боље пролази са што је могуће мање пртљага. Ако је Исус био спреман да спава под ведрим небом кад је то било потребно, онда и ми треба да будемо срећни да учинимо то исто ако то наша додела захтева“ (Матеј 8:19, 20). И, заиста, он и његови другови су то чинили.
Позвани на страно подручје
Године 1935, Опа је примио нову проповедничку доделу — да сведочи острвљанима јужног Пацифика. С посадом од шесторо других, он је запловио једрењаком Lightbearer дугим 16 метара, власништво Watch Tower Societyja.
Једном, док су били у Коралском мору северно од Аустралије, помоћни мотор Lightbearera се покварио. Није било никаквог ветра, тако да су били насукани многе километре од копна. Премда је постојала опасност од бродолома на Великом коралском спруду, Опа је био импресиониран изврсним спокојством. „Море је било изузетно мирно“, записао је у свом дневнику. „Никад нећу заборавити заласке сунца сваке вечери на том мирном мору. Призор је био тако диван да ми се урезао у сећање за сва времена.“
Срећом, пре него што су бачени на гребен, ветар се повратио, и они су безбедно отпловили широких једара у Порт Морзби, Папуа Нова Гвинеја, где су поправили мотор. Од Порт Морзбија отпловили су до Терздејских острва и затим даље до Јаве, великог острва Индонезије. Опа је развио дубоку љубав према тој земљи која се описује као „низ бисера нанизан по екватору“. У то време, Индонезија је била холандска колонија, тако да је деда научио и холандски и индонежански. Међутим, литература коју је нудио у својој проповедничкој активности била је на пет језика: холандском, индонежанском, кинеском, енглеском и арапском.
Опа је био врло успешан у уручивању библијске литературе. Једном је Клем Дешан, који је био задужен за депо Watch Towera у Батавији (сада Џакарта), био позван пред једног холандског официра који је помно пратио наше проповедничко дело. „Колико ваших људи ради овде на источној Јави?“ питао је тај официр.
„Само један“, одговорио је брат Дешан.
„И ви очекујете да вам поверујем у то?“ узвикнуо је официр. „Мора да имате читаву армију радника тамо, судећи по количини ваше литературе која се свуда дистрибуира!“
Опа сматра да је то био један од највреднијих комплимената у његовом животу. Али он је то свакако заслужио, пошто за њега није било необично да уручи између 1 500 и 3 000 примерака литературе сваког месеца.
Брак, забрана и рат
Децембра 1938, Опа се оженио младом Индонежанком по имену Вилхелмина, која је постала моја бака. Ома, или бака, била је љубазна, марљива и блага. То знам, јер ми је током детињства била најближи пријатељ.
После њиховог венчања Опа и Ома су заједно наставили своју пионирску службу. До тада су се други чланови посаде Lightbearera или разишли у друге делове света или вратили кући. Али Опа је Индонезију учинио својим домом, и био је одлучан да остане.
Док се Други светски рат приближавао, холандска влада која је владала Индонезијом, и која је деловала под притиском свештенства, почела је да уводи рестрикције на активност Јеховиних сведока, коначно уводећи забрану нашег дела. Тако се проповедање обављало с потешкоћама, уз коришћење само Библије. У скоро сваком граду који су Опа и Ома посећивали, били су извођени пред званичнике и испитивани. Били су третирани као криминалци. Недуго након увођења забране, Омин зет је био затворен због свог става хришћанске неутралности. Умро је у једном холандском затвору.
Опа и Ома су живели у једном камиону с караваном изграђеним на њему. Користећи ту покретну кућу, они су проповедали по читавој Јави. Године 1940, док се назирала претња од јапанске војне инвазије, били су благословљени кћерком, која је постала моја мајка. Беби су дали име Викторија, по наслову предавања које је две године раније одржао тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Society, Џ. Ф. Ратерфорд. Наставили су да пионире и у време бебиног рођења.
