Колико је тачан јеврејски календар?

ПРЕМА јеврејском календару, четвртак, 16. септембра 1993, био је празнични дан Рош хашана. По традицији се тада шофар, или труба од овнујског рога, огласио да би објавио долазак нове године. Та година је 5754. (јеврејски календар), и она траје од 16. септембра 1993, до 5. септембра 1994.

Одмах примећујемо да постоји разлика од 3 760 година између јеврејског рачунања времена и западњачког, или грегоријанског, календара који је сада у општој употреби. Зашто постоји та разлика? И колико је тачан јеврејски календар?

Утврђивање почетне тачке

Сваки систем рачунања времена мора имати једну специфичну почетну или референтну тачку. На пример, хришћански свет рачуна време од године за коју се претпоставља да је у њој рођен Исус Христ. За датуме од тада каже се да су у хришћанској ери. Они се често означавају ознаком A.D., од латинског anno Domini, што значи „у години Господа“. Датуми пре тог периода означавају се пре Хр., „пре Христа“.a Традиционални Кинези на сличан начин рачунају време од 2698. пре н. е., почетка владавине легендарног Хуанг-Тиа, Жутог Цара. Тако је 10. фебруар 1994. означио почетак кинеске лунарне 4692. Шта је, међутим, с јеврејским календаром?

Јеврејска енциклопедија каже: „Садашња уобичајена метода међу Јеврејима за бележење датума неког догађаја јесте да се наведе број година које су протекле од стварања света.“ Тај систем, познат међу Јеврејима као Ера стварања, ушао је у општу употребу око деветог века н. е. Зато датумима у јеврејском календару обично претходи ознака A.M. Она стоји за anno mundi, што је скраћени облик од ab creatione mundi, а значи „од стварања света“. Пошто је текућа година A.M. 5754, према овом систему рачунања времена, на „стварање света“ се гледа као да се одиграло пре 5 753 године. Погледајмо како се то одређује.

„Ера стварања“

Јудејска енциклопедија (1971) пружа следеће објашњење: „У различитим рабинским рачунањима ’Ера стварања‘ је почела у јесен једне од година између 3762. и 3758. пре н. е. Међутим, од 12. века н. е., постало је прихваћено да је ’Ера стварања‘ почела 3761. пре н. е. (тачније, 7. октобра те године). То рачунање се темељи на синхронизмима хронолошких елемената изражених у Библији и калкулација које се налазе у раној постбиблијској јеврејској литератури.“

Систем датирања од „стварања света“ у суштини се темељи на рабинским интерпретацијама библијског извештаја. Због свог веровања да је свет и све на њему створено за шест дословних дана од 24 сата, рабински изучаваоци, као и они из хришћанског света, претпостављају да се стварање првог човека, Адама, одиграло исте године кад и стварање света. Међутим, то је далеко од тачног.

Прво поглавље Постања почиње наводом: „У почетку створи Бог небо и земљу.“ Затим наставља с описивањем онога што је Бог учинио у шест узастопних „дана“ да би претворио земљу од ’пусте и празне‘ у одговарајуће место становања за људе (Постање 1:1, 2). Између те две етапе могли су протећи милиони година. Надаље, стваралачки дани нису били периоди од 24 сата, као да је Створитељевим активностима било постављено такво једно ограничење. На то да „дан“ у том контексту може бити дужи од 24 сата указује се Постањем 2:4, које говори о свим стваралачким периодима као о једном „дану“. Прошле су многе хиљаде година између првог и шестог стваралачког дана, када је био створен Адам. Датирање стварања Адама у исто време кад и физичких небеса и Земље нити је библијско нити је научно. Ипак, како је било одређено да је „Ера стварања“ почела 3761. пре н. е.?

Темељ за хронологију

Нажалост, већина јеврејске литературе на којој су се рачунања која осматрамо темељила више не постоји. Оно што остаје јесте хронолошко дело изворно звано Seder ʽOlam (Поредак света). Приписује се талмудском изучаваоцу Јосеу бен Халафти из другог века н. е. Ово дело (касније названо Seder ʽOlam Rabbah да би се разликовало од једне средњовековне хронике под насловом Seder ʽOlam Zuṭa) пружа једну хронолошку историју од Адама до јеврејске побуне против Рима под лажним Месијом Бар Кохбом у другом веку н. е. Како је писац сакупио такве информације?

Док је Јосе бен Халафта настојао да следи библијски извештај, он је додавао своја сопствена тумачења тамо где текст није био експлицитан с обзиром на укључене датуме. „У многим случајевима... он је давао датуме према традицији, и, осим тога, изјаве и халакот [традиције] претходних рабина и његових савременика“, каже Јеврејска енциклопедија. Други су мање љубазни у својој процени. The Book of Jewish Knowledge (Књига јеврејског спознања) тврди: „Он је рачунао од Ере стварања и, у складу с тим, приписивао имагинарне датуме различитим јеврејским догађајима за које се сматрало да су се одиграли од Адама, првог човека, до Александра Великог.“ Али како су таква тумачења и додаци утицали на тачност и аутентичност јеврејске хронологије? Да видимо.

Традиције и тумачења

У складу с рабинском традицијом, Јосе бен Халафта израчунао је да је други храм у Јерусалиму трајао укупно 420 година. То је било темељено на рабинском тумачењу Данијеловог пророчанства о „седамдесет недеља“, или 490 година (Данијел 9:24). Тај временски период примењивао се на интервал између уништења првог храма и опустошења другог. Допуштајући 70 година за вавилонско изгнанство, Јосе бен Халафта је дошао до закључка да је други храм трајао 420 година.

Међутим, ово тумачење упада у озбиљан проблем. И година вавилонског свргавања (539. пре н. е.) и година другог уништења храма (70. н. е.) познати су историјски датуми. Дакле, период другог храма би морао да износи 606 година уместо 420. Приписујући том периоду само 420 година, јеврејска хронологија промашује за 186 година.

Данијелово пророчанство не говори о томе колико ће дуго остати у постојању храм у Јерусалиму. Уместо тога, оно је прорекло време кад ће се појавити Месија. То пророчанство јасно указује да „од кад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и двије недеље“ (Данијел 9:25, 26, ДК). Иако је темељ храма био постављен у другој години јеврејског повратка из изгнанства (536. пре н. е.), „ријеч“ да се поново изгради Јерусалим није изашла све до „двадесете године краља Артаксерсеса“ (Нехемија 2:1-8). Тачна световна историја утврђује ту годину као 455. пре н. е. Рачунање унапред 69 „недеља“, или 483 године, води нас до 29. н. е. То је било време појављивања Месије, приликом Исусовог крштења.b

Једна друга тачка рабинског тумачења која је довела до великог раскорака у јеврејској хронологији односи се на време Аврахамовог рођења. Рабини су додали године узастопних генерација забележених у Постању 11:10-26 и приписали периоду од Потопа до рођења Аврахама (Аврама) 292 године. Међутим, проблем лежи у рабинском тумачењу стиха 26, који каже: „А Тара поживје седамдесет година, и роди Аврама, Нахора и Арана“ (ДК). Из овога, јеврејска традиција претпоставља да је Тара имао 70 година кад се родио Аврам. Ипак, тај стих не каже одређено да је Тара постао Аврамов отац кад је имао 70 година. Уместо тога, стих само каже да је он постао отац три сина након што је имао 70 година.

Да бисмо установили тачну старост Таре приликом рођења Аврахама, треба само да наставимо да читамо приповедање Библије. Из Постања 11:32 до 12:4, ми сазнајемо да су након Тарине смрти у старости од 205 година, Аврахам и његова породица напустили Харан по Јеховиној наредби. У то време Аврахам је имао 75 година. Дакле, Аврахам мора да је био рођен кад је Тара имао 130 година, а не 70. Тако је период од Потопа до рођења Аврахама трајао 352 године, уместо 292 године. Овде јеврејска хронологија греши за 60 година.

Религиозни остатак прошлости

Такве грешке и неслагања у Седер Олам Раби и другим талмудским хронолошким делима доводе до много збуњености и знатне расправе међу јеврејским изучаваоцима. Иако су вршени многи покушаји да се ова хронологија усклади с познатим историјским чињеницама, они нису у потпуности били успешни. Зашто не? „Њихов интерес није био толико академски колико религиозни“, примећује Јудејска енциклопедија. „Традиција се морала подржати по сваку цену, нарочито упркос отпадничким секташима.“ Уместо да елиминишу конфузију проузроковану својим традицијама, неки јеврејски изучаваоци су покушали да дискредитују библијске извештаје. Други су покушавали да нађу подршку у вавилонским, египатским и хиндуистичким легендама и традицијама.

Као последица тога, историчари више не гледају на „Еру стварања“ као на озбиљан примерак хронолошког дела. Мали број јеврејских изучаваоца би настојао да га одбрани, и чак таква ауторитативна приручна дела као што су Јеврејска енциклопедија и Јудејска енциклопедија имају уопште негативан став према њему. Дакле, на традиционалну јеврејску методу рачунања времена од стварања света не може се гледати као на тачну с гледишта библијске хронологије, откривајућег пророчанског календара Јехове Бога.

[Фусноте]