Почетком 1942, Опа, Ома и Викторија били су на холандском теретњаку који се враћао с Борнеа када се зачула гласна експлозија с једног јапанског разарача. Сва светла су се погасила, а људи су вриштали. Тако је рат ушао у животе моје породице. Иако су се безбедно вратили у луку, Јапанци су извршили инвазију на Јаву само неколико дана касније, а један холандски службеник открио је Опино и Омино боравиште јапанским војницима.
Кад су их Јапанци пронашли, они су били лишени својих поседа, све до малих Викторијиних играчака, и били су одведени у два различита концентрациона логора. Викторији је било дозвољено да остане с Омом, а Опа их није видео наредне три и по године.
Живот у концентрационим логорима
Током своје интернације, Опа је био пребациван од града до града — од Сурабаје до Нгавија, до Бандунга, и коначно до Чимахија. Та стална сељења била су да би се спречио сваки покушај планирања организованог бекства. Затвореници су углавном били Холанђани, с малим бројем Британаца и неким Аустралијанцима. Док је био у логору, Опа је научио берберски занат, вештину коју још увек повремено користи. Једина религиозна књига која му је била дозвољена да је задржи била је Библија — његов Превод Краља Џејмса.
За то време, Ома и Викторија су такође биле сељене из логора у логор. У тим логорима командант логора је позивао жене да служе ван логора у „друштвеним службама“. Међутим, из неког разлога, Ома никад није била изабрана. Касније је сазнала да су те жене биле извођене да служе као проститутке за јапанске војнике.
Пошто јапански војници нису волели женску децу, Ома је Викторију увек држала обучену као дечака и кратко подшишану. Име Викторија проузроковало је велику невољу кад је командант логора желео да зна шта то име значи — викторију (победу) за империјалистичку јапанску армију или викторију за Американце?
„Викторију за Божје Краљевство над свим земаљским владавинама!“ одговорила је гордо моја бака.
Као казна за одбијање да каже „Викторија за империјалистичку јапанску армију“, Ома и њена петогодишња кћерка биле су натеране да осам сати стоје усправно и мирно под жарким тропским сунцем. Без сенке, без воде, без седења, без нагињања напред. Али уз Јеховину помоћ оне су преживеле то застрашујуће искушење.
Годину дана после Омине интернације, командант логора јој је рекао да јој је муж умро! Тужно је спустила Опину слику на дно свог похабаног кофера и наставила даље, упркос својој жалости.
Живот затвореника у логору био је тежак. Дневне порције за сваку особу састојале су се од једне шоље тапиоке за доручак, 190 грама хлеба направљеног од сагоа за ручак, и за вечеру, једне шоље куваног пиринча у воденој супи од поврћа. Због тако слабих порција, неисхрањеност је била уобичајена, а жртве дизентерије умирале су свакодневно.
Током Опине интернације, он је патио од пелагре и едема неисхрањености (болести гладовања). Ома је такође скоро умрла, пошто је често своју храну давала Викторији да би спречила да девојчица умре од глади. Окрутност и изгладнелост постали су стални пратиоци. Биле су у стању да преживе једино држећи се тесно свог Бога, Јехове.
Добро се сећам једне од Опиних омиљених изјава: „Слобода је бити у хармонији с Божанским, с Јеховом.“ Тако је Опа себе сматрао слободним у правом смислу чак и док је трпео окрутно затвореништво. Љубав коју су он и Ома имали према Јехови сигурно им је помогла да ’све сносе‘ (1. Коринћанима 13:7). Тај близак однос с Јеховом оно је што Гејл и ја сада настојимо да одржимо.
Слобода и изванредно поновно сједињење
Коначно, Други светски рат се завршио 1945. Недуго након јапанске предаје, Опа је био транспортован возом. На путу од Џакарте до Бандунга, воз је био заустављен од стране индонежанских војника. Иако су непријатељства с Јапанцима престала, Индонежани су се борили да добију независност од Холанђана. Опа је био тако затечен што је изненада био избачен из воза да је заборавио да говори енглески и уместо тога почео да говори холандски. За Индонежане, холандски је био језик непријатеља, а непријатеља је требало убити.
Срећом, док су војници претресали Опу, пронашли су његову аустралијску возачку дозволу, на коју је потпуно заборавио. На сву срећу, Индонежани нису били у рату с Аустралијом. Све до данас Опа гледа на откриће те дозволе која је доказала да је аустралијски држављанин као на божанску интервенцију, јер на тој истој станици само неколико сати касније, те исте трупе убиле су 12 Холанђана који су путовали возом.
Кратко након тог инцидента, Ома и Викторија су чекале на транспорт из ратом разорених подручја. Док су седеле поред пута, туда је пролазила бескрајна колона камиона који су возили војнике и цивиле. Изненада, без икаквог очитог разлога, колона се зауставила. Ома је случајно бацила поглед на отворени задњи део најближег камиона, и тамо, на њено изненађење, седео је један измршављен човек кога је одмах препознала. Био је то њен муж! Нема тих речи које би могле описати осећања њиховог поновног сједињења.
Поново у Аустралији
Кад се деда 1946. са својом породицом вратио у Аустралију, након што је у Индонезији живео 11 година, живот им није био лак. Вратили су се као ратне избеглице — осиромашени, неисхрањени и гледани с подозрењем од стране многих мештана. Ома и Викторија су морале да носе највећи терет расних предрасуда према азијским имигрантима. Опа је морао да ради тешке дуге сате да би бринуо за своју породицу и пружио им дом. Упркос тим тешкоћама, они су истрајали и преживели с нетакнутом духовношћу.
Сада, преко 48 година касније, Опа живи у Мелбурну, где још увек учествује у служби од куће до куће. Видео је Викторију и њену децу како пригрљују истину, предају своје животе Јехови, и затим свако од њих улази у пуновремену пионирску службу.
Дес Занкер, који је постао мој отац, и Викторија крстили су се почетком 1950-их, а Дес је 1958. постао члан аустралијске бетелске породице. Након што се оженио Викторијом, која је служила као специјални пионир, они су неко време пионирили а затим били позвани у путујућу службу. Онда сам дошао ја, и они су морали да напусте путујуће дело да би ме подизали. Ипак, после 27 година, тата је још увек пионир.
Почетком 1990, Ома је мирно умрла у свом дому, у истој кући у којој је одрасла моја мајка. И ја сам био одгајан у тој истој кући у Мелбурну, а такође и мој млађи брат и сестра. За моју породицу је био прави благослов заједно делити кућу. Понекад је било тесно, али се ја не сећам да је то икада представљало проблем. Чак и током прве четири године нашег брака, моја жена, Гејл, уклопила се ту негде и заволела ју је. Кад смо коначно отишли на нашу нову доделу, ја сам плакао. У тој кући примио сам толико много подршке и љубави.
Међутим, сада Гејл и ја имамо разлога за обиље радости, јер можемо чинити оно што су чинили моји родитељи и њихови родитељи пре њих. Кад смо напуштали кућу, нашли смо утеху у нашем разлогу за одлазак, који је био да вршимо Јеховину вољу у пуновременој служби. Снажно настојимо да следимо диван пример наших верних предака, који су проналазили сличну утеху кад су радили на тешким доделама, кад су били у крајњем сиромаштву, и чак кад су годинама били држани у јапанским концентрационим логорима (2. Коринћанима 1:3, 4).
Опа је увек налазио утеху у надахнутим речима краља Давида упућеним Јехови: „Доброта [је] твоја боља од живота“ (Псалам 63:3, ДК). Јака жеља мог деде увек је била да се вечно радује тој доброти. Жеља је и читаве његове породице да у томе учествује с њим.
[Слика на 21. страни]
Ома и Опа Харис
[Слика на 23. страни]
Крејг Занкер (иза), са својом женом, родитељима и млађим братом и сестром